Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Ako si pametan, zašto nisi bogat?
Ekonomska politika

Ako si pametan, zašto nisi bogat?

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
petak, 31. avgust 2012.

Onaj koji tvrdi da novac može da učini sve,

verovatno sam može da uradi sve radi novca.

Bendžamin Franklin

Mnogi su u Srbiji prvi puta čuli za američku izreku „ako si pametan zašto nisi bogat“ od našeg ekonomiste i političara kao odgovor onima koji se interesuju za njegovo ogromno materijalno bogatstvo stečeno poslednjih godina.[1] Nažalost, decenijama se i teorijski pokušava „naučno“ dokazati da je materijalno bogatstvo (iskazano u novcu) mera svih vrednosti, pa i pameti kako sugeriše navedena izreka. 

Neoliberalna paradigma tržišne ravnoteže polazi od pretpostavke da se ekonomski subjekti ponašaju racionalno i da je ono motivisano maksimizacijom njihovog profita. U stvarnosti su ljudska ponašanja i motivacije za to mnogo složeniji, ali je ovako uprošćavanje izvršeno kako bi se lakše primenili potrebni matematički modeli. Svođenje ponašanja ekonomskih subjekata samo na maksimizicaju profita pojednostavljuje matematičko modeliranje i omogućava da se „naučno“ dokažu poželjne hipoteze o svojstvima ekonomskog sistema. S druge strane, tako „dokazana“ svojstva ekonomskog sistema koriste se kao argument za sprovođenje željene ekonomske politike (u interesu moćnih i bogatih), a koja sada ima i „naučno“ utemeljenje na pojednostavljenim matematičkim modelima.[2]      

Sakralizacija bogatstva po svojoj ideološkoj suštini nije ništa drugo nego kult „zlatnog teleta“ gde se čovek svodi na homo ekonomicus. Polazi se od toga da je njegovo ponašanje motivisamo isključivo maksimizacijom profita jer je novac pretpostavka za ostvarivanje životnih uspeha, kako u materijalnom tako i u duhovnom smislu. Međutim, ljudi ne rade samo da bi stekli što više novca i postali bogatiji, a niti samo od bogatstva zavisi ostvarivanje životnih ciljeva, odnosno novac i materijalno bogatstvo nisu univerzalan ključ ljudske sreće.

Istina, ima mnogo ljudi koji su motivisani da rade jedino zbog toga kako bi stekli mnogo novca ali postoji ne mali broj onih kojima to nije isključivi (čak ni presudan) motiv. Jedni hoće da stvore vredna dela u oblasti nauke i umetnosti koja će ih učiniti besmrtnim, drugi čine dobra dela kako bi postali slavni, treći čine ista dela anonimno, četvrti žele da promene svet, peti jer su ispunjeni kada vide konkretne rezultate svoga rada (lekari koji su izlečili bolesne, pedagozi koji su vaspitali mlade…) itd.[3] 

Za razliku od onih koji su motivisani da rade isključivo zbog novca i ne pitaju se kakve to ima efekte na društvo, za motivaciju drugih ljudi presudna je činjenica da oni mogu da vide rezultate sopstvenog rada, te uverenje da je njihov rad koristan za druge i društvo u celini, odnosno da oni time i druge čine zadovoljnijima i doprinose da svet bude nešto bolji. Međutim, u poslednjim decenijama sve je veći broj poslova koji ne pružaju mogućnost da čovek vidi konkretne rezultate svoga rada, pa kao merilom ostaje količina stečenog novca.

Kao rezultatom evolucije kapitalizma danas u svetu faktički postoje dve ekonomije, jedna – realna koja stvara proizvode i usluge i druga – virtuelna koja «stvara» novac berzanskim špekulacijama. Poslednjih decenija virtuelna ekonomija dominira nad realnom i prema procenama Euronews-a u godini (2007) pred izbijanje krize ona je bila desetorustruko veća od realne (500 prema 50 hiljada milijardi dolara). Zbog toga savremenu ekonomiju SAD mnogi nazivaju „kazino ekonomijom u kojoj se špekulativnost vremenom pretvorila od periferne u osnovnu karakteristiku finansijskog tržišta.

Virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realnog sektora, jer ona od njega živi, odnosno na njemu upravo i parazitira. Ulaganje u finansijske špekulacije može da obezbedi ogroman profit, ali ono ne stvara novu vrednost nego predstavlja „isisavanje“ vrednosti (i to sve većih i većih) iz realnog sektora. Ilustracije radi recimo da je samo jedan čovek – menadžer hedž fonda DŽon Polson – u 2007. godini zaradio 3,7 milijardi dolara. Parazitizam takvih razmera nije mogao večno da traje.

U virtuelnoj ekonomiji ljudi ne vide konkretne rezultate svoga rada, te se njihov rad meri jedino količinom zarađenog novca.[4] Apstaktne su im i posledice njihovog rada na druge ljude i društvo u celini. Oni zarađuju ogrome iznose novca i ne vide patnje osiromašenih porodica, ljude koji, zbog njihovih špekulacija, gube godinama mukotrpno stvaranu ušteđevinu (za školovanje dece, lečenje, starost…), ostaju bez posla i slično. Jedino što oni vide to je ogroman novac koji su stekli na špekulacijama, i oni su spremni da učine sve radi toga.[5]

Mada mnogi veruju da su novac i materijalno bogatstvo osnovni ključ za sreću, mnoga naučna istraživanja pokazuju da oni imaju veoma ograničene mogućnosti da nas učine srećnim, te da osećaj sreće brzo bledi ako je on utemeljen na materijalnom bogatstvu. Opsežno istraživanje koje je nedavno obavljeno na Univerzitetu Mičigen[6] i koje je obuhvatilo preko 250.000 predstavnika velikog broja zemalja pokazalo je da ne postoji skoro nikakva veza između primanja i sreće, osim ako se ne živi u bedi kada se ne mogu zadovoljiti osnovne fiziološke potreba.

Sredinom prošlog veka američki psiholog Abraham Maslov je sve ljudske potrebe razvrstao u nekoliko grupa, i napravio hijerarhiju među njima uradivši takozvanu Maslovljevu piramidu ljudskih potreba. Kasnije će se pojaviti i druge slične klasifikacije, a iz svih njih može se zaključiti da je novac neophodan za zadovoljenje fizioloških potreba baznog nivoa – najnižeg u hijerarhiji ljudskih potreba (kao za hranom, odećom, krovom nad glavom), ali već za sledeći nivo potreba za sigurnošću (kao sigurnost lična, porodice i imovine, stalan posao) nije neophodan novac, mada se one mogu i kupiti (angažovanje obezbeđenja, nalaženje posla uz pomoć mita) ali se u tom slučaju umanjuje osećaj sreće.

Međutim, novac skoro da nema nikakav značaj za osvarivanje ostalih potreba višeg nivoa koje čoveka čine istinskim srećnim – potrebe za pripadnošću (porodica, prijateljstvo), zatim potrebe za uvažavanjem (dostizanje većih uspeha, poštovanje okruženja), a naročito potrebe samorealizacije (ostvarivanje životnih ciljeva, kreativnost, moralnost) ne mogu se kupiti novcem. Uprkos tome, mi danas živimo u vremenu moćne medijske propagande koja nas uverava da smisao života i sreću možemo da dosegnemo samo uz pomoć novca, a da način kako do novca dolazimo nije mnogo važan.

Zbog toga je i danas veoma aktuelno ono što je, u jeku velike ekonomske krize pre 80 godina, napisao (u The North American Review) DŽon Elsvort Mlađi: Građanima naše zemlje potrebna je filozofija života, a ne posedovanja; filozofija sreće, a ne bogatstva.


[1] U intervju koji je dao dnevnom listu Pres (8.5.2007) na konstataciju novinara: „Vučić tvrdi da ste nezakonito, kao državni funkcioner u Merdijan banci stekli akcije koje vrede skoro 11 miliona evra – to su ogromne pare“, Božidar Đelić odgovara: „Jeste, to su ogromne pare ali ja sam sve pare u životu stekao na zakonit i pošten način, i pri tom platio sve poreze. Dakle, kada govorimo o tim akcijama, istina je da me je pre oko dve godine angažovala jedna od najvećih evropskih bankarskih grupacija kao menadžera za celu jugoistočnu Evropu.“ Reč je o Kredi Agrikol banci koja je (2006) postala vlasnik novosadske Meridijan banke.

Sadašnji guverner NBS Jorgovanka Tabaković će 16.3.2012. godine na konferenciji za štampu, između ostalog, reći i sledeće: „Zaslugom gospodina Đelića vrednost stranog duga Londonskog kluba, koji čini 600 komercijalnih banaka, koji je bio 5 centi, veštački je narastao na 53 centa, a zamislite slučajnosti, kostur pregovaračkog tima je činilo 7 banaka, a predvodnik Kredi Agrikol banka. Tim povodom gospodin Labus, kada je optužen da ti pregovori nisu urađeni kako valja, doslovice kaže: ´Nisam bio zadužen za Londonski klub, puno stvari je u međuvremenu pokušano, ali je cena skočila sa 5 centi na 53 centa. Veštački je podignuta cena duga i neka domaća povezana lica stoje iza tih dugova koje formalno drže strane banke i oni žele da na svaki način isteraju ekstra profit.´(Dnevni list Dnevnik, 22.06.2003) Ja gospodinu Đeliću nikada neću oprostiti niti će mu građani Srbije oprostiti lažno predstavljanje Arti investment banke koja je poslužila kao dimna zavesa za zloupotrebu službenog položaja i nezakonito trgovanje povlašćenim informacijama.“

http://www.sns.org.rs/sr/srpska-napredna-stranka-novinsrske-konferencije/117-2010-

06-04-22-17-07/4071--srpska-napredna-stranka-konferencija.html

[2] Jedan od medijskih najeksponiranijih ekonomskih analitičara u Srbiji je već decenijama Stojan Stamenković koji je matematičar po obrazovanju. Još dok je bio savetnik za ekonomska kretanja i politiku u Saveznoj vladi Milana Panića formira u Institutu ekonomskih nauka 1992. godine „ekspertski tim“ i pokreće bilten MAP – „Mesečne analize i prognoze“ kojim on rukovodi, a koji 2004. godine prenosi u Ekonomski institut i ostaje na čelu biltena, sada pod drugim nazivom MAT – „Makroekonomske analize i trendovi“.

Mada je dve decenije (od 1993) u penziji i već tri decenije (od 1982) savetuje veliki broj jugoslovenskih i srpskih premijera – od Milke (Planinc) do Mirka (Cvetkovića) – on se i dalje na beskrupulozan način nudi i novim vlastima. U tradicionalnoj rubrici Šta da se radi? lista Politika (03.07.2012), S. Stamenković piše: „Izlaz bi mogao biti angažovanje nekog već postojećeg ekspertskog tima koji u kontinuitetu istražuje i sa nespornim dijagnozama prati  ekonomski sistem i makroekonomska kretanja i politiku, te na osnovu toga predlaže moguća racionalna konzistentna rešenja“. Prevedeno na srpski to znači da nova vlada treba da angažuje njegov tim (kako sam „skromno“ napisa – ekspertski sa nespornim dijagnozama prati ekonomski sistem i makroekonomska kretanja i politiku, te na osnovu toga predlaže moguća racionalna konzistentna rešenja), koji nam uz pomoć matematiziranih modela (koji malo čega zajedničkog imaju sa ekonomijom) u kontinuitetu od 20 godina, (pro)daje svoje analize, prognoze i trendove. Dobrim delom zahvaljujući i ovom ekspertskom timu dovedeni smo u MAT poziciju – privreda u kolapsu, država pred bankrotstvom, a velika većina građana na ivici siromaštva.   

U navedenom  tekstu kolega S. Stamenković napisa i da je on član Ekonomskg saveta premijera Mirka Cvetkovića, ali taj „savet” se slikao, sastao se nekoliko puta i ništa konkretno nije radio, pa se postavlja logično pitanje motiva zbog kojih je kolega S. Stamenković u njemu „sedeo“ sve ove godine (malo verovatno da je to bilo samo zbog slikanja) da bi nam nekoliko dana pred odlazak M. Cvetkovićeve vlade saopštio da tamo ništa konkretno nije radio, ali nam ne reče da li je tako bilo i u slučaju kada je savetovao jugoslovenske i srpske premijere – od Milke (Planinc) do Mirka (Cvetkovića).

