Национални програм није само буквално парче испсисане хатије, него и досегнуто друштвено стање у коме се, поред политичких нијанси и разлика, спроводи уједначена државна и национална политика, којом се штите сви грађани једне земље.

Убијање невиних људи у источној Босни, дакле и на подручју општине Сребреница, почело је у јулу 1992, када су Срби позвали Хрвате и Бошњаке да предају оружје и гарантовали им безбедност, а после предаје оружја неке убили.

Ове године међународна заједница и влада из Приштине планирају да уложе велика средства у север Косова. Истовремено, потрудиће се да српске институције представе као реметилачки фактор, док се од Београда очекује да буде што неутралнији.

Термин „геноцид“ се очигледно користи на различите начине. Један је начин „холокауст“, а други „убијање широких размера које врши непријатељ“. Разлика између ова два начина је као између новца са златном подлогом и инфлаторног новца.

Представници „међународне заједнице” нису се дали збунити тим толико пута понављаним чињеницама. Онда је италијански генерал лепо рекао: колико ви војника пошаљете у Авганистан, толико ћемо ми војника распоредити око ваших манастира.

Али ако постоје оправдане сумње да је Хашки суд неправичан (види случајеве Орић и Харадинај), онда је ваљда морално јавно сумњати у моралност изручивања грађана таквом суду? Неће бити да се приврженост европским идејама исказује само послушношћу пред захтевима европских политичара.

Судбина Блаце и онога што је открио показаће да ли су САД и косовским Албанцима наклоњене водеће земље ЕУ одлучиле да Косово у 2010. години крене ка томе да буде земља толеранције и разумевања, за шта ју је у 2009. години већ прогласио Хашим Тачи.

Својом тврдњом да је Недићева држава била једна од “најквислиншкијих држава”, проф. Станковић иде наруку онима који настоје да изједначе “Недићеву Србију” са Павелићевом НДХ. Та тврдња није тачна. Само у специјалним јединицама Vafen-SS ратовало око 320.000 “квислиншких” војника, из свих окупираних земаља изузев Пољске и Србије.

Питање није ко ће први да започне јавни дијалог са Приштином него ко ће први из Београда да реши да је доста реторике која нема упориште у стварности и доста паралелних институција у једном паралелном свету какав је већ заморио и најтврдокорније на Косову.

Есеј о страсти, шефа Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, професора Ђорђа Станковића, не би изазвао иоле значајнију пажњу јавности да нисмо историјски и практично сада у Окружном суду у Београду. Хоћемо ли успети да као и други народи из њега изађемо часно и достојанствено?