Srbija se nacionalnog programa, istorijski gledano, odrekla još daleke 1914. godine. Prema mom mišljenju, ona je tada imala svoj pravi strategijski plan – okupljanje svih srpskih oblasti, iz svih srpskih zemalja, u jednu jedinstvenu srpsku državu

Navikli "da nas manje vole" i da nam "ne žele biti neprijatelji", zvaničnici ne samo entiteta pod protektoratom (Srpske), nego i suverene države (Srbije) nisu povodom izjava Kenina i Kirbija ni zatražili službeno objašnjenje od ambasada SAD u Sarajevu i Beogradu.

Takav je slučaj ovih dana sa pitanjem Kosova i Metohije. To pitanje je za svetsku zajednicu zatvoreno sa stanjem kakvo je danas. Kakav je odnos domaćih političara prema tom pitanju sasvim je druga stvar. Odluka koja je danas nametnuta Srbiji nije pravedna.

I opet utopistički stav, ako država ne zna ili ne može da zavede red preko svojih stranačkih direktora, neka to uz dobru naknadu prepusti nekom ko može napraviti pozitivnu finansijsku računicu u "Željeznicama". 

Međunarodna politika svedena je, neretko, na pristupanje Evropskoj uniji i učlanjenje u NATO pakt. Privredna pitanja tumače se kroz prizmu neoliberalne ekonomije i idealizovane kompradorske privatizacije imenovane bezazlenom rečju – tranzicija. Kulturna dimenzija često je zaturena.

Komentarišući navode u knjizi Del Ponteova o trgovini organima Srba s Kosova, Najs je rekao da nikad nije čuo o tome i da ratovi često iznedre zastrašujuće glasine, koje, kako je rekao, treba oprezno obelodanjivati.

Više informacija iz tog tužilaštva stiglo je nedavno o zločinima počinjenim u logorima “Silos” u Tarčinu, OŠ “9. Maj”, “Krupa”, “Igman” i “Hrasnica”, u kojima su zlostavljani i ubijani zatočeni Srbi u periodu od maja 1992. do 27. januara 1996. godine.

Da reakcija Ministarstva spoljnih poslova Srbije nije bila adekvatna pokazala je izjava ambasadora SAD Kameron Mantera da će SAD „na sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima“. Nije teško pretpostaviti zašto je u ovom slučaju izostala reakcija MSP-a.

Tačno je - da se nešto kuva, kuva se.  Da li je Vlada Aleksandra DŽombića mogla u prethodnom periodu više raditi i brže nuditi pojedina rješenja? Da, i morala je. Jesu li svi ministri opravdali povjerenje? Nisu. Javnost već odavo zna gdje škripi, od zdravstva do poljoprivrede.

Da je neko u Haškom tribunalu sve ovo uzimao ozbiljno u razmatranje, teško da ne bi primetio Orićev značajan doprinos stvaranju “užasnih okolnosti” u Srebrenici. No, sudije su pokazale gotovo očinsku osetljivost prema Oriću.