Многи су хтели у Титову столицу - Исповест Титове удовице (7)

Причу о томе како је истерана из свог дома у Ужичкој 15, и како су се према њој односили после тога, Јованка Броз је описала у неколико наврата. Ево како је о том поступку говорила у опширном писму Преседништву СФРЈ:

Десетог маја 1982. дошли су ми Огњен Грковић, тада управник Меморијалног центра “Јосип Броз Тито” и Ранко Бугарчић, правник у истој установи. Донели су ми 300 хиљада старих динара које су покупили по мојим ташнама и ладицама у Ужичкој 15. Као што видите, већ сам начин упознавања није много обећавао. И након тог првог сусрета Грковић ми је често и без икаквог упозорења упадао у кући да ми саопшти неку непријатност, да ми припрети да ћу остати без ичега, уколико будем говорила о ономе што се десило 10. јула 1980. како се са мном поступа, о начину на који је узета Титова архива и сви његови рукописи. Рекао ми је дословно:

“Ако будете о овом било коме говорили, лоше ћете се провести и Ви и Тито. Ви ћете на улицу”.

Јованка каже да ју је Грковић присиљавао да потпише документ да се одриче свих својих ствари и да их поклања држави, у противном остаће без ичега. Кад је одбила да то уради, рекавши му да мора од нечег да живи, Грковић јој је запретио:

- Будите срећни што смо Вас оставили живу.

На Јованкино питање шта је са појединим стварима између осталог и са пићем у Ужичкој 15, Грковић јој је казао:

- Председништво је наредило да се сво пиће заточено у кући после Титове смрти преда њима, како би наплатили Титу све што је за живота попио, а он је пио само виски и страна пића.

Наглашавајући да не жели да поверује да је Председништво СФРЈ могло тако да расуђује и да стоји иза тих одлука, Јованка каже:

“Али верујем да су неки људи у том Председништву стајали иза тог човека, да су га они поставили и дали му пуну подршку. Питам се ко је тај Грковић и зашто би мој живот зависио од њега, ко му даје за право да мени у лице вређа Тита, ко стоји иза њега и њему сличних људи који ме, ево више година вређају, уцењују, прете и малтретирају”.

- Хтели су да ме до краја понизе - каже Јованка. - Кад сам из Ужичке 15, наврат-нанос, морала да се иселим, успела сам да понесем само нешто мало ствари. Пуне две зиме била сам тако рећи без одеће и обуће. Због тога нисам нигде могла да изађем. Тек после две године силног ургирања враћена ми је одећа, али добар део је пропао и уништен од мољаца. Свака ствар, чак и доњи веш, били су нумерисани.

Питамо Јованку: Ко су људи који су је тако сурово прогонили? Зашто су то чинили?

- Реч је о људима малог формата и личног рачуна који су још за Титовог живота почели да плету конце како би се докопали његове столице. Они су због својих свађа и грамзивости проћердали велики политички капитал. Њихова бескрупулозна борба за власт, поткопала је земљу, а онда су је велике силе - докусуриле.

- А зашто су прогонили Вас?

- Зато што сам им стајала на путу. Зато што сам била уз Тита.

- Ваши противници тврде да је све управо почело од тога што сте Ви хтели да преузмете власт у своје руке.

- То није истина. Да сам то желела, онда би борбу почела много раније. Својевремено су ми нудили да будем посланик, али ја сам то одбила. Власт ме, једноставно, није интересовала. Имала сам други животни пут и други животни циљ.

- Због чега су Вас онда најближи Титови саборци и сарадници ставили на зуб?

- Била сам прозрела њихове намере. Титу сам, без околишења, о томе износила своја запажања и мишљења. Они су страховали од мог оштрог језика.

- Ваши противници тврде супротно. Кажу да су све предузели само да би Тита заштитили од Вас. Веле да сте му својим понашањем били и живот угрозили.

- Ако сам, као Титова супруга, ичим била опседнута - она је то била жеља да своме мужу помогнем. Све остало су биле интриге. На крају, кад друго ништа нису могли да учине - лансирали су ту лаж о брачно-кућном сукобу између Тита и Јованке. Али, сад су друга времена, сад више ништа није тајна... Ето, до руку су ми дошли неки документи који су дуго били строго поверљиви. Они то могу најбоље да објасне.

- О каквим је документима реч?

- То су записници са неких педесетак расправа вођених у највишим државним и партијским органима на тему - Јованка Броз. Па, то треба само прочитати. Треба видети шта су ти људи говорили и чиме су се бавили. Надам се да ће то једног дана, од речи до речи, бити објављено. Свет би заиста, из прве руке, требало да сазна ко су били Титови бранитељи, зашто су мене покушавали одвојити од мужа и пошто-пото физички и психички уништити.

- У време Титове болести Ви сте били у дубокој изолацији. Како сте сазнали да је Тито умро у Клиничком центру у Љубљани?

- Ту трагичну вест саопштио ми је Душан Драгосавац. Био је то чист протокол. Да не поверујете. Дошао је Драгосавац и хладно ми рекао:

“Умро је Тито”. Ни трунке саосећања. Ништа. Само тврдо, службено саопштење - “Умро је Тито”. Рече човек и - оде.

- Ви сте Драгосавца добро познавали?

- Да, јесам.

- Како сте примили његов наступ?

- Као прекор, као упозорење шта ме убудуће чека. Та његова службена поза могла се тумачити само као опомена.

РАДНИ ДАН

Питамо Јованку Броз како је било живети с Титом?

- Лепо, али и страшно напорно. Темпо, који је Тито наметао, није било лако издржати. Он је био човек изузетне енергије.

- Како је изгледао Титов радни дан?

- Увек је рано устајао. И одмах би нам скувао кафу. Праву. Онда смо мало попричали, а затим би он ишчитао новине. Радни дан му је почињао око седам-осам сати, зависно од обавеза које је имао. Састанци, разговори, сусрети, трајали су до 13 сати. А онда, знало се - ручак, па одмор. Ретко кад би мало дремнуо. Углавном би лешкарио. Нешто прибележио. А поподне - све из почетка. Почињао је да ради од 16.30 и то се протезало често до два сата по поноћи.

ПРЕТЊА ЖЕНСКЕ ЧЕТЕ

Какав је однос Душан Драгосавац имао према Јованки Броз, сведочанство је оставила Десанка Стојић, Јованкина другарица из женске партизанске чете. Предводећи групу жена-бораца које су покушале да пробију блокаду око Титове удовице, Десанка је посетила и Драгосавца који је у то време био челни човек СКЈ.

- Драгосавац нам је ограничио разговор на 15 минута. Питали смо га какав је Јованкин статус, каква су њена права на породичну пензију, на стан, шта је са повратком њене имовине и поклона. Поставили смо питање њене изолације, слободе личности, милиције без које се не може никуд кретати. Рекли смо Драгосавцу оно што нам је Јованка казала, да њој нису потребна њихова кола и милиција, већ слобода. На крају смо му соапштиле да је и он уплетен у заверу против Јованке и њеног смештаја у умоболницу. На то нам је он дословце рекао: “Јесте, богами, она је полудела и ми смо јој обезбедили место у лудници. Имала је старог мужа, па...” Ту смо га прекинуле. Напале смо га и лично вређале. Он је скочио да ме удари, а ми смо ухватиле столице па нам је и данас жао што га нисмо добро намлатиле. При поласку смо му зпретиле: “Покушате ли је сместити у лудницу, нас је још 50 живих из женске чете. Ангажоваћемо масу жена која ће демонстрирати пред том установом. Наручићемо и стране новинаре, па нас потуците.”

(СУТРА: Кардељ наложио изолацију)