O tzv. levim i desnim skretanjima

Prvo bih želeo da pohvalim organizatore što naše pripremljene priloge blagovremeno prosleđuju svim pozvanim učesnicima  okruglog stola, što nam omogućava da danas (16. 3.2012) budemo efikasniji u svome radu. Od organizatora sam dobio priloge desetak autora, pa i tekst kolege Boška Mijatovića „O tzv. neoliberalizmu“ gde autor odmah na početku ističe: „u ovom malom prilogu želim da se ukratko osvrnem na par tačaka iz teksta koga je Jovan B. Dušanić pripremio za ovaj skup i u kome je lošem svetlu pomenuo mene i neke ljude iz firme u kojoj radim.“ Reč je o koleginici Danici Popović i kolegi Borisu Begoviću iz Centra za liberalno demokratske studije (CLDS).

Odmah želim da pred svima Vama uputim javno izvinjenje kolegi B. Mijatoviću i ljudima iz firme u kojoj radi, ako su oni tako doživeli moj tekst (Neoliberalizam i kriza), jer mi to nije bila namera, nego sam njime nastojao da jasnije osvetlim svoju kao i poziciju mojih oponenata po pitanju neoliberalizma, a što je tema već drugog okruglog stola koji organizuje Akademija ekonomskih nauka. Izvinjenje upućujem i pored činjenice da mi nije jasno zbog čega se on našao povređenim, pošto o njemu, kao ni o ljudima iz CLDS, u prilogu za ovaj okrugli sto, nisam pisao ništa lično nego sam raspravljao o ekonomskim temama po kojima se ne slažem sa njim i ljudima iz firme u kojoj radi. 

U isto vreme, u tekstu O tzv. neoliberalizmu kolega B. Mijatović samo na početku pokušava (koristeći podatke MMF-a o stopama rasta BDP-a za poslednje četiri godine) da dokaže kako se svet nije suočio sa ekonomskom krizom nego sa kratkotrajnom blagom recesijom koja je već odavno iza nas. Sav ostali deo njegovog teksta posvećen je neekonomskoj raspravi koja mu je poslužila da skicira moj ideološki portret. Mada mislim da je u tome bio potpuno neuspešan, uopšte se ne osećam povređenim i ne očekujem od njega bilo kakvo izvinjenje. Sve ono što javno pišemo ostaje zabeležano i podložno je sudu drugih, a što je još važnije sve to ostaje kao jedno malo svedočanstvo o nama samima i vremenu u kome živimo. Uostalom, kao što to obično biva, portreti mnogo  više govore o autoru nego o portretisanom.

Kolega B. Mijatović se u svom malom prilogu ukratko osvrnuo na moj tekst u par tačaka, pa ću pokušati da na njegove četiri tačke dam svoje kratke komentare.

1) Kolega B. Mijatović piše: „Na nekoliko mesta kolega Dušanić sa čuđenjem navodi moju tvrdnju sa prethodnog skupa o tzv. neoliberalizmu da svet nije u velikoj krizi, već u recesiji. Naravno, o tome gde prestaje recesija, a gde počinje kriza može se diskutovati, može se u svakodnevnom govoru i upotrebljavati reč kriza, ali da se, precizno govoreći, svet ovih godina ne nalazi u velikoj, opasnoj ekonomskoj krizi jasno svedoče podaci.“ Navodeći podatke MMF-a o stopama rasta BDP-a za poslednje četiri godine, autor u fusnoti piše: „Pitam se da li će neko skupiti hrabrost i reći da ove brojke nisu tačne, pošto, zna se, MMF manipuliše statistikom.“

Komentar: Da li smo se poslednjih godina suočili sa ozbiljnom ekonomskoj krizi ili smo, pre tri godine imali blagu recesiju koja će brzo biti zaboravljena (kako je na prvom okruglom stolu tvrdio kolega B. Mijatović i ljudi iz njegove firme), jasno je svakome ko otvorenih očiju gleda na život i ono što se događa neposredno oko nas (ali i u celom svetu). Napokon, skupiću hrabrosti i reći da se statističkim podacima o stopama rasta BDP manipuliše, a o čemu sam ranije detaljnije pisao i zainteresovani to mogu lako pročitati na sajtu:

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/05/13/jovan-b-dusanic-kreativna-statistika/

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/06/01/jovan-b-dusanic-o-socijalnoj-strukturi-srbije-i-tranziciji/

Kolega B. Mijatović danas reče da se može saglasiti sa mojom tvrdnjom da nije adekvatna metodologija iskazivanja i da su u Srbiji sporni podaci o BDP, ali da to nije slučaj sa veoma kredibilitetnim međunarodnim podacima MMF-a. Međutim, zbirni podaci MMF-a o kretanju BDP u svetu izvedeni su iz podataka nacionalih statistika, pa ukoliko one (pojedinačno) nisu tačne (logično je pretpostaviti da Srbija nije jedina zemlja, nego da ih ima još, čiji podaci o BDP nisu pouzdani) jasno je da ni podatke MMF-a ne možemo bespogovorno uzimati kao tačne.

Zbog toga, umesto statističkih podataka o stopama rasta BDP, mnogo relevantniji pokazatelj privredne aktivnosti mogao bi da bude, recimo, apsolutni broj zaposlenih (mada neoliberali više vole nominalnu stopu nezaposlenosti, a kojom se zbog različite metodologije izračunavanja često manipuliše), a on pokazuje da je u Srbiji u godini pre svetske krize (2007) u Srbiji bilo preko 2 miliona zaposlenih (prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku bila su zaposlena 2,002.344 lica), a sada imamo malo više od 1,7 zaposlenih. Drastično smanjenje broja zaposlenih u Srbiji jasno ukazuje da li se radi o ozbiljnoj ekonomskoj krizi ili blagoj recesiji. Slična (ili još gora) situacija je i u našem regionu (Grčka, Bugarska, Rumunija, Mađarska – da spomenem samo članice EU) ali i u zemljama, tzv. nove (Litvanija, Letonija…), ali i stare (Španija, Portugalija…) Evrope.

2) Kolega B. Mijatović piše: „Ne znam za tzv. neoliberale, ali za liberalno orijentisane ekonomiste, u koje i ja spadam, krajnje je neočekivana tvrdnja Jovana B. Dušanića da se u Srbiji od 2000. godine vodi (neo)liberalna ekonomska politika.“ Autor se zatim pita: „I gde je uopšte  ta neoliberalna politika? U rigidnom radnom zakonodavstvu, po kome gotovo da nije moguće otpustiti radnika?“ itd.

Komentar: Siguran sam da smo kolega B. Mijatović i ja saglasni da je ekonomska politika u Srbiji posle 2000. godine bila bazirana na tzv. Vašingtonskom dogovoru, koji je svojevrsan „Kratki kurs neoliberalizma“, a za koga je idejni otac svih naših neoliberala, kolega Ljubomir Madžar, u prilogu za prvi okrugli sto napisao da on „nije ništa drugo do spisak recepata za uredno i disciplinovano vođenje ekonomske politike.“ Isto to danas je izrekao i kolega B. Mijatović. Međutim, to samo izgleda na prvi (površan) pogled, a u svojoj suštini Vašingtonski dogovor predstavlja lepo upakovani prikriveni kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma o čemu sam do sada detaljno pisao (zainteresovani mogu pogledati moju knjigu: Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma). Takođe mislim da smo kolega B. Mijatović i ja saglasni da su srpske vlasti u prethodnom periodu vodile ekonomsku politiku koja je bila nedosledna i nekompetentna, a ona je po mome mišljenju predstavljala, što sam i ranije pisao, jednu čudnu mešavinu neoliberalizma i voluntarističkog intervencionizma.

U isto vreme, znam da neoliberali smatraju da nijedna ekonomska politika u praksi nije dovoljno liberalna po njihovoj meri, te razumem da im je veliki problem „rigidno radno zakonodavstvo po kome gotovo da nije moguće otpustiti radnika“ (sa kojom se u svakodnevnom životu susreću radnici, naročito trudnice i žene sa malom decom), i verovatno bi već dostigli, godinama već obećavani, „bolji život“ da smo mogli bar malo da uskratimo „ogromna“ prava radnika koja imaju i tako podstaknemo preduzetničku inicijativu vlasnika kapitala i nesputano delovanje slobodnog tržišta. Do čega dovodi liberalno radno zakonodavstvo, te o (neo)liberalnoj ekonomskoj politici koja se u Srbiji vodi od 2000. godine i rezultatima takve politike zainteresovane upućujem na sajt:

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/puko-glavni-nosac.html

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/jos-jedna-izgubljena-decenija.html

