Ако си паметан, зашто ниси богат?

[1] У интервју који је дао дневном листу Прес (8.5.2007) на констатацију новинара: „Вучић тврди да сте незаконито, као државни функционер у Мердијан банци стекли акције које вреде скоро 11 милиона евра – то су огромне паре“, Божидар Ђелић одговара: „Јесте, то су огромне паре али ја сам све паре у животу стекао на законит и поштен начин, и при том платио све порезе. Дакле, када говоримо о тим акцијама, истина је да ме је пре око две године ангажовала једна од највећих европских банкарских групација као менаџера за целу југоисточну Европу.“ Реч је о Креди Агрикол банци која је (2006) постала власник новосадске Меридијан банке.

Садашњи гувернер НБС Јоргованка Табаковић ће 16.3.2012. године на конференцији за штампу, између осталог, рећи и следеће: „Заслугом господина Ђелића вредност страног дуга Лондонског клуба, који чини 600 комерцијалних банака, који је био 5 центи, вештачки је нарастао на 53 цента, а замислите случајности, костур преговарачког тима је чинило 7 банака, а предводник Креди Агрикол банка. Тим поводом господин Лабус, када је оптужен да ти преговори нису урађени како ваља, дословице каже: ´Нисам био задужен за Лондонски клуб, пуно ствари је у међувремену покушано, али је цена скочила са 5 центи на 53 цента. Вештачки је подигнута цена дуга и нека домаћа повезана лица стоје иза тих дугова које формално држе стране банке и они желе да на сваки начин истерају екстра профит.´(Дневни лист Дневник, 22.06.2003) Ја господину Ђелићу никада нећу опростити нити ће му грађани Србије опростити лажно представљање Арти инвестмент банке која је послужила као димна завеса за злоупотребу службеног положаја и незаконито трговање повлашћеним информацијама.“

http://www.sns.org.rs/sr/srpska-napredna-stranka-novinsrske-konferencije/117-2010-

06-04-22-17-07/4071--srpska-napredna-stranka-konferencija.html

[2] Један од медијских најекспониранијих економских аналитичара у Србији је већ деценијама Стојан Стаменковић који је математичар по образовању. Још док је био саветник за економска кретања и политику у Савезној влади Милана Панића формира у Институту економских наука 1992. године „експертски тим“ и покреће билтен МАП – „Месечне анализе и прогнозе“ којим он руководи, а који 2004. године преноси у Економски институт и остаје на челу билтена, сада под другим називом МАТ – „Макроекономске анализе и трендови“.

Мада је две деценије (од 1993) у пензији и већ три деценије (од 1982) саветује велики број југословенских и српских премијера – од Милке (Планинц) до Мирка (Цветковића) – он се и даље на бескрупулозан начин нуди и новим властима. У традиционалној рубрици Шта да се ради? листа Политика (03.07.2012), С. Стаменковић пише: „Излаз би могао бити ангажовање неког већ постојећег експертског тима који у континуитету истражује и са неспорним дијагнозама прати  економски систем и макроекономска кретања и политику, те на основу тога предлаже могућа рационална конзистентна решења“. Преведено на српски то значи да нова влада треба да ангажује његов тим (како сам „скромно“ написа – експертски са неспорним дијагнозама прати економски систем и макроекономска кретања и политику, те на основу тога предлаже могућа рационална конзистентна решења), који нам уз помоћ математизираних модела (који мало чега заједничког имају са економијом) у континуитету од 20 година, (про)даје своје анализе, прогнозе и трендове. Добрим делом захваљујући и овом експертском тиму доведени смо у МАТ позицију – привреда у колапсу, држава пред банкротством, а велика већина грађана на ивици сиромаштва.   

