Normalni put srpskog naroda bio je da tu Jugoslaviju popravlja jer je on i stvorio. Ako je sprski narod položio tolike žrtve i išao putem stvaranja zajedničke države i ako je to već učinjeno – vraćanje nazad bilo bi poništavanje svih tih žrtava. 

Nisam siguran da je iko tada slutio da Srbija ponovo polako tone u otvorenu tiraniju. Nisam ni ja. Imao sam vrlo pesimistične prognoze posle Briselskog sporazuma, ali nisam imao osećaj da je ta budućnost već uveliko počela.

U sklopu ovog bledunjavog i protokolarno iznuđenog načina obeležavanja petnaeste godišnjice NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru veoma je važno sagledati kako su se u ovoj veoma važnoj istorijskoj prilici ponele i postavile naše „istaknute“ ljudsko-pravaške nevladine organizacije.

Istina je, međutim, da jedina stvarna i najopasnija opozicija režimu jesu građani. Isti oni građani koji su, rukovođeni nadom i emocijama a ne razumom i skepsom, izabrali ovog Pobednika. Oni jedini, štiteći sopstvene interese, mogu da budu korektiv režima.

I videće birači, da zelena livada i korita nisu njihova, i da nikada nisu ni bila, niti pak trebala biti. