"Фестивал субверзије" – праве и лажне теоријско-политичке алтернативе

Концептуални оквир и преглед догађаја

У периоду 4-18. маја 2013. у Загребу је одржан шести по реду Субверзив фестивал чији саставни део чине Subversive Film Festival и Subversive Forum/Конференција, а најистакнутији гости овога пута били су Оливер Стоун (Oliver Stone), Алексис Ципрас (Alexis Tsipras), Славој Жижек (Slavoj Žižek), Костас Дузинас (Costas Douzinas), Тарик Али (Tariq Ali), Шантал Муф (Chantal Mouffe), Бернард Штиглер (Bernard Stiegler), Јанис Варуфакис (Yanis Varoufakis), Маурицио Лазарето (Maurizio Lazzarato), Алеида Гевара (Aleida Guevara), Франко Берарди (Franco Berardi), док је изостало најављено учешће Алвара Линере (Alvaro Linera). Списак најважнијих учесника, као и, у целини узевши, квалитет приказаних филмова, округлих столова, предавања, разговора и промоција књига оправдао је неформалну титулу коју је Subversive понео, тј. квалификацију да се ради о најзначајнијем фестивалу овог типа у југоисточној Европи.

У том светлу, потребно је имати у виду да се међу спонзорима Subversive-а, поред других не мање релевантних[1], налазе и Министарство културе Републике Хрватске и Градски уред за образовање културу и спорт града Загреба, те да, иако је, дакле, реч о субверзивном пројекту, чији се битан део супротставља официјелној хрватској политици, постоји свест о значају развоја културе и науке, односно о неопходности праћења и укључивања у савремене токове, а који се неретко дешавају с оне стране владајућих политичких, крипто-научних и медијских догми. Штавише, суфинансирање овог интернационалног фестивала специфично леве провинијенције, од стране државе, овде се појавље пре као правило него као изузетак: у Хрватској, рецимо, редовно излази и домаће издање угледног месечника Le Monde diplomatique,[2] на ХРТ-у се сваке седмице емитује емисија „Пети дан“[3], те се, покрај магазина Зарез и часописа Up & Underground, ажурно преводе и објављују најновија дела Ноама Чомског (Noam Chomsky), Костаса Дузинаса, Мауриција Лазарета, Ђорђа Агамбена (Giorgio Agamben), Жака Рансијера (Jacques Ranciere) и низа других аутора. [4]

У средишту Subversive фестивала 2013.[5] – а као својеврсни тематски наставак прошлогодишње дебате под називом „Криза Европе“ – била је „Утопија демократије“,[6] као радни наслов који је замишљен да упути на другачије промишљање демократије, „изван“ и „испод“ још увек доминантног тзв. „либерално-демократког“ оквира. Ипак, централно место, нарочито Subversive Forum-а, заузела је интедисциплинарна расправа о политичкој, друштвеној и економској кризи ЕУ, односно, као што је истакао један од организатора, једна од нити водиља била је и одржавање аутономне и критичке јавне дебате о уласку Хрватске у ЕУ, а која се до овог часа – и упркос претходно скицираним интелектуалним „слободама“ – ипак није десила. Али кренимо редом. Subversive Film Festival награду за животно „Wild Dreamer“ доделио је Оливер Стоуну, чији се десетосатни серијал, који је припремио одмах након објављивања књиге Неиспричана историја САД емитовао свакога дана у склопу главног програма (серијал , који је замишљен тако да представља стварни амерички двадесети век, односно савремену историју коју образовне и научне институције већински прећуткују, започиње епизодом о Другом светском рату, наставља са Рузвелтом и Труманом, преко хладноратовског периода, Ајзенхауера, Никсона све до Буша и Клинтона тј. до финалне епизоде Буша и Обаме под називом „Доба терора“). [7]            