У наведеном  тексту колега С. Стаменковић написа и да је он члан Економскг савета премијера Мирка Цветковића, али тај „савет” се сликао, састао се неколико пута и ништа конкретно није радио, па се поставља логично питање мотива због којих је колега С. Стаменковић у њему „седео“ све ове године (мало вероватно да је то било само због сликања) да би нам неколико дана пред одлазак М. Цветковићеве владе саопштио да тамо ништа конкретно није радио, али нам не рече да ли је тако било и у случају када је саветовао југословенске и српске премијере – од Милке (Планинц) до Мирка (Цветковића).

[3] Од велике важности за мотивацију рада јесте да се у томе види смисао, као и резултат који  се тиме постиже. Са студентима на Харварду направљен је један интересантан експеримент. Студенти су требали да од лего коцкица направе потребан модел и за то су добијали новчану награду али је тај износ умањиван за сваки наредни склопљени модел. Студенти су били подељени у две групе. Прва група студената је после склопљеног модела добијала од асистената кутију са лего коцкама и док су они склапали нови модел асистенти су расклапали модел који је претходно склопљен и лего коцкице враћали у стару кутију, тако да су студенти код наредног склапања добијали лего коцкице од растављеног модела којег су првог склопили и тако редом. Друга група студената је сваки пут добијала нову кутију лего коцкица, а претходно склопљени модели остали су у том облику пред њиховим очима. Студенти из прве групе су одустајали од даљег рада, у просеку, после 7,2 склопљена модела, а студенти из друге групе то су учинили тек после 10,6 склопљених модела. Значи да је друга група студената била мотивисана да настави са склапањем модела и за много мању новчану награду јер је експеримент био организован тако да је он њиховом раду давао већи смисао јер су могли да виде резултат свога рада, него што је то био случај са првом групом студената. Као што показује овај тривијалан пример, када човек види резултат и смисао свога рада код њега се појављује већа мотивација. (Dan Ariely, Emir Kamenica, and Dražen Prelec: Man´s Search for Meaning – The Case of Logos, Journal of Economic Behavior and Organizacion, September 2008)

[4] „Стару аскетску националну буржоазију постепено је замењивала нова транснационална буржоазија финансијских спекуланата. Њихова похлепа не ограничава хедонистичке прохтеве, не одлаже испуњење жеља и живи у своме самоизолирајућем виртуелном пространству. Она је изгубила сваку легитимност и нема никакву основу да рачуна како ће бити схваћена и уважавана од осталог дела друштва. Због тога се нова буржоазија све више отуђује од друштва у коме живи и затвара (умрежава) у посебну међународну групу (светске олигархије) која више и не рачуна на широку грађанску подршку, него на подршку глобалних – наднационалних сила. Згртање материјалног богатства постаје њихов врховни идеал и равнодушни су према патњама других и свега што се не тиче његовог материјалног интереса и животног стандарда. Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да су похлепа (да се има више – да се свака прилика зграби како је не би уграбио неко други) и страх (да се све може брзо изгубити – да нико није више сигуран) главни покретачи система. Похлепа и страх заменили су одмереност и сигурност. Уместо на морал, веру и савест, нови капитализам се ослања на законе, интерес и профит. Формално поштовање законских норми (које често нису у складу за моралом) и логика (себичних личних) интереса и профита превладали су над моралом, вером и савешћу који покушавају да се протерају у својеврсни црквени резерват (коме је до морала, нека иде у цркву).“ http://www.politika.rs/pogledi/Jovan-B-Dusanic/Neoliberalizam-u-korenu-krize.sr.html

[5] „Профит данас нема граница, нема морала, нема достојанства, нема стида, нема осећања кривице, нема кајања, не зна за човечност, јер човек не постоји, постоји само број евра, долара или број златних полуга. Богати воде бесомучну, бесмислену трку у којој постоји најбесмисленији циљ: другог осиромашити, свој капитал и моћ кроз капитал увећати. Грабе све што се зграбити може. Начин, средства, време, место, пријатељство, цена, количина проливених суза и проливене туђе крви су неважни.“ http://www.srpskikulturniklub.com/fukujama

[6] R. Inglehart, C. Welzel, and R. Foa: World Values Survey: Happiness Trends in 24 Countries, 1946-2006, January 2008.