понедељак, 25. мај 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Да ли је распад Југославије нешто најбоље што нам се десило у протеклих 69 година?
Куда иде Србија

Да ли је распад Југославије нешто најбоље што нам се десило у протеклих 69 година?

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
петак, 03. фебруар 2012.

Да је социјалистичка Југославија опстала, Србија би данас била политички и економски подељена, подржављене покрајине би гушиле њено функционисање, Албанци би имали преломну улогу на српској политичкој сцени, словеначке и хрватске фирме би се са компанијама из иностранства отимале за превласт, ћирлица би била готово потпуно потиснута и читава земља би била сведена на Београдски пашалук, сматрају саговорници „Сведока“.

Пре 69 година, 1943, 29. новембра, у Јајцу је одржано Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Тада је Ј. Б. Тито добио титулу „маршала Југославије“ и проглашена је Демократска Федеративна Република Југославија, која је уставом из 1946. променила име у ФНРЈ, да би 1963. добила свој најпрпеознатљивији назив – СФРЈ.

Та држава постојала је све до 1991/1992, када се распала грађанским ратом.

Шта би данас било са Косовом и Војводином да су им остале надлежности које су имале до уставних амандмана 1987/88? Како би функционисала Србија са подржављеним покрајинама? Како би изледала српска привреда? Шта би било са ћирилицом?...

Две деценије од њеног распада, многи и даље жале за земљом за коју их везују најлепше успомене. И данас се широм бивше земље (негде више, негде мање) чују коментари који наглашавају како је било боље, како се путовало и добро живело, шта је значио „наш црвени пасош“, какву смо то армију имали и какав је „Тиле“ био махер!

На таласу старих емоција, у медијима, поготово у Србији, с времена на време појављују се прилози, текстови и коментари који не само да подсећају на „она дивна времена“ већ, износе претпоставке и предвиђања где бисмо данас били да је та земља опстала.

Тако се наводи да би Југославија данас била чланица ЕУ и НАТО и то пре Мађарске, Пољске и Словачке, имали бисмо највиши стандард од земаља са истока Европе, просечна плата би била између 700 и 800 евра, а у леђа би нам гледале и неке западне земље, а били бисмо и неприкосновена спортска сила...

Све је то, вероватно – тачно, али...

Постоји још једно питање које, барем засад, нико није поставио у тим „шта би било – кад би било“ теоријама. Шта би се десило са Србијом да је Југославија (онаква каква је била до краја осамдесетих, док је функционисала) опстала?

Шта би данас било са Косовом и Војводином да су им остале надлежности које су имале до уставних амандмана 1987/88? Како би функционисала Србија са подржављеним покрајинама? Како би изледала српска привреда? Шта би било са ћирилицом?

Милан Јовнаовић, професор ФПН: Да је рат кренуо, а да је Србија остала са покрајинама које су имале такве ингеренције какве су добиле 1974, Србија би заиста била сведена у форму преткумановске Србије и Београдског пашалука.

СФРЈ је била конфедерализована заједница, али није имала механизме којим би омогућила да савезна држава доноси рационалне одлуке без сагласности покрајина и република, у оним доменима у којима држава мора слободно да доноси одлуке да би била држава у правом смислу. Све се доносило консензусом република и покрајина и на томе су се изградиле националне елите, указује Милан Јовановић, професор Факултета политичких наука на предмету Политички систем Србије.

Према његовом мишљењу, постоје два сценарија којим би се ишло, да је Југославија опстала.

Први, песимистички сценарио, према коме би начин одлучивања у федерацији тешко био промењен.

- Онда би то била федерална заједница у којој би свака федерална јединица морала на другачији начин да функционише и уређује свој живот. То би направило далеко веће разлике међу републикама.

У оптимистичком сценарију Србија би, као велико тржиште, имала предиспозиције за бржи развој. Наравно, под претпоставком да су амандмани на Устав с краја осамдесетих били примењени и да је Србија успела да сачува свој унитарни карактер, а не конфедерални преко покрајина.

Међутим, управо су ови амандмани на Устав, којима је укинут подржављен статус покрајина, виђени као први корак ка разбијању Југославије и наводе се као почетак Милошевићеве великосрпске политике.

Србија је у бившој држави била највећа република, а српски народ је био најбројнији. Како би се спречило да Србија има превелик утицај, уставом из 1946. уведене су аутономне покрајине Косово и Војводина, које су последњим уставом СФРЈ из 1974. године, добиле надлежности које су у много чему биле сличне надлежностима република, чиме је Србија фактички федерализована.