Када је реч о предавањима и округлим столовима који су били саставни део Subversive Forum-а/Конференције – поред округлог стола са Оливером Стоуном и Тариком Алијем – истакнуто место заузели су округли сто „Улога европске левице“, на којем су учестовали лидер грчке Сиризе Алексис Ципрас и Славој Жижек, као и предавања Костаса Дузинаса („Филозофија и отпор: Грчка и будућност Европе“), Мауриција Лазарета („Криза дуга: криза капитала?“) Шантал Муф („Како тумачити недавне протестне покрете – агонистички приступ“) и Славоја Жижека („Љубав као политичка категорија“). Лазарето је у појмовно средиште предавања поставио релацију „дужник-кредитор“, тј. показао је како се у овом односу мултипликују механизми доминације, а то је поље у којем нема разлике између радника и незапослених, конзумената и произвођача, односно радног и нерадног становништва јер сви „дужници“ једнако су криви у очима капитала. Штавише, Лазарето је скренуо пажњу да је посреди нови облик биополитичке доминације: реч је о савременој техници доминације која управља појединачним и колективним субјективитетима. 

У једном од најупечатљивијих обраћања, Дузинас је с правом приметио да се већина савремених западних филозофа бавила анализом феномена „арапског пролећа“, покрета „Occupy“, нередима у Лондону или Паризу и донекле шпанским indignadosim-а, али да, у исти мах, још увек није сачињено ниједно озбиљно филозофско-политичко разматрање „случаја Грчке“. Штавише, можемо рећи да је Дузинасово, пажљиво припремљено и документовано обраћање,[8] у великој мери по први пут и попунило ову празнину: демонстрирајући како су се грчки протести испоставили као аутентични протести „одоздо“, тј. као „ствар народа“ која обухвата најшире и најразноврсније слојеве незапослених, радника, сељака, студената, нижу и некадашњу средњу класу, Дузинас је настојао аргументовано да утврди тезу о иреверзибилности политичких и друштвених процеса у Грчкој, и о грчком моделу као узору и усуду тзв. „европског пројекта“ у лику садашње ЕУ. Као и већина осталих учесника, и организатора – која је Ципраса већ означила као будућег премијера Грчке – Дузинас је указао на политичко-теоријске потенцијале Сиризе као радикално левичарске опције најближе правој, односно непосредној демократији која би могла донети промене целој Европи уколико би дошла на власт.

Заједнички именитељ у предавањима Шантал Муф и Славоја Жижека је – за оба филозофа у приличној мери атипичан и некарактеристичан обрт – почива у истицању значаја државе и штавише, у указивању на потребу њеног снажења: савремени одговор левице на политичку, економску и друштвену кризу, у чему се, ерго, постиже све већи степен сагласности, више није утопија агамбеновске „заједнице без заједнице“ већ, напротив, наместо некадашњег постмодерничког анархизма у порасту су гласови који апелују за коренитим променама чији би квалитет био такав да јачају државе. Свакако, овде је могуће приметити да је Муф један од последњих „левичарских“ филозофа која је дуго времена покушавала да спасе немогући појам тј. contradicio in adjecto „либералне демократије“, те да се у том смислу њено залагање за разговор, дијалог и партиципацију може разумети као пледоаје за компромис левице са постојећим неолибералним поретком иако, са друге стране, и истини за вољу, примери које је у овом контексту наводила, односно специфични осврти на случаје земаља Јужне Америке, барем овога пута, не остављају сувише много простора за такве интерпретације.

Опет, и када је реч о Жижеку неспорно је умесно да се уочи да његова „прича о држави“ није сасвим нова, али да новитети у његовом обраћању и тезама постоје и да никако нису сасвим небитни, такође је чињеница. Док је, наиме, разрађивао већ донекле познату идеју да љубав постоји појединачно, да нема неке апстрактне љубави за „цело човечанство“, те да „народи Балкана“, баш као и сви остали народи, уопште не морају (и не требају) узајамно да се воле, већ да су солидарност и добри манири више него довољни – Жижек је, рецимо, експлицитно наступио у погледу легитимности одвајања Републике Српске и стварања јединствене државе српског народа или, прецизније, заокружених националних држава. [9] Истовремено, Жижек је указао да се у последње време врши историјски ревизионизам, те да се у Словенији и Хрватској јавни дискурс мења у правцу рехабилитације фашизма: „Чује се: ОК, Хитлер је био лош,али Франко можда и није толико. Католичка црква у Хрватској нпр. јавно слави рођендан Анте Павелића.“[10]       

