Прогон из Ужичке 15 - Исповест Титове удовице (5)

Из свог брачног гнезда у Ужичкој 15, које је са Титом савијала пуних 35 година, Јованка Броз избачена је 30. јула 1980. године. Из куће, у коју је ушла као 22-годишња девојка - официр, по чину мајор, истерана је као уцвељена и понижена 56-годишња удовица председника Тита.

Догодило се то два месеца после Титове смрти.

Јованка Броз: Избацивали су ме по ноћи, на споредан излаз, под врло ружним околностима, силом. О том понижавајућем изгону опширно сам писала Председништву СФРЈ, Цвијетину Мијатовићу, Душану Драгосавцу, Владимиру Бакарићу, Мики Шпиљаку, Јакову Блажевићу... Молила сам их да схвате моју ситуацију. Тражила сам помоћ, а од неких нисам добила ни одговор. Аргументацији коју сам тад износила немам шта да додам.

Ево како је Јованка Броз свој проблем представила Јакову Блажевићу. Обраћајући му се као Титовом дугогодишњем блиском пријатељу и сараднику, кога је увек и сама ценила и поштовала:

- Неколико дана после Титове смрти дошао ми је друг Крајгер и саопштио три ствари. Прва: да нећу моћи више остати у кући у којој сам заједно с Титом проживела пуних 35 година, јер ће се та кућа претворити у Титов спомен - музеј; друга, да не могу добити Титову пензију, већ или личну пензију пуковника или “изванредну пензију” по специјалној одлуци Председништва; и треће, да ће 23. маја доћи комисија на челу са другом Војом Симоновићем и отворити Титове и моје заједничке просторије (те просторије су биле запечаћене одмах после саопштења о Титовој смрти) и да ће та комисија у мом присуству узети Титову архиву.

о Комисија је радила неколико дана у Титовом кабинету. Кад је дошло време да се прегледају ормари, настале су компликације?

Јованка Броз: Тито је у те ладице одлагао своје текуће материјале, и ја сам ту стављала своју приспелу дневну пошту, као и материјале везане за вођење куће. Кад су неки чланови те комисије угледали у тим ладицама фасцикле с мојом поштом, настала је права јагма. У рукама сваког члана комисије, укључујући и техничко особље, нашле су се те фасцикле. Дошло је до праве отимачине између мене и адмирала Костића за та моја писма. Никада се до тада у свом животу нисам осећала незаштићеном као тада.

о Ту мучну сцену прекинуо је Скенџић, извинио Вам се и удаљио адмирала Костића?

Јованка Броз: Увређен, Костић је пришао столу за којим је радио друг Друловић. И ја сам пришла том столу и у рукама Друловића видела писмо друга Јанка Смолеа упућено мени. Друг Смоле имао је обичај да ми честита рођендан и нову годину. Видела сам Друловића како баца писмо на сто и чула га како говори:

 “Ми морамо видети докле сежу те њене везе”.

о Наредног дана дошла је комисија, али без Звонка Костића. Наставила је да прегледа материјале?

Јованка Броз: Одмах сам им рекла да је то материјал који је мени био упућиван, а односи се на програм мојих дневних обавеза и већ је махом прошао кроз штампу. Реч је о информацијама о земљама које смо посећивали, о личностима с којима смо се на тим путовањима сретали и слично. Кад је друг Скенџић погледао тај материјал закључио је да није интересантан за архив и да га треба спалити. Замолила сам комисију да ми остави мало времена да сама погледам своју личну пошту која се налазила у челичном ормару. Дала сам и алтернативу - да ми даду неког ко ће ми помоћи да средим, одвојим и разврстам пошту, и да онда комисија преузме оно што сматра да је занимљиво за архив...

о Предлог није прошао?

Јованка Броз: Томе се успротивио генерал Пекић. Рекао је да су они преузели сав писани материјал Кабинета, па чак и материјал који се налазио код новинара Тиће Станојевића. Тада сам ја рекла да сам приватно лице, да је то мој стан, да нисам била у радном односу и да имам право, као и сваки други грађанин, на неповредивост моје приватне поште. Комисија је отишла и оставила тај материјал.

Даље у писму Блажевићу Јованка Броз овако описује 10. јул 1980. дан када је у њену кућу банула група непознатих људи представљајући се да су из Правне службе Председништва СФРЈ.

