Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија превелика.

Дивље пумпе на северу Косова могле би да буду камен спотицања, без обзира на сав ризик политичких фактора који би, евентуално, стали у заштиту оваквог пословања. Разлог је у томе што водеће „пумпаџије“ представљају један од финансијских ослонаца српских странака на Косову.

Нема их пуно нити су им тиражи велики. Јавна је тајна да се финансијер једних новина које претендују да буду носилац таблоидног новинарства у Бањалуци хвалио да њега интересује само како што више политички и лично дискредитовати Милорада Додика.

Пошто је разбијена СФРЈ, уништена Република Српска Крајина, раздржављена „дејтонска“ Република Српска, српској држави не преостаје ништа друго него да свом снагом брани територијални интегритет барем ове преостале „бадинтерове“ Републике Србије.

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.

Неће Србија нестати, јер наш народ има једну особину која га издваја од осталих, а то је инат. По англо-американском пројекту наша држава ће бити осакаћена, територијално, духовно, економски, политички и војно. Али, неће нестати.

За разлику од политичких лидера ОВК, Ругова је читавих 1990.-их година успевао да себе представи на „демократском“ Западу као присталицу пасивног отпора Милошевићевом режиму типа Махатме Гандија у Индији

Многи ће овде рећи, па зашто да не, зар нису чињенице о томе како је Србија једини кривац за ратове из деведесетих на Балкану свима познате и утврђене још у истим тим деведесетим? У томе је и други разлог зашто је ова контратужба потребна.

Један од кључних аргумената којим албанске власти машу пред очима међународне заједнице је тај да је на Косову успостављена мултиетничност, а да је двојезичност готово епохално достигнуће, стандард над стандардима.

Правно је ствар сада јасна: Међународни суд је надлежан. Тај суд, међутим, неће ријешити основни проблем: да се сватко суочи са својим властитим злочинима а да својим политикама државе омогуће и помирење и правду за преживјеле и жртве.