[3] Od velike važnosti za motivaciju rada jeste da se u tome vidi smisao, kao i rezultat koji  se time postiže. Sa studentima na Harvardu napravljen je jedan interesantan eksperiment. Studenti su trebali da od lego kockica naprave potreban model i za to su dobijali novčanu nagradu ali je taj iznos umanjivan za svaki naredni sklopljeni model. Studenti su bili podeljeni u dve grupe. Prva grupa studenata je posle sklopljenog modela dobijala od asistenata kutiju sa lego kockama i dok su oni sklapali novi model asistenti su rasklapali model koji je prethodno sklopljen i lego kockice vraćali u staru kutiju, tako da su studenti kod narednog sklapanja dobijali lego kockice od rastavljenog modela kojeg su prvog sklopili i tako redom. Druga grupa studenata je svaki put dobijala novu kutiju lego kockica, a prethodno sklopljeni modeli ostali su u tom obliku pred njihovim očima. Studenti iz prve grupe su odustajali od daljeg rada, u proseku, posle 7,2 sklopljena modela, a studenti iz druge grupe to su učinili tek posle 10,6 sklopljenih modela. Znači da je druga grupa studenata bila motivisana da nastavi sa sklapanjem modela i za mnogo manju novčanu nagradu jer je eksperiment bio organizovan tako da je on njihovom radu davao veći smisao jer su mogli da vide rezultat svoga rada, nego što je to bio slučaj sa prvom grupom studenata. Kao što pokazuje ovaj trivijalan primer, kada čovek vidi rezultat i smisao svoga rada kod njega se pojavljuje veća motivacija. (Dan Ariely, Emir Kamenica, and Dražen Prelec: Man´s Search for Meaning – The Case of Logos, Journal of Economic Behavior and Organizacion, September 2008)

[4]Staru asketsku nacionalnu buržoaziju postepeno je zamenjivala nova transnacionalna buržoazija finansijskih spekulanata. Njihova pohlepa ne ograničava hedonističke prohteve, ne odlaže ispunjenje želja i živi u svome samoizolirajućem virtuelnom prostranstvu. Ona je izgubila svaku legitimnost i nema nikakvu osnovu da računa kako će biti shvaćena i uvažavana od ostalog dela društva. Zbog toga se nova buržoazija sve više otuđuje od društva u kome živi i zatvara (umrežava) u posebnu međunarodnu grupu (svetske oligarhije) koja više i ne računa na široku građansku podršku, nego na podršku globalnih – nadnacionalnih sila. Zgrtanje materijalnog bogatstva postaje njihov vrhovni ideal i ravnodušni su prema patnjama drugih i svega što se ne tiče njegovog materijalnog interesa i životnog standarda. Erozija moralne dimenzije kapitalizma dovela je do toga da su pohlepa (da se ima više – da se svaka prilika zgrabi kako je ne bi ugrabio neko drugi) i strah (da se sve može brzo izgubiti – da niko nije više siguran) glavni pokretači sistema. Pohlepa i strah zamenili su odmerenost i sigurnost. Umesto na moral, veru i savest, novi kapitalizam se oslanja na zakone, interes i profit. Formalno poštovanje zakonskih normi (koje često nisu u skladu za moralom) i logika (sebičnih ličnih) interesa i profita prevladali su nad moralom, verom i savešću koji pokušavaju da se proteraju u svojevrsni crkveni rezervat (kome je do morala, neka ide u crkvu).“ http://www.politika.rs/pogledi/Jovan-B-Dusanic/Neoliberalizam-u-korenu-krize.sr.html

[5]Profit danas nema granica, nema morala, nema dostojanstva, nema stida, nema osećanja krivice, nema kajanja, ne zna za čovečnost, jer čovek ne postoji, postoji samo broj evra, dolara ili broj zlatnih poluga. Bogati vode besomučnu, besmislenu trku u kojoj postoji najbesmisleniji cilj: drugog osiromašiti, svoj kapital i moć kroz kapital uvećati. Grabe sve što se zgrabiti može. Način, sredstva, vreme, mesto, prijateljstvo, cena, količina prolivenih suza i prolivene tuđe krvi su nevažni.“ http://www.srpskikulturniklub.com/fukujama

[6] R. Inglehart, C. Welzel, and R. Foa: World Values Survey: Happiness Trends in 24 Countries, 1946-2006, January 2008.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner