Тако је 1. децембра 1918. у Крсмановића кући на Теразијама, привременом двору регента Александра, извршено в.д. уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Примање адресе је било без помпе, без сјаја и без већег присуства српских политичара и других виђеника српских.

Неће Србија нестати, јер наш народ има једну особину која га издваја од осталих, а то је инат. По англо-американском пројекту наша држава ће бити осакаћена, територијално, духовно, економски, политички и војно. Али, неће нестати.

Можда је Николић мислио и на то да би, рецимо, предузећа из БиХ могла много више да сарађују са предузећима из Србије, користећи се Споразумом Србије и Русије о слободној трговини, али, ипак, о томе нико ништа није рекао.

Да ли су повлачење кроз Албанију и Солунски фронт били историјска трагедија српског народа, или је то био епски подвиг величања вредан? И повлачење кроз Албанију и Солунски фронт су били и једно и друго. Карактер трагедије је епски. Само из трагедије се излази катарзом.

Колико год српски званичници покушавали да минимизирају Фејтову иницијативу, не можемо се отети утиску да је у питању синхронизована акција НАТО структура која има за циљ да коначно реши питање севера Космета, и уопште српско питање на српску штету.

Правно је ствар сада јасна: Међународни суд је надлежан. Тај суд, међутим, неће ријешити основни проблем: да се сватко суочи са својим властитим злочинима а да својим политикама државе омогуће и помирење и правду за преживјеле и жртве.

Ове године међународна заједница и влада из Приштине планирају да уложе велика средства у север Косова. Истовремено, потрудиће се да српске институције представе као реметилачки фактор, док се од Београда очекује да буде што неутралнији.

За време свих ових догађаја неутралност ЈНА се може окарактерисати као директна издаја државних интереса, па и као давање зеленог светла хадезеовским формацијама да спроведу етничко чишћење у појединим крајевима Источне Славоније и Западног Срема.

Представници „међународне заједнице” нису се дали збунити тим толико пута понављаним чињеницама. Онда је италијански генерал лепо рекао: колико ви војника пошаљете у Авганистан, толико ћемо ми војника распоредити око ваших манастира.

Рачак чак ни за Хаг више није "српски масакр недужних цивила". Али, он остаје злочин ратне пропаганде, који је послужио као изговор за отпочињање једног злочиначког рата. Рачак, по свом карактеру, одговара Глајвицу, инциденту који је режирао Хитлер.