Да је Југославија оспстала, данас би Србија била полигон на којем би се за превласт бориле словеначка и хрватска предузећа са једне, и велике међународне компаније са друге стране.

Да је овакав систем опстао, тј. да је остала онаква Југославија каква је била, до изражаја би дошао песимистички сценарио, сматра Јовановић.

- Песимистички сценарио би подразумевао управо наставак процеса дезинтеграције Србије и он би се очитовао управо у овоме што се десило. Наиме, у таквој Југославији питање је зашто би друге републике помогле Србији да српечи тероризам на КиМ? Напротив, пружале су подршку да дође до дезинтеграције Србије. И вероватно би тај сценарио ишао овако како је ишао чак и када је остала Југославија од две чланице, а камоли да је била она до 1991. године!

Јовановић сматра да би се и у Војводини наставиле аутономашке тенденције и неки облик сепаратизма.

- Ипак, у Војводини је претежно српско становништво и претпостављам да већина Срба то не би прихватила.

Сличног мишљења је и историчар Слободан Г. Марковић који истиче да је после протеривања Немаца након Другог светског рата, српски национални елемент први пут добио већину у Војводини и тиме је то питање затворено и она је постала трајно српска. То што постоје регионалистички елементи, не треба бркати са могућношћу да се Србија поцепа, сматра Марковић.

Према Милану Јовановићу, да се распад Југославије није десило до данас – снаге које су извеле оно што је било деведесетих, и штетне околности које су тада постојале, данас би у Србији вероватно биле јаче и израженије.

- Те тенденције не би биле превладане, то је сигурно. Последице би биле још теже јер би то мрцварење још дуже трајало. Југославију очигледно није желео нико осим Србије, а то се доживљавало као покушај хегемоније и подразумевало је негативан однос према Србији.

На питање шта би било са Србијом да нису укинуте надлежности покрајина према уставу из 1974, Јовановић каже:

- Сасвим јасно, Србија би изгледала као проширени Београдски пашалук, осакаћена без две покрајине.

Међутим, ово није најгоре што би задесило Србију, сматра професор Јовановић.

- Да је рат кренуо а да је Србија остала са покрајинама које су имале такве ингеренције какве су добиле 1974, Србија би заиста била сведена у форму преткумановске Србије и Београдског пашалука.

Историчар Слободан Марковић сматра да југословенску федерацију није било могуће очувати, чак и да се кренуло путем демократизације.

- Принцип један човек – један глас, не би био прихватљив ни за једну републику осим за Србију, тако да фактички није било могуће сачувати Југославију као федерацију да се кренуло у неку врсту демократског прекомпоновања, већ искључиво као конфедерацију. Али, треба имати на уму да су конфедерације заправо прелазно решење ка распаду.

Међутим, намеће се питање шта би се десило чак и да се ишло на конфедерацију?

Историчар Слободан Г. Марковић истиче да је после протеривања Немаца након Другог светског рата, српски национални елемнт први пут добио већину у Војводини и тиме је то питање затворено и она је постала трајно српска. То што постоје регионалистички елементи, не треба бркати са могућношћу да се Србија поцепа, сматра Марковић.

- У почетку би било шест држава, ако узмемо 1991. Пре уставних амандмана из 1987. и 1988. било би фактички осам држава. Имали бисте врло чудну ситуацију: асиметричну конфедерацију у којој би покрајине имале 40 одсто посланика у Скупштини Србији, а Србија не би имала никакав утицај на покрајине. Онда би Србија била присиљена да тражи да покрајине напусте Србију да би она могла да функционише, каже Марковић.

Да Албанци у борбу за своје интересе нису ишли оружаним путем, већ кроз институције, Србију би задесило исто што и Македонију, сматра Марковић.

- Србији би се десило исто што и Македонији. Тамо је проценат Албанаца 25 одсто, а у Србији је био 20 одсто. Сада видимо да се Македонија фактички федерализује. Зна се како то иде: прво се прави споразум који има федералне елементе, онда се прави федерација, па конфедерација, па распад. Све би ишло мирније, али мислим да се независност Косова не би могла избећи.

Марковић, ипак, не мисли да би Албанци прешли садашње границе на којима су, то јест да се не би проширили до Ниша, како се у неким круговима мисли.

Да је Југославија наставила да се развија како је било осамдесетих, вероватно би све било као и према одлукама Бадинтерове комисије (земља би се распала на републике – примедба редакције) са тиме да би и Косово отишло. Како год да окренете, у саставу Србије би остала тзв. ужа Србија и Војводина и то је то, каже Марковић.

Марковић, међутим, сматра да све не би ишло без компликација:

- Да је цела Србија остала држава, онда би по македонском моделу ишла у правцу федерализације. Поновила би се ситуација из Краљевине Југославије, само што не би био српско-хрватски сукоб, већ би био српско-албански. Чак са сличним процентом. То би била бескрајна дебата и људи би се бавили само тим питањем. Друга варијанта је да би Косово де факто било независно без обзира на то што би формално било у саставу Србије.

Дакле, није питање да ли би се Југославија распала, већ када би то било, сматра историчар Слободан Марковић.

А шта би било са Србијом у погледу економије?

Експеримент самоуправљања, премда је имао племените намере, није донео неки већи економски напредак у Југославији. Средином шездесетих, привреда почиње да посрће. Ипак, и тада је већ јасно, где се налази економска снага бивше земље. Иако су се нека од великих предузећа бивше Југославије налазила у Србији („Застава“, „Галеника“, „Сартид“...) економски су, увек, предњачиле Словенија и Хрватска.

Да су Словенци одувек имали више слуха за економију, доказује и следећи пример. Иако је на простору читаве Југославије било законски уређено да фирме у приватном власништву могу да имају до пет запослених (што је дефакто ограничавало могућност за развој приватног предузетништва) у Словенији је руководство донело омогућило својим приватним предузетницима да упосле више од пет лица.

Постоје мишљења да је Србија намерно стављена у подређени економски положај, а да је све почело још у јеку сукоба са Информбироом 1948. Тада су постојећи привредни погони и они чија је изградња у послератним годинама била планирана, измештени из Србије на запад, у Словенију и Хрватску. Разлог за то је била процена да ће евентуални напад совјетских снага доћи управо преко граница Србије, из Мађарске, Румуније, или Бугарске. Ипак, мало је оних који сматрају да је постојала стратегија економског упропашћавања Србије.

Према мишљењу економиста, да је Југославија опстала, Србија би била под још већим економским притиском Словеније и Хрватске, а једина конкуренција би им долазила од компанија из света, а не из Србије. Да је Југославија опстала, данас би Србија била полигон на којем би се за превласт бориле словеначка и хрватска предузећа са једне, и велике међунардоне компаније са друге стране.

Како истиче економиста Млађен Ковачевић, Југославија би ушла у ЕУ пре Мађарске и Пољске, а сва преузећа би прешла у руке великих светских компанија, али вероватно и оних из Словеније и Хрватске јер су били боље економски развијени.

Према Милану Јовановићу, професору ФПН, да се распад Југославије није десило до данас – снаге које су извеле оно што је било деведесетих, и штетне околности које су тада постојале, данас би у Србији вероватно биле јаче и израженије.

- Осамдесетих су хрватске, а поготово словеначке фирме биле у предности. Наравно, Словенци су препознали да морају да освајају и страна тржишта, али и тржишта република СФРЈ. Словенци и Хрвати су већ осамдесетих били јасно економски доминантни.

Да се Југославија није распала, словеначке и хрватске фирме би овде имале велике конкуренте у европским и светским фирмама, сматра Ковачевић.

- Док су код нас ширили економски утицај, Словенци су врло оштро штитили своје тржиште, а то су наставили да раде и од самосталности, напустивши Вашингтонски консензус.

Са друге стране, улазак у ЕУ довео би до одређене економске регионализације што би делимично смањило разлике. Ипак, јасно је ко би економски доминирао.

- Хрвати и Словенци би боље прошли него ми. Они имају одбојан став према српским фирмама и тако је било и осамдесетих, али не толико као данас. Увек је постојала одбојност према продору српских фирми и увек су гледали да у економији буду много утицајнији и да ту доминирају, наглашава Ковачевић.

Како наводи економиста Љубомир Маџар, Југославија је економски почела лоше да функционише већ шездесетих година.

- Србија је у Југославији, у економском погледу, била одраз просека. Словенци су имали двоструко већи доходак од југословенског просека, а Хрвати су имали за око 40 одсто већи доходак. Сви остали били су испод просека, истиче Маџар.

Он сматра да Србија свакако није имала никакав посебно повољан економски положај у Југославији, али, како истиче, ни неповољан.

- Чињеница је да је Србија морала да усаглашава неке ствари са покрајинама које су се неретко стављале насупрот Србији. Тога је донекле било и у економској политици и то је представљало реалан изазов.

Југославија је била неуспео брак у којем обе стране губе. Да је политички систем остао онакав какав је био, нико од те Југославије не би имао користи. Србија би ометала друге, а Словенци и Хрвати би ометали Србију, закључује Маџар.

На основу свега, намеће се питање, да ли је и оваква Србија боља у односу на онакву каква би била да је она Југославија осптала?

Милан Јовановић истиче да то није добро за српски народ јер је остао подељен и сатанизован, ипак, али сматра да је боље за Србију што је невољно поново постала самостална држава, и требало би да своју државност схвати озбиљно, да је гради и брани.

- За разлику од других који своју државност славе по двадесет година, ми је имамо више од два века и требало би на њеним искуствима да градимо свој даљи пут и чекамо времена када ћемо моћи да остваримо своје националне интересе на другачији начин.

Иако је јасно да је начин на који се земља распала донео штете свима, а поготово Србији и српском народу, саговорници „Сведока“ сагласни су у оцени да Југославија није могла да опстане и да би кад тад дошло до њеног распада. Ипак, ако се узме у обзир оно што су навели као могуће правце развоја, у таквој земљи би свима било лошије, а, чини се, поготово Србији, која би засигурно поред економских имала још озбиљније политичке проблеме. Стога, чини се и не тако нелогичним питање да ли је распад Југославије, а не њен опстанак, нешто најбоље што је могло да нас задеси у протеклих 69 година?

Србији би се десило исто што и Македонији. Тамо је проценат Албанаца 25 одсто, а у Србији је био 20 одсто. Сада видимо да се Македонија фактички федерализује.

Одговор би могао да буде потврдан, уколико се као алтернатива узме опстанак оне Југославије коју у последње време све чешће спомињу југоностлагичари.

Док су Срби бирали спортисту, Словенци су бирали извозника године

Словенци су још шездесетих схватили да је њихова перспектива само у извозу јер су мала земља и то су форсирали, истиче економиста Млађен Ковачевић.

Како каже Ковачевић, цела словеначка држава и научне институције су још од седамдесетих, у јануару месецу у Порторожу, организовали велико економско саветовање о томе како да унапреде извоз.

- Тада су и додељивали награду најбољем извознику из Словеније. Дакле, као што је код нас у то време била помпа да се изабере најбољи спортиста Србије, Словенци су бирали највећег извозника!

Да није било тероризма на Косову, већ да се ишло преко институција

На питање, шта би било са Србијом да су Албанци одлучили да партиципирају у институцијама, Милан Јовановић, професор ФПН, каже:

- Србија би имала око 35 посланика Албанаца и имали би неку врсту контролног пакета акција на политичкој сцени. Ако странке које имају јендог или два посланика имају министра у влади и директорске фотеље у управним одборима, можемо само да замислимо шта би у овом случају било...

Економиста Љубомир Маџар: Србија је у Југославији, у економском погледу, била одраз просека. Словенци су имали двоструко већи доходак од југословенског просека, а Хрвати су имали за око 40 одсто већи доходак

Међутим, уласком у институције вероватно би се повећале шансе развоју правог демократског федерализма. Ипак, да су Албанци ишли и мирним путем, кроз институције, Косово би данас било независна држава без рата.

Да покрајине нису укинуте у Србији, добила би их и Хрватска

- Ако би се то примењивало на Србију, примењивало би се и на остале републике. То што је Србија имала покрајне, не значи да Хрватска не би добила покрајне, рецимо у Далмацији или Истри где живе Италијани.

Ко зна, можда би Србија и могла да профитира јер је две деценије била конфедерализована, па би могла да своје искуство пренесе и на друге, истиче Милан Јовановић, професор ФПН.

Југоносталгичарство - за чиме, заправо, жалимо?

Говорећи о југоносталгији саговорници „Сведока“ сматрају да она пре свега има економску, а не емотивну позадину.

- Евентуална југоносталгија, уколико постоји, производ је лошег економског стања у земљама после Југославије. Југоносталгичарство се јавља у сфери забаве где се подсећа на стару државу, зарад ширења тржишта. Иза свега тога лежи идеја да се прошири тржиште на рачун старих емоција. Везе се морају обнављати, али не треба заборавити узроке и штету коју је Србија имала, сматра Милан Јовановић.

