Tek što je Karla del Ponte imenovana na mesto švajcarskog ambasadora u Argentini, a Srbi pomislili da ih od nje sada deli okean dovoljno prostran da obezbedi da je više nikada ne vide, bivša tužiteljica haškog tribunala vratila se pravo u centar srpske političke scene i to upravo u trenutku kada nas od izbora deli samo nekoliko nedelja.

Sa dugoročnijim političkim prognozama problem nije u tome koliko imaju veze sa našom današnjom realnošću, nego baš u tome što nastaju na osnovu ekstrapolacije aktuelnih procesa i ne računaju na velika iznenađenja za koja nikad ne znamo unapred.

Da je neko u Haškom tribunalu sve ovo uzimao ozbiljno u razmatranje, teško da ne bi primetio Orićev značajan doprinos stvaranju “užasnih okolnosti” u Srebrenici. No, sudije su pokazale gotovo očinsku osetljivost prema Oriću.

U suočavanju sa stranim vojnicima i njihovim oružjem oko manastira (a u porti Pećke patrijaršije razapet je šator) nemogućno je ne postaviti pitanje: dokle će ovi vojnici da čuvaju manastire? Ko je u osnovi najodgovorniji za ovakvu patnju pravoslavnih hrišćana?

Prosta računica da, ako NIS realno vredi oko dve milijarde dolara, a Rusi daju 400 miliona evra u gotovini i još toliko ulažu njegovu modernizaciju, dakle ukupno preko milijarde dolara, potpuno protivureči Dinkićevim izjavama o «prodavanju u bescenje».

Statistika o suđenjima koja su se vodila ili i dalje vode u Hagu i pred sudovima za ratne zločine u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj pokazuje da su do sada donete presude za 699 Srba i ukupno 38 Bošnjaka, Hrvata i Albanaca. Osam Bošnjaka, 26 Hrvata i trojica Albanaca kažnjeni su sa ukupno 298 godina zatvora.

Intonacija u Cerićevom glasu, naglašavanje, pa čak i jačina u tom glasu, nekako se doimala kao da je on želio u kosti utjerati strah svima onima koji se danas predstavljaju kao bošnjački politički faktori u BiH. 

Pročitah danas u novinama (04.07.2008. Večernje novosti) kako je jedan od lidera mađarske koalicije Šandor Pal ogorčen zato što ga njegov kolacioni partner Ištvan Pastor ne konsultuje dok vodi pregovore sa listom „Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“.

Onda svi kažu „nikako, nikako, taj je Subjekat toliko strašan, taj lično ubija, vozika se gradom u svojim belim džipovima i puca kroz prozor, ni reč o njemu – taj rukama davi…“ I sve tako.

Izgleda da je jedino pozitivno u Srbiji to što postoje ljudi koji o njoj govore negativno – bar za novinare hrvatske televizije, za koje očigledno imaju usta samo oni koji su spremni da izgovore ono što je hrvatskom uhu ugodno da čuje.