Иако, дакле, ови „обрти“ свакако нису довољни да би се могло и требало заборавити да је у оквирима дводеценијске антисрпске хистерије Жижек дао свој драгоцен допринос ширењу исте – једнако као што његови појединачни искази који данас јесу истински субверзивни не могу да оспоре чињеницу да је он до скора наступао као омиљени „алтернативни“ филозоф mainstream-а – ипак је потребно дијагностификовати правац теоријско-политичке промене[11] који, сасвим могуће, овога пута произилази из активне партиципације словеначког филозофа у изградњи једног сасвим новог дискурса.               

Према новим друштвеним уговорима европских народа

Да није било ничег другог – а било је без сумње разноликог квалитетног садржаја – шести Subversive остао би запамћен по другачијој, и на светском нивоу савременој специфичној улози симбиозе и синергије између филозофа, тј. теоретичара и политичара, и то, како је немачка штампа окарактерисала Ципраса,, „најопаснијег политичара и човека у Европи“.[12] У том светлу, нови значај фестивала лежи у томе да његови конститутивни елементи више нису искључиво теоријске анализе већ и програмске платформе политичких актера, штавише, да је заправо реч о заједничком раду, расправљању и изградњи новог модела. Да је ово случај, сведочи и чињеница да округли сто на којем су учествовали Ципрас и Жижек није тек почетак већ пре наставак започетог дијалога, који се и сам појављује као део ширих интеракција у којима истакнуто место, поред осталих, заузимају и Дузинас и Али. У ауторском чланку – који ће се појавити као предговор нове Жижекове књиге – Ципрас је записао следеће: „Погрешан модел развоја се срушио и Грчка је постала овисном о кредитима ММФ-а и Европске банке. А они су били пропраћени изузетно тешким програмом штедње...Грчка је прва степеница. Дужничка криза се већ проширила на друге земље јужне Европе и продире све дубље у срце Европске уније...Ова се стратегија у целости открила „Европским пактом за стабилност“ који Немачка гура за целу Унију...Али почетак краја постојећег неолибералног капитализма већ је почео...Будућност припада народима и друштвима. Време је да се отвори пут демократској, социјалној и слободној Европи. Јер то је једино одрживо, реално и изводљиво решење за излаз из садашње кризе“ (курзив Б.К.).[13]

Настављајући елаборацију главних теза овог текста, на округлом столу Subversive-а, Ципрас је поручио да он лично може бити опасан, али да је ситуација у Европи немерљиво опаснија. Разматрајући питање шта је будућност Европе, и која је улога левице у том процесу, Ципрас и Жижек сложили су се да је неопходно очување левичарских утопистичких елемената, али уз свест да промена реалности мора бити постепена како би уопште била изводљива. И да оваква теза ни најмање не значи одустајање од радикализма, већ напротив, отвара политичке и друштвене хоризонте за његово остварење. Другим речима, свакако не би било ни плаузибилно ни озбиљно очекивати да, рецимо, преузимање власти од стране Сиризе аутоматски обезбеди трансфер ка бескласном друштву, јер је вишедеценијска безмало тотална доминација неолибералног капитализма успоставила финансијске, политичке и друштвене механизме који се напросто не могу расклопити преко ноћи. Стога и питање о „дану после“ тј. слојевита расправа о томе шта чинити ако се и када реализује Ципрасов долазак на власт, не само да није излишно, већ само по себи већ назначава разлику која чини разлику, као промишљање о томе шта се хоће, и може, спрам свеопште хобсовске голе борбе за власт која је сама себи сврха, и којој већина европског становништва најчешће присуствује. Зато није безначајна ни Жижекова опаска да специфичност и разлика Сиризе, у релацији спрам неретко присутне „мазохистичке позиције левице“, коју обележава тенденција да посматра и констатује свеопшту пропаст, ова коалиција не оклева да преузме власт, и са њом обавезу аутентично другачијег деловања. Истичући да се варварским мерама штедње у Европи мора стати на пут, Ципрас је исцртао и својеврсну, новокомпонованим речником говорећи, „мапу пута“ у којој се каже да је прво потребно зауставити тренд који тзв. „периферију“ ЕУ води у дефинитивну пропаст, а затим указати да ни тзв. „центар“ ЕУ није заштићен тј. да се ради о структуралним проблемима система у целини. Или, са другог аспекта говорећи, потребно је најпре ближе повезивање народа југоисточне Европе (и у контексту ове координације поменуо је разговоре које је имао у Шпанији), али уз пуну свест да не треба заборавити ни остале народе Европе, јер се ради о заједничкој борби свих народа против квази-политичких и финансијских елита. 

