Nacionalni program nije samo bukvalno parče ispsisane hatije, nego i dosegnuto društveno stanje u kome se, pored političkih nijansi i razlika, sprovodi ujednačena državna i nacionalna politika, kojom se štite svi građani jedne zemlje.

Ubijanje nevinih ljudi u istočnoj Bosni, dakle i na području opštine Srebrenica, počelo je u julu 1992, kada su Srbi pozvali Hrvate i Bošnjake da predaju oružje i garantovali im bezbednost, a posle predaje oružja neke ubili.

Ove godine međunarodna zajednica i vlada iz Prištine planiraju da ulože velika sredstva u sever Kosova. Istovremeno, potrudiće se da srpske institucije predstave kao remetilački faktor, dok se od Beograda očekuje da bude što neutralniji.

Termin „genocid“ se očigledno koristi na različite načine. Jedan je način „holokaust“, a drugi „ubijanje širokih razmera koje vrši neprijatelj“. Razlika između ova dva načina je kao između novca sa zlatnom podlogom i inflatornog novca.

Predstavnici „međunarodne zajednice” nisu se dali zbuniti tim toliko puta ponavljanim činjenicama. Onda je italijanski general lepo rekao: koliko vi vojnika pošaljete u Avganistan, toliko ćemo mi vojnika rasporediti oko vaših manastira.

Ali ako postoje opravdane sumnje da je Haški sud nepravičan (vidi slučajeve Orić i Haradinaj), onda je valjda moralno javno sumnjati u moralnost izručivanja građana takvom sudu? Neće biti da se privrženost evropskim idejama iskazuje samo poslušnošću pred zahtevima evropskih političara.

Sudbina Blace i onoga što je otkrio pokazaće da li su SAD i kosovskim Albancima naklonjene vodeće zemlje EU odlučile da Kosovo u 2010. godini krene ka tome da bude zemlja tolerancije i razumevanja, za šta ju je u 2009. godini već proglasio Hašim Tači.

Svojom tvrdnjom da je Nedićeva država bila jedna od “najkvislinškijih država”, prof. Stanković ide naruku onima koji nastoje da izjednače “Nedićevu Srbiju” sa Pavelićevom NDH. Ta tvrdnja nije tačna. Samo u specijalnim jedinicama Vafen-SS ratovalo oko 320.000 “kvislinških” vojnika, iz svih okupiranih zemalja izuzev Poljske i Srbije.

Pitanje nije ko će prvi da započne javni dijalog sa Prištinom nego ko će prvi iz Beograda da reši da je dosta retorike koja nema uporište u stvarnosti i dosta paralelnih institucija u jednom paralelnom svetu kakav je već zamorio i najtvrdokornije na Kosovu.

Esej o strasti, šefa Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Stankovića, ne bi izazvao iole značajniju pažnju javnosti da nismo istorijski i praktično sada u Okružnom sudu u Beogradu. Hoćemo li uspeti da kao i drugi narodi iz njega izađemo časno i dostojanstveno?