Судбина српског народа у ХХI веку зависиће од способности да се одреде основна начела националне политике и успостави национално јединство за њено остварење.

Нема их пуно нити су им тиражи велики. Јавна је тајна да се финансијер једних новина које претендују да буду носилац таблоидног новинарства у Бањалуци хвалио да њега интересује само како што више политички и лично дискредитовати Милорада Додика.

Дипломатска стратегија Србије је синтетичка. Будући да рачуна на сарадњу са свима и сваким, њена претпоставка је да се од случаја до случаја може сарађивати и са Русијом и САД, и ЕУ и са суседима.

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.

А 20. век се окончао најтежим националним поразима - губитком свега што смо сматрали победама у Првом и Другом светском рату. Своје националне и људске несреће окончавамо пред светом као народ ратних злочинаца коме се суди у Хашком суду.

Kада би кршење људских права представљало аргумент за независност, много више разлога за сецесију би имала српска национална мањина у Албанији. Међутим, она никада није имала ни право на слободно изјашњавање.

Хрватска тужба се види као добар повод за организацију на ширем плану и укључивање јавности. Једна од идеја јесте и да се оснује Савет чији би чланови били сви они који су упућени и који могу да помогну у спору са Хрватском.

Прва реакција на моделирање и шпекулацију избора у Сребреници одлично илуструје конфузију на српској страни: предсједник РС-а је најавио бојкот и могуће понављање избора у Сребреници. 

Оваква размишљања показују да би поново могли да нам се догоде и Лора, и Керестинец, и Дретељ. Зато је нужно не заборавити. Зато је нужно бити упоран и захтевати да злочинци буду пронађени и кажњени. То треба да је задатак дугорочне политике једне озбиљне државе.

Могућност за постизање договора унутар европског контекста сугерише колико је важно да се настави са одржавањем мира на северу. Одржавање релативно стабилног статуса кво држи могућност таквог решења отвореном.