У исти мах, ово је и скица најмањег заједничког именитеља око којег, изгледа, постоји све већи степен сагласности, чак у тој мери да би се већ могло говорити о првим корацима ка стварању политичко-филозофског савеза, из којег происходи и специфичан облик синхронизације и мелодичности која се могла чути од стране главних учесника Subversive-а. У сличном смислу, наиме, и Али је у више наврата назначио да сваки улазак у ЕУ каква је сада представља улазак у један „инфицирани, болесни организам“, те да управо, чак и летимичан поглед на „све што се догађа у Шпанији, Грчкој, Италији, Ирској и Португалу“ показује „будућност овакве ЕУ“.[14] Насупрот томе, дакле, почетак изградње нове и коренито другачије Европе требало би да започне са мерама за битно више социјалне правде, тј. мерама за различиту и вишеструко бољу постепену редистрибуцију богатства. То је контекст унутар којег треба читати и Жижекове изјаве о организовању тзв. „патриотске буржоазије“, односно Ципрасов исказ да он већ и има и сарађује са неколицином њих за које би се могло рећи да тој групацији припадају (овде се, такође, можемо присетити Путиновог односа према овом питању).

Политичко-теоријска алтернатива, ерго, у једној равни је евро-скептицизам, у смислу у којем је ЕУ постала персонификација моћи финансијских и политичких елита, те као таква више нема практично никакву спону са европским грађанима, али и, никако мање битно, потенцијални нови друштвени уговори европских народа, односно сарадња народа на сасвим другачијим основама. Незаобилазну улогу у овом процесу игра једновремено јачање државе и јачање праве демократије, као облик узајамног односа и као део јединственог процеса, а у свему томе, и управо зарад високог степена остварљивости, ставови рационалности, и чак и дозе прагматизма, јесу и те како важни. Кроз овакву призму потребно је размотрити и низ других питања, попут оног о односу друштвених покрета и организованог страначког деловања, и све то у правцу отварања што ширег заокрета од постојећег неолибералног консензуса. 

Из овог разлога, нарочито место у новом дискурсу припада увиду да је, спрам лажне левице и лажне деснице - које је изнедрио неолиберализам, стопивши их у амалгам практично непрепознатљивих разлика, тј. уништавајући обе у јединственој смрти политичког – потребно установити чврсту сарадњу између праве левице и праве деснице. Прецизније, апострофирајући да радикална левица у лику Сиризе неће окретати леђа од десних и демократских усмерења, односно да се ради о успостављању и изградњи нове хегемоније и приближавања у борби против заједничког непријатеља, Ципрас је показао ретку и необичну самосвест не само о „стању ствари“, већ и о смеровима његовом превазилажења. У том светлу, истакао је и да грчка црква већ игра изузетно позитивну улогу у процесу који се на хоризонту појављује као врста новог „грчког чуда“, те да дистанцирањем и осуђивањем од оног што јесте грчки фашизам, показује дораслост савременој ситуацији.

Када се све ово има у виду, можда и није толико чудно да је управо Ципрас, помало са ореолом савременог европског Чегеваре, перципиран као највећи непријатељ или најопаснији човек у Европи. Овоме је потребно додати да је реч о политичару који је већ демонстрирао значајне лидерске капацитете, успевајући да одржи на окупу, донекле чак и додатно оснажи, врло разнолику коалицију Сиризе; затим, добијајући врло релеватну подршку у народу која је у порасту и, треће, озбиљно приступајући изградњи једне нове идеологије у спрези са политичким филозофима.

