С Титом у Дрвару - Исповест Титове удовице (2)

Ако је веровати искуству Јованке Броз, људско срце може да издржи много више патњи него радости. Она има толико губитака да би то било довољно за коначан пораз.

Али, ова Личанка челичних нерава не мисли још дуго да се преда.

Парафразирајући Андрића, она каже да човек живи од снаге коју је понео са извора и коју стиче успут, као река.

А, већ у раној младости Јованка Будисављевић осетила је колико живот зна да буде окрутан. Изгубила је мајку Милицу од које је научила да човек мора бити спреман да издржи све оно што му судбина донесе.

Јованка Броз: Оно што се догађало у нашој кући за мене је била највећа школа. Знате, ми јесмо живели на селу, али у другачијим условима од осталих мештана. Наши стари су још по неком закону Марије Терезије били стекли право да држе биртију и трговину. И ту се ваздан вртео силан свет. Кућа нам је личила на железничку станицу. Увек је неко долазио и одлазио. А људи су се окупљали и око мог ћаће - умео је дивно да прича.

Јованка вели да јој је отац улио љубав према књизи. Сам је, иначе, много читао, понешто и писао. Знала је напамет многе Змајеве песме, па стихове Ђуре Јакшића, Бранка Радичевића, Јована Дучића. Често је рецитовала Шантићеву песму „Остајте овде“.

Бригу о девојчицама када су остале без мајке преузела је Јованкина бака. Гледајући своју унуку како се предано игра са старијом браћом, који су били „наоружани пиштољима“, старица је говорила:

„Не знам сигурно шта ће ко од ове дјеце бити, али ако неко од њих треба да постане војник, то ће свакако бити Јованка.“

Увек постоји само оно што ће бити.

Бака је на време предсказала судбину својој унуци.

Јованка Броз: У рат сам отишла са 17 година. Јесте, имала сам дугу црну косу, постала сам борац прве женске партизанске чете. Било је то право чудо за Лику.

О тој „женској војци“ Личани су испевали песму:

„Ој другови, ко би знао лани,

Да ће цуре бити партизани“.

Одзив девојака у партизанску војску био је фантастичан. На зборном месту, у селу Трнавац, слиле су се колоне младих Личанки. С брда су одјекивали њихови звонки гласови.

„Мајко моја, имаш ме једину,

Ја ти одох носит карабину“.

Кад су чуле да неће бити примљене у партизане, више од 600 прекобројних цура почело је на пољани у Трнавцу углас да плаче. Међу 80 оних које су остале „под пушком“ била је и Јованка Будисављевић.

Јованка Броз: Биле смо на курсу. Трајао је два - три месеца. Обука је била тешка. Морале смо за кратко време да научимо све што треба да зна прави војник - како заклон ухватити, ров ископати, ватру отворити. Командант нам је био Ђуро Радованац, официр војске Краљевине Југославије. Био је врло способан. Примио нас је као своју децу.

Нарочита пажња посвећивана је настави гађања. Штедело се. Ниједан метак није смео да буде пуцањ у празно. Јованка је одувек имала оштро око.

Са Милицом Бјелобабом била је најбољи стрелац међу 80 девојака - бораца.

Јованка Броз: Сећам се своје прве акције. Била је то борба са Италијанима, на Кордуну. Сукобили смо се са италијанским пуком „Александрија“. Они су наступали са тенковима и коњицом. Мој први јуриш био је на тенк. И ми смо победили. Истина, нисмо биле саме. С нама је дејствовала Шеста личка дивизија.

о За козачког атамана Тараса Буљбу Гогољ каже да је најважније било да су му синови у прву битку ушли отворених очију. Како је то било у Вашем случају?

Јованка Броз: Страшно је било. Чинило ми се да испод мене земља гори, да изнад мене небо гори. Али, у своје ватрено крштење ушла сам, као и синови Тараса Буљбе, отворених очију... А та италијанска коњица, ти њихови официри, када су видели жене, мајко мила, одмах су побегли. Велике количине оружја су нам оставили. То је пало пред наше ноге. После су нас распоредили у Шесту личку дивизију, којом је командовао Ђоко Јованић. Ја сам дошла у батаљон „Мићо Радаковић“. Ту сам остала до 1943. када је та јединица ушла у састав првог корпуса који је деловао на терену Босне. У Дрвару сам видела једну болницу. Ту сам први пут видела Тита.

