Koja su pitanja koja postavljamo u zvaničnim razgovorima sa predstavnicima vlasti u državama bivše Jugoslavije? Koje nam odgovore serviraju? Šta nam kažu čelni ljudi država u kojima su Srbi danas nacionalne maljine, a u nekima nemaju čak ni takav status?

Deluje da je logično smeniti političku figuru koja iza sebe ima ovoliko problematičnih momenata. Zapravo, mislim da politika koju je promovisao Dragan Đilas nije ni trebala da dobije poverenje građana na izborima. Ali ona jeste dobila to poverenje i Đilasova pobeda u Beogradu je bila ubedljiva.

Zemlje EU imaju svoje ekonomske interese na istoku i bez preke potrebe nisu rade da se otvoreno konfrontiraju sa Rusijom. Nije li onda najbolje, i takoreći „idealno“, da se Južni tok ruši baš u Srbiji, koja je tradicionalni saveznik Rusije i koja nije članica EU?

Za ovog austrijskog najpre državnika, a onda i biznismena, govori se i kako je svojevremeno lobirao za priznavanje albanske republike na Kosovu, a što je, po njegovom dolasku u našu zemlju, kod mene, kao tipičnog Srbina Balkanca, izazvalo i nedoumicu i mučninu.

Šta se onda može učiniti? Može se naprosto ustati od stola i saopštiti partneru da više u toj i takvoj igri ne učestvujemo! Jedna je rečenica, to jest čvrsta i rezolutna odluka dovoljna da se izađe iz košmara večitog ponavljanja i recikliranja pritisaka, ucena, uslovljavanja i otimanja.

Možda se u slučajevima gospode Dačića i Vučića radi o čistoj religijskoj spoznaji? Iz istorije i religije su poznati takvi primeri.

Suđenje u Maksi procesu održano je u sudnici u bunkeru, koji je imao čak i protivvazdušnu odbranu. Takođe, u velikoj opasnosti nalazio se i glavni svedok Tomazo Bušeta. To najbolje pokazuje podatak da su pre suđenja ubijena njegova dva sina, zet i drugi brojni članovi njegove porodice.

Sećamo se Aleksandra Vučića, genseka SRS, demagoga, drskog bukača, Šešeljevog apologete, ministra koji je dobio, praktično besplatno, u vlasništvo, ogroman namešten stan dok su ovde padale bombe. Sećamo se ovog čoveka koji je bahato odbijao da plaća račune Telekomu Srbije za 15 meseci, vajkajući se malom poslaničkom platom.

Dobro je što Grad Beograd uplaćuje umetničkim udruženjima sredstva za PIO, ali nije dobro što to sa zakašnjenjem radi. Zbog toga slobodni umetnici na pojedinim opštinama ne mogu da overe zdravstvene knjižice.

U Vučićevom slučaju je očito došlo do neke vrsta pozitivne povratne sprege u kojoj mu je moć koju je vešto stekao tokom prošlogodišnjeg postizbornog raspleta pomogla da značajno poveća ličnu popularnost, a onda je ta popularnost postala dodatni element u jednačini moći – što mu dodatno povećava popularnost – i tako u krug.