Tako je 1. decembra 1918. u Krsmanovića kući na Terazijama, privremenom dvoru regenta Aleksandra, izvršeno v.d. ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Primanje adrese je bilo bez pompe, bez sjaja i bez većeg prisustva srpskih političara i drugih viđenika srpskih.

Neće Srbija nestati, jer naš narod ima jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih, a to je inat. Po anglo-amerikanskom projektu naša država će biti osakaćena, teritorijalno, duhovno, ekonomski, politički i vojno. Ali, neće nestati.

Možda je Nikolić mislio i na to da bi, recimo, preduzeća iz BiH mogla mnogo više da sarađuju sa preduzećima iz Srbije, koristeći se Sporazumom Srbije i Rusije o slobodnoj trgovini, ali, ipak, o tome niko ništa nije rekao.

Da li su povlačenje kroz Albaniju i Solunski front bili istorijska tragedija srpskog naroda, ili je to bio epski podvig veličanja vredan? I povlačenje kroz Albaniju i Solunski front su bili i jedno i drugo. Karakter tragedije je epski. Samo iz tragedije se izlazi katarzom.

Koliko god srpski zvaničnici pokušavali da minimiziraju Fejtovu inicijativu, ne možemo se oteti utisku da je u pitanju sinhronizovana akcija NATO struktura koja ima za cilj da konačno reši pitanje severa Kosmeta, i uopšte srpsko pitanje na srpsku štetu.

Pravno je stvar sada jasna: Međunarodni sud je nadležan. Taj sud, međutim, neće riješiti osnovni problem: da se svatko suoči sa svojim vlastitim zločinima a da svojim politikama države omoguće i pomirenje i pravdu za preživjele i žrtve.

Ove godine međunarodna zajednica i vlada iz Prištine planiraju da ulože velika sredstva u sever Kosova. Istovremeno, potrudiće se da srpske institucije predstave kao remetilački faktor, dok se od Beograda očekuje da bude što neutralniji.

Za vreme svih ovih događaja neutralnost JNA se može okarakterisati kao direktna izdaja državnih interesa, pa i kao davanje zelenog svetla hadezeovskim formacijama da sprovedu etničko čišćenje u pojedinim krajevima Istočne Slavonije i Zapadnog Srema.

Predstavnici „međunarodne zajednice” nisu se dali zbuniti tim toliko puta ponavljanim činjenicama. Onda je italijanski general lepo rekao: koliko vi vojnika pošaljete u Avganistan, toliko ćemo mi vojnika rasporediti oko vaših manastira.

Račak čak ni za Hag više nije "srpski masakr nedužnih civila". Ali, on ostaje zločin ratne propagande, koji je poslužio kao izgovor za otpočinjanje jednog zločinačkog rata. Račak, po svom karakteru, odgovara Glajvicu, incidentu koji je režirao Hitler.