3) Napokon kolega B. Mijatović piše: „Da iznesem svoje mišljenje o temi skupa: neoliberalizam ne postoji. Radi se o pojmu, odnosno etiketi, koju su smislili protivnici liberalizma. On se koristi kao diskvalifikacija koju protivnici liberalizma upućuju ne samo radikalnim liberalima, već i svim ostalima, naglašavajući da pod udar optužbe o neoliberalizmu ne potpadaju danas samo liberali, već kompletna dominantna struja političkog i ekonomskog mišljenja u svetu. Takav napad na sve dominantne političke struje jasno ukazuje gde je mesto većine kritičara tzv. neoliberalizma: na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret. I oni jesu (neo)komunisti, koji su posle pada berlinskog zida promenili samo dlaku (retoriku), ali ne i ćud (ciljeve).“

On dalje konstatuje da „drugu struju čine radikalni nacionalisti, koji u slobodnoj spoljnoj trgovini i finansijskoj globalizaciji nalaze neokolonijalizam, odnosno podjarmljivanje nerazvijenih od strane razvijenih zemalja. Čini mi se da je, makar u Srbiji, najčešća kombinacija ovih dveju struja i pogleda, pa se antikapitalistički stav obično pojavljuje zajedno sa antiimperijalističkom retorikom. Na primer, kod Jovana B. Dušanića.“

Komentar: Napred izrečene tvrdnje odlično ilustruju ono o čemu sam govorio na prvom okruglom stolu. Naime, na tvrdnju kolega Ljubomira Madžara da smo dugo živeli u socijalizmu gde su postojale obavezujuće doktrine i učenje, te smo bili saterani u ideološki tor i da je to bilo vreme samo jedne knjige u kojoj su „propovedane“ komunističke dogme, od kojih se nije moglo mnogo odstupati, odgovorio sam da, i ako je došlo do nekih promena u ovoj oblasti, one nisu suštinske. Sada nas iz komunističkog žele da sateraju u neoliberalni tor i komunističke su zamenjene neoliberalnim dogmama, a pravoverni čuvari „istina“ (i ranije, kao i sada) budno  motre da onemoguće one koji bi se drznuli da dovedu u sumnju vladajuće ideološke dogme, samo što su ranije to bile rigidne komunističke ideološke komisije, a sada je to neoliberalni ekonomsko-politički ideološki aparat koji funkcioniše na mnogo suptilniji i efikasniji  način. Sa onima koji se ne „pridržavaju“ vladajućih ideoloških dogmi komunisti su se nemilosrdno obračunavali (izbacivanje s posla i zatvarali), a neoliberali to rade mnogo „nežnije“, pa  kontrolišući naučni i medijski prostor, budno motre da nijedno „pogrešno učenje“ ne dobije širi javni odjek, pa čak (u ekstremnijim slučajevima) da i ne ugleda svetlost dana. Videti detaljnije na: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/neprolazna-vremena-samo-jedne-knjige.html

Tako B. Mijatović utvrdi da sam ja opasno zastranio i da se nalazim „na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret“, te da pripadam„(neo)komunistima, koji su posle pada berlinskog zida promenili samo dlaku (retoriku), ali ne i ćud (ciljeve).“ Simpatična mi je ovo etiketa koju dobih od kolege B. Mijatovića, te se nadam da će ona ostati, samo na njegovoj verbalnoj tvrdnji i da neće uslediti ozbiljnije sankcije koje sam doživeo posle sličnih etiketa koje sam dobio upravo od komunista pre više od dve decenije. Naime, sredinom 80-ih godina prošlog veka, zbog „delovanja sa pozicije građanske desnice i srpskog nacionalizma“ (kako su komunisti to tada kvalifikovali), bio sam uhapšen (zvanično sam osumnjičen da sam izvršio krivična dela iz člana 133/1 i 157 KZ SFRJ –  verbalni delikt, odnosno delikt mišljenja) i „strpan“ u zatvor u ćeliju sa višegodišnjim robijašima osuđenim za teška razbojništva, a posle toga izbačen i sa posla (predavao sam na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci)  jer sam proglašen za moralno-politički nepodobno lice. Zainteresovani mogu o tome detaljnije pročitati na sajtu: http://www.dusanic.rs/253-282.pdf

Tako me u vreme vladavine komunizma proglasiše desničarem, a sada u vreme vladavine neoliberalizma levičarem. Ova činjenica jasno pokazuje da je (neo)liberalizam, pre svega ideologija, kao što je to bio i komunizam. Zbog toga ne treba da nas čudi da su mnogi sadašnji najvatreniji neoliberali bivši komunisti ili njihovi biološki potomci koji su jednostavno samo jezik jednoumlja prekodirali sa komunističkih na neoliberalne dogme, pa bi se upravo na njih mogla odnositi konstatacija kolege B. Mijatović da su promenili samo dlaku (retoriku), ali ne i ćud (ciljeve). Međutim, i bivši komunisti i sadašnji neoliberali (kao istinski internacionalci – prvi zadivljeni Istokom i socijalizmom, a drugi Zapadom i kapitalizmom – jer je to u modi, a uz to idu i primamljive počasti i privilegije) nepogrešivo su utvrdili da sam srpski nacionalista.

Odavno mi je postalo jasno da onaj koji slepo ne veruje i ne pristaje na horsko ponavljanje vladajućih ideoloških dogmi mora da bude diskvalifikovan (komunisti su me zvanično optužili da „delujem sa pozicija građanske desnice, te između ostalog, da sam glorifikovao zapadnu demokratiju i višepartijski sistem, ispoljavao negatorski stav i nipodaštavanje prema osnovnim vrednostima našeg socijalističkog samoupravnog društva, tekovina NOB-a i socijalističke revolucije“, a sada neoliberali tvrde da sam (neo)komunista i da se nalazim „na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret“, te da su moji stavovi antikapitalistički, a retorika antiimperijalistička), te ukoliko ne usvoji vladajući orvelovski novogovor i pokuša da razotkrije suštinu stvari i to naziva pravim imenom, biva proglašen ranije za moralno-politički nepodobnog, a sada politički nekorektnog.

4) Na kraju, kolega B. Mijatović piše: «Mislim da bi bilo dobro da se ekonomisti u Srbiji okanu praznih, a vrućih ideoloških diskusija i okrenu pravim temama. A tema oko kojih se mogu ukrstiti koplja između liberala i levice ima podosta.“

Komentar: Ovde sam u potpunosti saglasan sa kolegom B. Mijatovićem, ali to nije lako učiniti jer je neoliberalizam, pre svega, ideologija, te se rasprave o pravim temama brzo pretvaraju u vruće ideološke diskusije o čemu svedoči i tekst kolege B. Mijatovića, pa takav mora biti i odgovor na njega.

Kolega  B. Mijatović me, u svome prilogu, upućuje na njegove i kolumne ljudi iz firme u kojoj radi koje objavljuju u listu Politika jer bi tada „jasno uočio da smo Popovićka, Begović i ja oštri kritičari i ove i prethodnih vlada, a ne neki benevolentni propagatori njihovog tržišnog „fundamentalizma“. Podseća me da su njihove kolumne sakupljene u knjigama (D. Popović: Ekonomija zdravog razuma, 2009; B. Mijatović: Srbija na nizbrdici, 2011). Pošto su navedene knjige objavljene kod velikog državnog izdavača Službeni glasnik, gde je kolega B. Mijatović urednik Ekonomske biblioteke, predlažem mu da objavi knjigu (čiji bi radni naslov mogao da glasi: «U zagrljaju neoliberalne hobotnice») u kojoj bih i ja sakupio tekstove sa skupova Naučnog društva ekonomista i Akademije ekonomskih nauka. Ukoliko misli da tekstovi sa naučnih skupova nisu interesantni za širu čitalačku publiku (pa bi zbog toga izdavač mogao imati gubitke), predlažem da i ja svoje kolumne sakupim u knjigu kako su to učinili on i Popovićka. Upravo je danas u listu Politika izašla moja najnovija kolumna pod naslovom «Rejting agencije i sukob interesa» – da ne bi bilo zabune u njoj pišem o sukobu interesa u radu rejting agencija, a ne izdavača.

Tako bismo i simbolično ukrstili koplja između pristalica i protivnika liberala u biblioteci koju kolega B. Mijatović uređuje. Mislim da bi to bilo dobro, a i korektno (pogotovo što se radi o državnoj, a ne privatnoj izdavačkoj kući) da se kod istog izdavača pored njegove i knjiga njegovih istomišljenika (neo)liberala objave i knjige autora koji zastupaju drugačije stavove. Od kolege B. Mijatovića koji se javno deklariše kao liberal i demokrata – uveren sam da je takav ne samo na rečima nego i na delu – očekujem uskoro pozitivan odgovor na ovaj predlog.

Autorizovano izlaganje za okruglim stolom posvećenom neoliberalizmu, koji je održan 16.03.2012. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a koju je organizovala Akademija ekonomskih nauka.