Историчар Слободан Марковић сматра да је право питање за чиме људи жале?!

- Уколико људи жале за Београдом из седамдесетих, то је разумљиво. Али, не треба заборавити да је социјалистичка Југославија прогањала масовно своје мањине – Немце, Мађаре, Истријане, Турке. Та земља је совје сељаке третирала као непријатељску популацију првих година. У периоду од 1944-1948, та земља је у одмаздама побила око 200.000 својих грађана.

То је била једина земља у Европи, поред Шпаније, имала доживотног диктатора. Та земља је имала живог човека који је 1963. постао уставна категорија. Према томе, не знам за чиме људи жале?! Прогони су трајали до самог краја – осамдесетих година се примањеивао закон о заштити лика и дела Јосипа Броза. Осамдесетих година су људи били осуђивани и на месец дана затвора због тога што шверцовањем кафе вређају углед Југославије. Осамдесетих година је градоначелник Београда позивао комшије да пријављују друге комшије што троше струју, а касније је тај човек проглашен за браниоца људских права.

То је била држава која је личича на оперету и тако је завршила, закључује Марковић.

Каква је била судбина ћирилице у Југославији?

Слободан Марковић: Уколико гледамо књиге штампане у Београду, пошто се све централне публикације ту штампају, имамо следеће податке: 1903. године у Београду је изашло 400 публикација од чега 399 на ћирилици. У процентима то износи 99,75 одсто. Латиничне публикације се у значајнијем броју, више од две годишње, појављују у време аустроугарске окупације Србије.

Први пут издања на латиници преузимају примат 1957. године када чине 61 одсто укупно штампаних књига. Врхунац је био 1988. када је број штампаних публикација ћирилицом био само 27 одсто.

У Краљевини је ситуација другачија – ту се већ појављују латинична издања. Тако 1914. имамо 99,5 одсто публикација на ћирилици, а тај проценат је до 1939. пао на 83.8 одсто. Са 100 одсто 1913. године, проценат ћириличних књига је пао на 83.8 одсто 1939. Те године имате 185 монографских публикација штампаних латиницом, а ћирилицом 958.

С: Како је било у време Милана Недића?

С.М: У Недићевој Србији имате раст ћирилице, а доласком комуниста имамо драматичан пад ћирилице. У време Недића, 1941. је било 90 одсто, 1942. исто, а 1943. је било 97 одсто ћириличних публикација. Просечно, у време Недића, број ћириличних публикација износио је 94 одсто.

С: Шта се дешавало са ћирилицом од доласка комуниста на власт?

С.М: Под комунистима следи нагли пад – 1947, када се режим мало консолидовао, имамо 70 одсто књига на ћирицли, а 1948. је 61 одсто.

С: Када латиница узима примат?

С.М: Први пут издања на латиници преузимају примат 1957. године када чине 61 одсто укупно штампаних књига. Те године штамапано је 1282 латиничних публикације и 1038 ћириличних.

Онда то даље пада и апсолутни минимум је досегнут 1965. године – 32,7 одсто, односно 1128 пиубликација на ћирилици, наспрам 2316 на латиници.

Други нагли пад креће од 1971. и достиже врхунац 1988. када је број штампаних публикација ћирилицом био само 27 одсто, односно 3886 публикација латиницом и 1483 ћирилицом. Из тога се види да је ћирилица била пред потпуним нестанком.

С: А у време Милошевића?

С.М: У време Милошевића поново расте ћирилица. Први пут од 1956. године, 1994. већина монографских публикација се штампа ћирилицом. Врхунац издања штампаних ћирилицом је постигнут 1998. године – 55 одсто. Од тада иде пад, а нарочито од 2001. Рецимо, 2007. је већ пао на 39 одсто.

С: У ком працу иде цела прича око ћирлице?

С.М: Сада се стабилно враћамо временима када је ћирилица била јасно потиснута. Али, ни то није потпуно. Апсолутни најгори период био је седамдесетих када је на телевизији апсолутно све ишло латиницом. Тада је, под утицајем телевизије, већина почела и да пише латиницом, и то штампаним словима. Сада ипак Јавни сервис, па и поједини приватни медији, доста користе ћирилицу, било у титловању филмова, било као главно писмо. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер