Iz arhive NSPM - Srbija i Evropska unija

Naša (srpska) takozvana elita je obolela od Stokholmskog sindroma...

 kada  se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge,

pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje,

pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji…

Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć,

duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani,

mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi,

dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu,

gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.

Milovan Danojlić

Prvo bih želeo da zahvalim organizatoru – nemačkoj fondaciji "Hans Zajdel" (Hanns Seidel Stiftung)[1]  i njenom partneru u Srbiji[2]  – Institutu za međunarodnu politiku i privredu što su me pozvali da uzmem učešće na ovom forumu – Spoljnopolitički dijalozi: države Zapadnog Balkana na putu ka evropskim integracijama.

Imajući u vidu da sam poslednji panelista ovog trodnevnog skupa i da je ograničeno vreme predviđeno za moje izlaganje, te ceneći nemačku poslovničku direktnost i jasnost, prvo ću da iznesem zaključak, a posle toga nadam se da ću imati vremena i da ga obrazložim.

Smatram da je za Srbiju put ka evropskim integracijama kojim je (bezalternativno) krenula pogrešan i da ne odgovara našim nacionalnim interesima, pogotovo što članstvo u EU pretpostavlja i prethodno učlanjenje u NATO. U isto vreme, Srbija treba da teži što boljoj saradnji sa EU i zemljama njenim članicama, te da preuzima mnoge evropske standarde, ali se u reformisanju sopstvene države mora, pre svega, oslanjati na sopstvene snage.

Tema ovog poslednjeg panela glasi: Ima li EU alternativu za zemlje Zapadnog Balkana? Pošto imam velike rezerve i prema samom terminu Zapadni Balkan, a smatrajući da su problemi Srbije za nas najvažniji, fokusiraću se na pitanje srpskog puta ka evropskim integracijama. S druge strane, više pažnje pokloniću i paroli naših političara da za Srbiju „EU nema alternativu“.

Uvažavajući naziv ovoga panela kako ga je definisao organizator, reći ću da mislim da je pitanje Srbije i uopšte proširenje EU na ovaj deo Evrope jedno periferno pitanje kojim se EU ozbiljno ne bavi jer je preokupirana mnogo većim i značajnijim problemima sa kojima se suočava i na koje ne uspevaju da nađu adekvatna rešenja U ekonomskom smislu to je zabrinjavajuća dugotrajna ekonomska stagnacija, ogromna nezaposlenost – naročito mladih, brz rast zaduženosti mnogih zemalja članica, kriza evrozone... A u političkom – najavljeni referendum u Velikoj Britaniji o izlasku iz EU, pobeda Sirize u Grčkoj i jačanje radikalnih političkih opcija u većini zemalja EU, problemi u EU vezani za migraciju i proklamovanu multikulturalnost, haotična politička situacija u susedstvu (Ukrajina, Severna Afrika, Bliski istok)...

Da je dalje širenje periferno pitanje za EU, jasno govori i činjenica da  Evropska komisija umesto komesara za proširenje sada ima komesara za susedstvo, te da su predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i komesar za susedstvo Johanes Han zvanično izjavili da za vreme njihovog mandata neće biti proširenja.

Očigledno da je za EU proširenje na Srbiju potpuno neaktuelno, drugorazredno i periferno pitanje, a ukoliko se ono nekada i aktuelizuje, predstoji nam dug i mukotrpan put  koji će nas voditi od drugorazrednog i perifernog pitanja do drugorazredne članice EU sa statusom periferije u kome se danas nalaze naši susedi Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska.

Već sada je sve očiglednije raslojavanje zemalja članica EU u nekoliko koncentričnih krugova, odnosno različitih nivoa. 

Već sada je sve očiglednije raslojavanje zemalja članica EU u nekoliko koncentričnih krugova, odnosno različitih nivoa. U nepovoljnijem položaju nalaze se bivše socijalističke zemlje, a među njima naročito balkanske, i moglo bi se reći pravoslavne države. Nedavno je Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske (i nekadašnji visoki predstavnik UN i EU u Bosni i Hercegovini), izjavio da je Rusija 90-ih godina HH veka (kada je predsednik bio Boris Jelcin) bila bolja država nego danas (kada je predsednik Vladimir Putin), jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima, a danas stremi pravoslavlju. „U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin demonstrira privrženost ne međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim. Njegova podrška Asadu u Siriji može se objasniti time što je Asad štitio pravoslavne u Siriji. Pored toga, pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.”[3]

Šta Srbiju čeka na evropskom putu da bi postala drugorazredna (ili trećerazredna) članica EU sa statusom periferije?

Propisani kriterijumi za prijem u članstvo u EU (usvojeni na Samitu u Kopenhagenu 1993. godine i dopunjeni 1995. godine kriterijumom iz Madrida) su prilično uopšteni i nedovoljno jasni i do sada su neke zemlje postale članice EU, a da nisu ispunjavale ni te osnovne kriterijume. Primer su naši susedi Bugarska i Rumunija koji su, pre svega, iz političkih razloga primljeni u NATO i EU. U isto vreme, za Srbiju se traži ne samo da ispuni uslove koji su propisani i za druge države nego je izložena stalnim ucenama i postavljanjem novih i novih uslova.

Štaviše, kada se ispune jedni, postavljaju se novi ucenjivački zahtevi. Dugo su nas ubeđivali zvaničnici iz EU (ali i naši političari) da je puna saradnja sa Haškim tribunalom jedini dodatni (pred)uslov, pa kada je sa time završeno, pojavio se novi – Kosovo i Metohija. Kada i to „odradimo“ verovatno će na red doći Vojvodina, Raška.... Pre dva dana mogli smo da pročitamo i izjavu Ivice Dačića (koju prenosi Tanjug) da je napredak u evropskim integracijama političko pitanje, te da Srbija očekuje da joj neko pristupi iskreno, da nema pokretne mete i ciljeve, i da nam se svaki put kada ispunimo neki od ciljeva, ne postavlja neki novi cilj.[4]

U pregovorima o pristupanju EU Srbija još nije otvorila nijedno od 35 pregovaračkih poglavlja, a za svako otvaranje, kao i zatvaranje poglavlja, potrebna je eksplicitna saglasnost svih članica EU. Znači svih 28 članica EU mora da bude za otvaranje i zatvaranje svakog od 35 pregovaračkih poglavlja, te je za završetak pregovora potrebno da preskočimo 1960 (28h35h2) prepona, odnosno da dobijemo saglasnosti svih zemalja članica EU.

Mada je Evropski savet još 2013. godine odlučio da se otvore pristupni pregovori sa Srbijom i ubrzo posle toga je održana i prva međuvladina konferencija, mi još nismo u mogućnosti da savladamo prvu od 1960 prepreka koje nas očekuju. Pre dva dana smo ovde slušali od naših sagovornika iz Nemačke da je za otvaranje prvog poglavlja 27 članica EU, ali da  jedna nije saglasna. Nezvanično sada otvaranje prvog pregovaračkog poglavlja blokira Nemačka – nezadovoljna tempom kojim teče „normalizacija“ odnosa između Beograda i Prištine.

Ovoga puta nas blokira Nemačka, a kasnije će to, zbog nekih drugih razloga, činiti neka druga država: Holandija, Švedska, Danska, Estonija... I tako ukrug. Da ne pominjemo susedne države članice EU od kojih svaka ima pretenzije prema nama – pitanje statusa njihovih manjina, rešavanje granica i slično. Ne treba isključiti i mogućnost (ma koliko to sada neverovatno zvučalo) da, kada u celosti „normalizujemo“ odnose sa Prištinom, kako to od nas zahtevaju, nova država Kosovu ne bude pre nas primljena u članstvo, te da i od njene saglasnosti zavisi naš  EUropski put.

To je gubitnička pregovaračka pozicija, za koju se naše vlasti već tradicionalno opredeljuju.

Koliko će put Srbije ka evropskim integracijama trajati i šta će ostati od naše zemlje i naroda (i da li ćemo to biti uopšte mi) kada na sve ucene i ustupke pristanemo, možemo samo da pretpostavimo. I pored toga, naši političari nas i dalje ubeđuju kako „EU nema alternativu“, mada bi državna mudrost nalagala da se ne stavlja sve na jednu kartu, kao i to da se rizici umanjuju imajući uvek spremna alternativna rešenja. To je gubitnička pregovaračka pozicija, za koju se naše vlasti već tradicionalno opredeljuju. (Napraviću malu digresiju i reći da smo danas – 12. februar 2015 – u dnevnom listu Politika mogli da pročitamo tekst (odlično naslovljen: Srbija nema dovoljno para da proda železaru) vezan za pregovore naše vlade sa američkom kompanijom Esmark oko prodaje železare u Smederevu).[5]

Odmah posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000) nove vlasti u Srbiji su se postavile u gubitničku pregovaračku poziciju tvrdeći da „EU nema alternativu“ i bez rezerve nas prepustili na milost i nemilost Zapadu. Uveravale su nas kako ćemo sada (posle 2000. godine) u novom „partnerskom odnosu“ sa Zapadom brzo ostvariti stabilnost i razvoj, te da to ne bi bilo moguće postići bez pomoći Zapada i bez naše demokratske vlasti. Setimo se samo kako su tada nove vlasti sa nipodaštavanjem govorili o saradnji sa Moskvom i Pekingom. Ali u tim novim odnosima i suverenitet se morao deliti „partnerski“ između spoljnih i unutrašnjih aktera. Novo „partnerstvo“ dovelo je do sve većeg urušavanja suvereniteta Srbije, spoljne regulacije i novih oblika dominacije i ucenjivanja.[6]   

Danas jasno vidimo kako to novo „partnerstvo“ nije bitno izmenilo odnos Zapada prema Srbiji, te da za njega nije od presudne važnosti da li u Srbiji ima posla s režimom Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Ivice Dačića ili Aleksandra Vučića Zbog toga mnogima danas sve uverljivije zvuči tvrdnja da „oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“.

Sada se država gradi na novim pravilima potčinjavanja, a mehanizmima spoljne regulacije reprodukuje se sve slabija srpska država, koja poprima karakteristike klasičnog protektorata. Tako su spoljni akteri (zapadni „partneri“) postali sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti, a unutrašnji akteri(domaće političke „elite“) dolaze i silaze s vlasti, u velikoj meri na temelju spoljnog legitimiteta. Time se može objasniti i činjenica da se manje od polovine građana Srbije (prema poslednjim istraživanjima 44% – kako nas je ovde obavestila generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji) izjašnjava za članstvo u EU, a da su za to sve parlamentarne (u Skupštini Srbije nema ni jednog poslanika koji je protiv EU-ropskog puta) i većina vanparlamentarnih političkih partija.

Zbog takvog „partnerstva“ danas smo, nažalost,  svedoci da Srbija sve više gubi politički kompas i državno dostojanstvo. Sve je vidljivije kako se Srbija, koja je formalno suverena država, ponaša kao protektorat, a većina njenih političkih „lidera“ neodoljivo podseća na tužni karneval vazala, dok u isto vreme Republika Srpska, entitet u Bosni i Hercegovini, koja je istinski protektorat, u praksi demonstrira veći stepen suverenosti, a njen politički lider ponaša se kao državnik.

Mada Srbija deklerativno u svojoj spoljnopolitičkoj politici ima četiri strateška stuba – dva zapadna (Brisel i Vašington) i dva istočna (Moskvu i Peking) ona se u praksi suštinski oslanja, tačnije rečeno vezana je za dva zapadna stuba – EU i SAD i sva važnija pitanja rešava uz njihovu asistenciju (odnosno po njihovom diktatu). Tako smo prihvatili da se rešavanje pitanja Kosmeta iz Saveta bezbednosti (gde smo imali podršku Moskve i Pekinga) prenese na Brisel (a suštinski i Vašington) gde niko nema razumevanje za naše interese i direktno radi protiv njih.

Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina koje nam bar ne odmažu u zaštiti naših vitalnih interesa, dok u isto vreme, SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje stalnim pretnjama, ucenama i kaznama?

Postavlja se jedno sasvim logično pitanje: kako to da su nam važnija dva zapadna od dva istočna stuba, kada EU i SAD i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne spominjemo svetske ratove i nacistička, ali i saveznička bombardovanja naše zemlje – tako je srpske gradove na najveći pravo-slavni praznik Vaskrs 1941. godine zverski bombardovala Nemačka, a na Vaskrs 1944. godine naši Anglo-Američki saveznici) otvoreno rade protiv interesa Srbije i srpskog naroda? Ove zemlje već skoro četvrt veka  uporno i dosledno rade na dezintegraciji države Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske. Deve-desetih godina HH veka dva zapadna stuba našu zemlju držale su pod ekonomskim sankcijama, a potom izvršile i agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi nam od 2000. godine nametnule vođenje takve ekonomske politike koja je zemlju lišavala vlasništva nad najvažnijim resursima kojima raspolaže i državu odvela u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe. 

Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina koje nam bar ne odmažu u zaštiti naših vitalnih interesa, dok u isto vreme, SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje stalnim pretnjama, ucenama i kaznama? To postaje još neverovatnije danas, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, kada se balans sila pomerio, a i dalje će se pomerati, od  dva zapadna u korist dva istočna stuba.

Međutim, i aktuelna srpska Vlada (kao i prethodne od 2000. godine) nas ubeđuje da „EU nema alternativu“ bez obzira na činjenice da se na Zapadu vode široke diskusije o tome da li će evro moći da opstane zbog ogromnih ekonomskih problema, u kojima su se već našle neke zemlje članice evro zone (Grčka, Španija, Portugal), a to uskoro može zadesiti i druge. Ovih dana, lideri vodećih zemalja EU tvrde da će nestanak evra značiti i kraj EU.

Zemlje Evropske unije suočile su se poslednjih godina sa ozbiljnom (ekonomskom i političkom) krizom i danas se znatno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina. Ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija čak i povoljno razvijala), nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti, a može se postaviti i logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se bezalternativno uputili?

P.S.

U nedeljniku Pečat (januar 2011) objavio sam širu verzija ovog teksta pod nazivom Jeretička pitanja o inertnosti i servilnosti. U istom broju nedeljnika izašao je i intervju s našim najvećim istoričarem, akademikom Miloradom Ekmečićem, pod naslovom Mi smo za Ameriku narod koji u sebi nosi opasan virus, u kome on, pored ostalog, kaže:

„Današnju američku strategiju prema Srbima je formulisao Dejvid Gompert 1994. godine, u avgustovskom broju vodećeg časopisa za spoljnu politiku Forejn afers, iza kojeg stoji Stejt department. Gompert je bio potpredsednik 'Rand korporacije', član Nacionalnog saveta bezbednosti predsednika Buša i formalno član američke vlade, u korporaciji koja inače izrađuje američku strategiju. U članku 'Kako poraziti Srbiju' Gompert je napisao:

'Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije mora posle određenog vremena da obori beogradski režim: da omogući bolje rešenje. Industrijski slom i upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene... Izolacija i beda moraju proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koji žele da za Srbe nađu mesto u društvu nacija. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude iskorenjen virus koji ona u sebi nosi.' 

Naša istorijska sudbina je u ovoj rečenici da Srbija u sebi nosi virus svetskog zla. To je samo na drugi način formulisana filozofija Fridriha Nojmana iz 1916. godine da su Srbi trajan evropski 'remetilački faktor'. Razlika je samo u činjenici da je jedan član zvanične američke vlade to preformulisao da 'Srbi u sebi nose neki rušilački virus koji se spolja mora lečiti'. 

... Mi smo za američku politiku ostali narod koji u sebi nosi opasan virus. Na sastanku sa Izetbegovićem, 30. avgusta 1994. godine, Tuđman je trebalo da ispuni američko uputstvo koje je Izetbegović, po povratku iz Vašingtona, nosio. Mora se stvarati savez Hrvata i Muslimana, jer Amerika hoće da Hrvati i Muslimani odrade Srbe na zapadnom delu Balkana, ukoliko neki mirni sporazum sa Rusima ne bude moguć.

Tuđman je bio obavešten da u američkoj politici polaze od toga da bi se, kad bi Srbi bili ruski saveznici, obnovio pokret otpora kao u vreme prošlog svetskog rata. Za njih je partizanski pokret bio srpski nacionalni otpor, a ako bi se obnovio, onda ne bi bilo dovoljno sto hiljada američkih vojnika, nego pola miliona. 

Srbija nikada ne može do kraja ispuniti američke i zapadne zahteve za promenama, jer su strateška polazišta u podlozi celog ponašanja još daleko i zavise od mogućeg rata s Rusijom.

… Dave nas u malom zabranu, gde je strateški glavni protivnik Rusija. Rastaču nas iznutra, da ne budemo u stanju da stojimo na svojim nogama. Jedan je glumac nedavno lepo rekao da nam je vojska danas kao lovačko udruženje. Našu crkvu cepaju iznutra. Veštačko srpsko javno mnjenje, stvarano od nevladinih organizacija, odgaja regionalne elite, koje bi trebalo da zamene nekadašnju jedinstvenu nacionalnu elitu.

…Dok američki stratezi budu muku mučili sa pitanjem kako da unište virus zla koji Srbi u sebi nose, opasnost za njih od gerilskog rata – u nekom novom sukobu sa Rusijom – biće realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava, vođa njihovih nevladinih organizacija i javno srpsko mnjenje koje oni stvore jeste paučina na vetru. Varaju se američki stratezi kad misle da će ih unutrašnje rastakanje srpske politike, kulture, stila života osloboditi obaveze da na Balkan šalju pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize njihovih odnosa sa Rusijom.“

Nedavno je (Politika, 09.06.2013) istoričar dr Miloš Ković sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, povodom rasprave o reviziji prošlosti u režiji velikih sila, između ostalog, napisao:

„Na državnicima je da razumeju suštinske promene u međunarodnim odnosima, asada i ovde je, čini se, važnije da se upitamo kakve su to ideje vodile Srbe 1914. godine. Bar kada se govori o tadašnjim vodećim pripadnicima srpskih upravljačkih elita, o vođi radikala Nikoli Pašiću, prvaku samostalaca Ljubi Stojanoviću, vođi naprednjaka Stojanu Novakoviću, ili prvim ljudima liberala Vojislavu Veljkoviću i Stojanu Ribarcu, koji su o tome ostavili jasne tragove.

Uprkos svim njihovim međusobnim razlikama, reč je o vrlo svesnoj i artikulisanoj odluci da se sačuva sopstvena, mukom stečena, nacionalna država, da se ne dozvoli da u velikim, susednim imperijama Srbi budu ponovo tretirani kao ljudi drugog reda, kao predmet nacionalne asimilacije. Svesni plebejskog, ustaničkog porekla srpske države, u otporu pred habzburškim, srednjovekovnim principom  „Božjeg suvereniteta” pozivali su se na revolucionarni „narodni suverenitet”; suprotstavljajući se državi zasnovanoj na verskoj pripadnosti i neograničenoj vlasti vladara, pozivali su se na demokratiju, vladavinu prava i, kako se tada govorilo, „čovečanska prava”.

Verovali su da ti principi omogućavaju svakom građaninu, svakom pripadniku nacije, bez obzira na versko ili socijalno poreklo, da sačuva dostojanstvo i samosvest. Demokratiju su, konačno, tumačili i kao pravo svake, pa i brojno najmanje nacije da sačuva svoje pravo da samostalno i slobodno, bez samoproglašenih, stranih tutora, ili sopstvenih tirana, donosi odluke o sopstvenoj sudbini.

Zato u Srbiji, gle čuda, nije bilo nijedne značajne političke stranke spremne da prihvati pozive iz krugova oko Franca Ferdinanda i britanskog publiciste Roberta Vilijama Siton-Votsona, da se Srbija dobrovoljno pripoji „razvijenijoj”, „kulturnijoj” i „uređenijoj” Austro-Ugarskoj.

Još je neobičnije bilo to što su tadašnji vodeći srpski intelektualci, školovani na najprestižnijim univerzitetima Zapada, od socijaliste-radikala i frankofila Jovana Skerlića, do konzervativnog liberala i anglofila Slobodana Jovanovića, suočeni s neprijateljstvom ili ravnodušnošću velikih sila sa Zapada, zagovarali okretanje Srbije ka – Rusiji.

Krajnje je vreme da se zapitamo: da li bi nas ovi ljudi priznali za svoje potomke?“

Napomena: Preuzeto iz knjige: Jovan B. Dušanić, Neoliberalizam, Catena Mundi, Beograd, 2015.