Разазнати да је историја поново почела да се креће и да смо, сви заједно, тако закорачили у ново доба отпора и револуција, као и да је избор који стоји пред Грчком у овом тренутку избор целе Европе ствар је достојна промишљања - и делања. Јер не само да се будућност праве демократије и идеје Европе решава управо на месту њиховог рођења, већ се у истом процесу исцртавају и потенцијали равноправности, правде и слободе европских народа у новим друштвеним уговорима.             

У томе, дакле, лежи, права политичко-теоријска алтернатива.

PS. Праве алтернативе које то нису

Питање које, нажалост, остаје је због чега садржај и профил тзв. пратећих програма Subversive Forum-а практично ни у чему нису кореспондирали са главним програмом, тј. са теоријско-политичким - и битно програмским - обрасцима које су најистакнутији учесници скицирали? Тако је, рецимо, почетак Subversive-а обележио потпрограм под називом „Мировни форум“ („Peace Forum“), чији већ наслов стоји у суштинском несагласју са озбиљним и аутентичним радикално-левичарским приступом, у којем је, наиме, одавно познато у којој мери се у савременом неолиберализму управо мир појављивао као шифра за рат. Јер, западне силе које су „доносиле мир“ и „извозиле демократију“ то су најчешће чиниле управо на најнасилније и најбруталније начине – што је, консеквентно, узроковало да се, кроз бројне злоупотребе, појам мира појави као један од стубова mainstream антилевичарског империјалног дискурса. Још веће потешкоће, међутим, произилазе из недвосмислених противречности структуре овог малог програма, тј. чињенице да се, упркос исказаном увиду да се ЕУ, која је официјелно требала „чувар мира“ најчешће испостављала управо као битан фактор дестабилизације, инсистира не само на колонијалном појму „Западног Балкана“, већ и на питањима попут оних „Како створити динамични регион реинтеграције, када су неке државе чланице ЕУ а друге су још увек изван?“, која се практично дословно подударају са свакодневно рабљеним еврореформским догматичким исказима ЕУ бирократа или локалних политичара без идеологије.

Али - и да ствар буде сасвим парадоксална или, прецизније, у теоријском смислу безмало неодбрањива, а у политичком изузетно проблематична – тзв. „Мировни форум“ отворен је панелом под називом „Презентација пројекта Сарајево 2014“. С обзиром да информација о чему је све тачно овом приликом било речи у јавности нема, остаје да претпоставимо да се ради о презентацији фестивала „Сарајево зима 2014“ („Peace, Art, Freedom“) – као манифестације која, опет, за свој прокламовани циљ има да прикаже „европски идентитет грађана Сарајева“. Са друге стране, будући да су целокупној широј јавности Балкана већ добро познате политичке интенције званичног Сарајева у правцу обележавања „годишњице“ 2014 (а које свакако не сежу ка „пријатељству“ и „помирењу“), практично је немогуће - али се, bona fide, никада до краја не може ни искључити - да организатори Subversive Festival-а о томе нису били обавештени. Презентација ове врсте, наиме, не само да брижљиво следи интерпретације које водеће земље чланице ЕУ, као и ЕУ у целини, покушавају да намету, већ представља најдиректнију промоцију и, сходно томе, политичко сврставање управо на страну којој се главни учесници субверзивног фестивала на разнолике начине супротстављају.

