Pre sto godina, Kraljevina Srbija bila je pretesna za ono što su njeni odgovorni, obrazovani i rodoljubivi građani doživljavali kao „otačastvo“ – današnjim građanima kao i da je ova, avnojevska Srbija prevelika.

Divlje pumpe na severu Kosova mogle bi da budu kamen spoticanja, bez obzira na sav rizik političkih faktora koji bi, eventualno, stali u zaštitu ovakvog poslovanja. Razlog je u tome što vodeće „pumpadžije“ predstavljaju jedan od finansijskih oslonaca srpskih stranaka na Kosovu.

Nema ih puno niti su im tiraži veliki. Javna je tajna da se finansijer jednih novina koje pretenduju da budu nosilac tabloidnog novinarstva u Banjaluci hvalio da njega interesuje samo kako što više politički i lično diskreditovati Milorada Dodika.

Pošto je razbijena SFRJ, uništena Republika Srpska Krajina, razdržavljena „dejtonska“ Republika Srpska, srpskoj državi ne preostaje ništa drugo nego da svom snagom brani teritorijalni integritet barem ove preostale „badinterove“ Republike Srbije.

Srbi se sa Sarajevom kao svojim glavnim gradom teško mogu subjektivno identifikovati već samim tim što su iz njega velikom većinom proterani. Već prvih dana rata bezmalo svi kadrovi srpske nacionalnosti koji su se zatekli u Sarajevu na čelu privrednih preduzeća, banaka, medijskih kuća, klinika, fakulteta, škola itd. bili su smenjeni.

Neće Srbija nestati, jer naš narod ima jednu osobinu koja ga izdvaja od ostalih, a to je inat. Po anglo-amerikanskom projektu naša država će biti osakaćena, teritorijalno, duhovno, ekonomski, politički i vojno. Ali, neće nestati.

Za razliku od političkih lidera OVK, Rugova je čitavih 1990.-ih godina uspevao da sebe predstavi na „demokratskom“ Zapadu kao pristalicu pasivnog otpora Miloševićevom režimu tipa Mahatme Gandija u Indiji

Mnogi će ovde reći, pa zašto da ne, zar nisu činjenice o tome kako je Srbija jedini krivac za ratove iz devedesetih na Balkanu svima poznate i utvrđene još u istim tim devedesetim? U tome je i drugi razlog zašto je ova kontratužba potrebna.

Jedan od ključnih argumenata kojim albanske vlasti mašu pred očima međunarodne zajednice je taj da je na Kosovu uspostavljena multietničnost, a da je dvojezičnost gotovo epohalno dostignuće, standard nad standardima.

Pravno je stvar sada jasna: Međunarodni sud je nadležan. Taj sud, međutim, neće riješiti osnovni problem: da se svatko suoči sa svojim vlastitim zločinima a da svojim politikama države omoguće i pomirenje i pravdu za preživjele i žrtve.