о Да ли сте га и тада бранили?

Јованка Броз: Нисам лично учествовала у одбрани врховног команданта. За време десанта на Дрвар, била сам са болницом у Шиповљанима, тамо на оној чуки где се налазила официрска школа. Швабе су нас изненадиле. Али и ми смо за то криви. Сећам се да се говорило да припремају десант. Али, како је време пролазило, наша будност је попустила. Зато је десант, за нас, ипак био изненађење. Уочи самог напада били смо у биоскопу. Гледали смо филм „Зоја Космодемајанскаја“. Кад је представа завршена, склонили смо столице и клупе и у тој сали почела је игранка. Ту сам остала до три ујутру. И чини ми се, само што сам заспала, пробудио ме звук авиона.

о Кад је почео десант?

Јованка Броз: Погледала сам на сат - било је око пет. Помислила сам најпре да су то савезнички авиони. Али, кад је једна немачка једрилица пала право пред кућу у којој сам била, све ми је одједном прошло кроз главу. У једрилици је било осам Немаца. Гледам ја њих и кажем - е, нећете ме...и скочим кроз прозор. Срећом није била висока зграда. Ту је затим стигао и наш митраљезац из официрске школе и штитио нам одступницу. У глави сам имала детаљно разрађен план евакуације рањеника. Извукли смо се поред једног зида, који нам је служио као заклон. Али и они су нас пратили све до Млиништа. Била сам срећна јер сам све рањенике живе извукла. После сам предала рапорт Плавом (Мијалко Тодоровић, примедба аутора) и Бог зна како су ме хвалили.

о Како оцењујете ту битку?

Јованка Броз: Као најкрвавију у којој сам ја учествовала. Немцу су хтели да нам задају смртоносан ударац. Да заробе врховни штаб и Тита и заврше с нама.

о Какав је био однос Дрварчана?

Јованка Броз: Фантастичан. То су били изузетни људи у сваком погледу.

о После Дрвара, куд вас је пут одвео?

Јованка Броз: У Србију. Са приштинским јединицама дошла сам до Златибора. Учествовала сам у борбама на овој планини, затим на Ваљеву, где сам преузела болницу. Онда смо кренули за Београд. У главном граду Југославије опет сам добила болницу. Одатле су ме повукли у Генералштаб.

о Који Вам је најтежи тренутак у рату?

Јованка Броз: Било је много тешких момената. Двапут сам рањавана, на Мокром Лугу и на Лиму. Али, најтеже је било у Дрвару. За време тог десанта, човек није мислио само на себе - ту је била болница, ту је био Врховни штаб, ту је био Тито...

Збуњени Немци

о За десант на Дрвар тврдите да је био Ваша најтежа битка, какав су утисак на Вас оставили Немци?

Јованка Броз: Па, у почетку, имала сам утисак да су били - збуњени, као да нису тачно знали где су. Чинило се да чекају неку команду, неки звиждук, знак. Нису одмах ни прихватили борбу. Тек кад су добили тај сигнал, кад су се сјединили, почели су паклено да нападају. А дотле, чини ми се, да су гледали како главу на рамену да сачувају.

Нисам генерал

о Ваши противници тврде да у борби за власт нисте бирали средства. Као конкретан пример наводе да сте се, пошто-пото, хтели дочепати генералског чина како бисте преко армије имали јачи утицај на расплет ситуације у земљи?

Јованка Броз: То је обична подвала. Ја сам у време десанта на Дрвар, као комесар болнице, имала чин поручника. Касније сам постала капетан. Кад сам стигла у Београд, унапређена сам у чин мајора. Сад имам чин ратног потпуковника. Кад су ми, после Титове смрти, одређивали пензију, једна од варијанти била је, да добијем личну пензију пуковника. Истина нека ујдурма око мог чина догодила се 70-их година. Било је то време кад су се чинови делили шаком и капом. Добијали су их и они који нису ни омирисали барут. Сећам се, дошла је нека делегација, рекли су да их примим да ми честитају унапређење. Нисам их примила. Казала сам, па добро, како су ме могли унапредити, а да пре тога нисам полагала одговарајући испит? А друго, ако сам већ добила тај чин, зашто га службено не уруче, већ тако - на мала врата? Ни сад не знам какак су ми чин наменили.

(СУТРА: Одлазак у Бели двор)