Али овај пример заправо је не само симболички и метафорички, већ и суштински индикативан у погледу нечег универзалнијег и, са филозофско-теоријског становишта, још битнијег: преиспитавања европских империјалистичких и колонијалних дискурса. Да би било јасније и разговетније шта је све ту посреди, можемо узети и други, сродан пример, у овом светлу, тј. рецимо, да се у најави нечег што носи назив „Други балкански форум“ (и што, такође, попут „Мировног форума“, чини део пратећег програма Subversive-а), сасвим неупитно, ерго, некритички, говори о „тешком економском и политичком стању у Хрватској, БиХ, Србији, Косову... (курзив Б.К.)“[15], иако је на већ на претходној страници истог листа наглашен значај „борбе против фрагментације“ на Балкану[16]. Још више, ово се дешава упркос чињеници да Субверсиве, колико смо разумели, није конципиран тако да треба беспоговорно да следи званичну хрватску политику, једнако као што - или је макар то био утисак – за своју платформу нема примену готових калупа, сачињених од стране истих финансијских и политичких квази-елита којима се практично у свим осталим питањима оштро супротставља. 

Или, другим речима, без аутентичног разговора о томе шта се на Балкану и у савременим ратовима – и различитим покушајима „фрагментације“ – заиста дешавало, без критичке расправе о улози, у то време највећих, западних сила у том процесу, као и у процесима који се одвијају данас, сасвим извесно, и упркос званичним политикама, неће бити одрживог договора о ма каквој сарадњи међу тзв. „балканским народима“. Јер, једино искрен разговор о тој ствари – праћен разумевањем шта теоријски и политички конституише евро-колонијалне дискурсе савремености – и то разговор који не би био споља наметнут – могао би, евентуално, допринети рашчињавању митова и ослобођењу и од догми и од празних флоскула. Свакако да би једнога дана дошло до разумевања различитих народа на овим просторима, sine qua non је и да се, за почетак, Србија не искључује или да се, и те како, поред свих осталих становишта, мора рачунати и са српским становиштем. И то не најпре из разлога демократских национализама – мада је и такав захтев сасвим легитиман – већ из елементарне чињенице да је то једино становиште које је, од стране западног империјализма, већ деценијама било забрањено, и то управо због борбе за слободу коју је представљало, и што су најугледнији европски филозофи и левичари, попут Бадјуа, правовремено и препознали.[17]

То би, у најкраћем, био лакмус тест за разлику између правих и лажних теоријско-политичких алтернатива. При чему је, такође, неопходно имати у виду да, заправо, једино прве садрже потенцијал да се развијају у времену, јер тек као такве могу постати „ствар народа“. У том смислу, док је на Subversive-у, и с правом, сасвим довољно простора и времена посвећено темама као што су рехабилитација нових облика фашизма у Европи, затим темама неједнакости, односно узроцима и последицама социјалне и економске кризе, чак и, посебно релеватним, новим облицима сарадње праве левице и праве деснице у циљу изградње нове хегемоније – изостала је озбиљна анализа империјалистичких и колонијалних дискурса у целини, као и специфично локализованих на простору Балкана, у новијој историји, али и у савремености. Полазећи од филозофско-политичког става да се политика најпре дешава локално, можемо рећи да би тек расправа о поменутим садржајима – и то с оне стране задатих координата мишљења и делања - била заиста субверзивна. Преостаје да видимо да ли ће дискрепанција, и немерљива диспропорција, на неколико нивоа, између исказаног става једног од организатора фестивала, да је, наиме „Србија кључна земља регије“ и да ће, стога „све што се догађа у њој ће погодити и друге“[18], и програма Subversive-а, неком следећом приликом бити исправљена.

У међувремену, Ципрасове и радикално-левичарске идеје шире се и хоризонтално јачају у различитим земљама европског континента, идеје се мултипликују и практично свакога дана добијају нове облике и обрисе. Одржан је и „тројни самит европске левице у Мадриду“, и у сусрету Каја Ларе, Жан Лик Меланшона и Алексиса Ципраса назначени су потенцијали ближег повезивања и сарадње, тј. сакупљање у интернационални леви фронт који би се супротставио политици „тројке“ (ЕК, ММФ, ЕЦБ), а постоје индиције и да би се, евентуално, ишло и на „уједињени поход“ на Европски парламент.[19] Тако је замршено клупно, наоко недодирљивих и „вечних“ структура моћи, почело постепено, али и све више организовано, полако, али стога не и мање одлучно, да се одмотава – и да на светло дана излази народ, онај којем је чак и голи живот стављен у питање.