Одлазак у Бели двор - Исповест Титове удовице (3)

Кад се Јованка Будисављевић удала за маршала Тита (априла 1952), њој је било 28, а њему 60 година. Венчали су се у општини Чукарица. Титов кум - сведок био је Александар Ранковић, а Јованкин - Иван Гошњак.

Вест о томе (венчању) продрла је у јавност четири месеца касније, уочи посете британског министра иностраних послова Антони Идна Југославији.

Да су Тито и Јованка склопили брак страни новинари у Београду сазнали су из позивнице за пријем у част високог госта из Британије.

Вест о Титовом венчању са Јованком примљена је у свету као прворазредна сензација. Готово да није било листа у Еворпи или Америци, који на ударној страни није овом догађају посветио велику пажњу.

Агенција Ројтер овако је описала прво заједничко појављивање Тита и Јованке:

“Београд, 19. септембар 1952. - На пријему који је приређен у част британског министра иностраних послова Идна у Белом двору маршал Тито био је обучен у белу униформу са златним ознакама чина. Његова супруга, лепа препланула бринета, имала је на себи хаљину од бордо сатена. Маршал и супруга примили су госте у предворју Двора, бившој резиденцији принца Павла.

Излазећи први пут пред странце, госпођа Броз носила је о врату златну огрлицу, док је на хаљини имала брош с дијамантима. Црне косе окруживале су њен лик и биле зачешљане у виду пунђе.”

Дан раније (18. септембар 1952.) Ројтер је из Београда емитовао следећи извештај: “Југословенска дирекција за информације ставила је данас на располагање прве слике госпође Јованке Броз, супруге маршала Тита. Као што се види на снимцима, то је црномањаста жена, лепа и добро грађена. На једној фотографији види се како шета крај језера са маршалом Титом и његовим деветогодишњим сином од бивше жене, Александром.

Госпођа Броз је приближно истог раста као и маршал који је висок непуних пет стопа и шест палаца.”

Вилијам Гејлмор, новинар њујоршког “Дејли компаса”, овим речима описао је Јованкину удају за Тита:

“Вест да је маршал Тито, у својој 60. години узео невесту од 28 година, Јованку Будисављевић, можда је за многе изненађујућа. Будући да сам се с њима упознао и дуго разговарао, ја нисам нимало изненађен.

Јосип Броз Тито, без обзира на улогу коју игра на међународној позорници и на његов драматичан успон на власт, један је од најимпресивнијих људи које сам икада срео. Ја могу сасвим да разумем што једна млада жена, 32 године млађа од њега, налази да је он веома привлачни пример владалачке вирилности насупрот његових 60 година.

Чак и његови непријатељи признају да је он човек магнетске снаге, са очима које су благе и пророчке и широким раменима испод плавоседе, гривасте косе. Он се лако смеје и има мекан сомотаст осмех. Тито је личност која може да инспирише људе и електризира жене.”

о Како сте дошли у Бели двор?

Јованка Броз: Била сам у Нишу, у штабу Прве армије. Једног дана, крајем 1945, саопштили су ми да сам одређена за управника Белог двора, куће у којој живи маршал Тито. Тамо треба да се јавим Митру Бакићу, Титовом генералном секретару. Кад сам чула каква ме дужност чека, питала сам се - какав ћу ја то управник бити кад о томе не знам ништа. Али, у војсци је наређење - извршење. Стигнем у Бели двор, тражим Митра Бакића, а он отишао на боловање. Ја сам чекала, чекала, све док се он није вратио. Једног дана позвао ме Митар и баш кад ми је саопштио да ћу водити кућу у Ужичкој 15, одједном се с пратњом појавио Тито. Сећам се као данас:

Тито је дошао носећи свежањ неких кључева. Пошто је отворио касе, дао ми је кључеве и рекао:

“То ћеш ти, другарице, од данас водити. То је велика одговорност. Ово је партијска документација.”

о Ваш први сусрет с Титом у Ужичкој 15 био је заиста необичан.

Јованка Броз: Верујте, ноге су ми се одсекле. Толико папира, а ја куцам са два прста. Помислила сам - шта ћу са тим да радим? То је посао за који је потребна велика стручност и искуство. Боже, што сам се била препала.

о Како се завршио тај Ваш сусрет с Титом?

Јованка Броз: Предавши ми кључеве, Тито ми је рекао да он неће живети у Белом двору, већ у Ужичкој 15. Наредио ми је да ја ту организујем мало домаћинство. Тито је затим ушао у једну просторију и дао ми кључеве од ње. Казао је:

“Ово ће бити твоја канцеларија, а ово је архива.”

Објаснио ми је како да радим. И тако сам ја почела да водим ту кућу, да организујем то домаћинство. У ствари, била сам секретарица код Тита.

о Како сте се сналазили на новом послу?

Јованка Броз: У почетку тешко. Требало је многе ствари преписати, а ја сам, као што сам вам рекла, била слаб дактилограф. И онда позовем у помоћ једног професора стенодактилографије. Годину дана даноноћно сам учила да бих могла да обављам посао који сам добила од Тита. Уз то сам, паралелно, завршавала гимназију. А онда су ме и друге бриге растрзале. Трагала сам за својим млађим сестрама, које су после мог одласка у партизане, остале у Лици. Ништа о њима нисам знала. Претражила сам све домове за ратну сирочад. На крају сам их пронашла, једна је била у Винковцима, друга на Оточцу. Била сам им и отац и мајка...

о Како сте се заљубили у Тита?

- Ех, па то је живот удесио. Тито је у то време просто гинуо од посла. Ја сам му у тој кући често помагала, колико сам знала и могла. И знате, како то већ бива у животу, мало по мало, зближили смо се и заволели.

о Где сте одржали свадбено весеље?

Јованка Броз: У једној ловачкој кући код Илока. Били су ту Ранковић, Гошњак, Кардељ, Крајачић, Бакарић...

о Вест о Вашем браку није одмах саопштена?

Јованка Броз: У почетку за наше венчање знали су само Титови најближи сарадници. Прва информација дата је после неколико месеци, пред долазак британског министра иностраних послова у Београд. Тада су решили да наш брак обелодане. Сматрали су да би било лепо да господина Идна дочекамо Тито и ја. То је било моје прво појављивање у јавности као супруге маршала Тита.

О томе како је Јованка изгледала на свом првом пријему у Белом двору, сведочанство је оставио и Милован Ђилас:

“Била је устрептала и преплашена као шипарица из руских романа на првом балу”.

ПАПУЧИЋ

Звонко Штаубрингер, који је годинама радио у Маршалату, забележио је следеће анегдоте с Титове свадбе:

После венчања Тито и Јованка приредиће свадбени ручак у старом ловачком замку у шуми Пајзош. Били су присутни само најближи сарадници и кућни пријатељи. Као и у свим сватовима, причају се згоде и незгоде, а брачни ветерани се праве важни па зачикују младожењу. Иван Крајачић Стево дограбио чашу, па ће на сав глас:

- У здравље нашег новог члана.

- Ма каквог члана?

- Па члана друштва папучића.

- Папучић, папучић, па што, од тога се не може побјећи... а и друштво ће бити ојачано - насмеја се Тито.

ПРАТИОЦИ

Маршал се тек оженио, па је разумљиво да се у његовом друштву, у ретким часовима одмора, највише прича о браку и новим обавезама.

- Нема више оне слободе као раније - задиркује га Иван Крајачић Стево. - Није реч само о кућним обавезама. Не можеш Ти сад ни вани, без “пратиоца”.

Крајачић гледа у Јованку која се смешка, а Тито најзад проговори:

- Да, да Стево. Ето, прије рата су ме пратили лички полицајци, па ни сада нигде од Личана не могу да мрднем: Жежељ по државној, а Јованка по приватној линији.

(СУТРА: По налогу љубави)