Јованка Броз: Они су инсистирали да прихватим одлуку Председништва о селидби у привремени смештај и о пензији. Чим сам њих испратила, ушла је друга, већа група људи, захтевајући од мене да отворим своје просторије. Када сам их, згранута и потресена претходним разговорима, молила да ми оставе мало времена да се приберем и пронађем кључеве од челичног ормара у мојој канцеларији, нису хтели ни да чују. Почели су да обијају врата моје канцеларије. Тада сам тражила писмени налог, јер сам желела да видим по чијем се наређењу то од мене захтева. Један од њих, вероватно председник те и такве комисије, показао ми је своју легитимацију. Рекла сам да ми његова легитимација ништа не говори, јер желим писмени налог за такав поступак.

У току тог мучног поподнева и вечери, колико је трајала та преметачина и заплена, Јованка је чула, да тог, како каже, “непријатног и осорног” ословљавају са Николић.

Јованка Броз: Обили су врата просторије испред моје канцеларије, мој писаћи сто, челични ормар. Натерали су ме да им отворим своју спаваћу собу, претурали по мојим фиокама, по мојим најинтимнијим ситницама, покупили су све што су сматрали интересантним. Захтевали су од мене да им предам своје папире, писма, документацију, једном речју све што је - написано. Нису помогла моја уверавања да су то моја лична писма, честитке, списи, белешке, рачуни, чак и телефонски именик. Све су однели. Остала сам згранута, увређена и болесна у души. Верујте ми, да ми је после тога било физички зло. Легла сам у кревет у коме сам остала пуних 15 дана, док ме нису подигли да би ме иселили.

о Две недеље после тог упада код Вас је дошао Драгољуб Ставрев, тадашњи потпредседник СИВ?

Јованка Броз: Рекао ми је да се у року од три дана иселим из куће. Ако не поступите тако, насилно ћемо Вас избацити.

о Чини се да је тада формирана још једна државна комисија са др Гојком Продановићем, замеником државног тужиоце?

Јованка Броз: Дали су ми рок од два дана да прикупим само најнеопходније ствари и да се те ствари попишу. Трећи дан је био предвиђен за паковање и селидбу. Скупила сам нешто одела, нешто посуђа и неке ситнице са стола. Пола куће поново је било запечаћено и ја тамо нисам имала приступа. Друг Продановић ме је “пријатељски саветовао” да узмем најнужније. Била сам физички и психички исцрпљена... Чињеница да сам на тај начин била присиљена да се иселим из куће у којој сам са Титом провела све те године, и то тако болно, непосредно после његове смрти, да напустим круг у коме он вечно почива, дојмила ме се као још једна смрт.

О својој пензији, у писму Јакову Блажевићу, пише:

Јованка Броз: Ја сам везала своју судбину за тог човека (Тита). Сваки његов и мој покрет био је под будним оком јавности. Увек сам се трудила да останем у сенци, да будем у другом плану. Па ипак, подносила сам ударце, можда више од било које друге жене. Делила сам с њим његове велике и бројне бриге, слушала о његовим неуспесима и сумњама. Видела сам и осећала колико му је на махове било тешко. У таквим тренуцима ја сам настојала да на неки начин амортизујем ударце који су му били намењени, да га поштедим бар ситних брига и проблема. Није било лако бити Титова жена. И зато мислим да сам његову пензију заслужила. Ова пензија, која ми се тако упорно подмеће, није базирана ни на каквом финасијском документу, није израчуната по основу Титове плате, нити његових укупних примања последњих 10 година, већ је донета по одлуци Председништва.

о Колика Вам је сада пензија?

Јованка Броз: Богами, слаба.

о Да ли читате новине?

Јованка Броз: Сад су новине скупе. Купим и по неки недељни лист.

Тито није био човек на кога би жена могла утицати, нарочито када се ради о политици

Јованка Броз: Чудим се откуда потичу све лажи и клевете које се ових последњих неколико година упорно и с несмањеном жестином шире о мени. Сад већ више не знам колико их има, и какве су. Једно време су говорили да вршим негативан утицај на Тита, заправо на политику коју он води. Тито није био човек на кога би жена могла утицати, нарочито кад се ради о политици. Оптуживали су ме и клеветали да се борим за власт. Све моје амбиције биле су усмерене само како бих му једино могла помоћи - обављању свакодневних обавеза. У нашој земљи постоји Устав и закон. Ни по једном од њих нисам могла доћи на власт. У последње време оптужују ме да сметам Титу на послу. Ја сам с њим годинама живела и никад нисам приметила, нити је он то икада наговестио, да му моје присуство тешко пада. Напротив, кад се десило да нисам била уз њега бар један дан, инсистирао је да се одмах вратим. Ради тога, ја нисам ни сама путовала, нити сам имала своје друштво. Његове другове сматрала сам за своје.

(СУТРА: Живот под контролом)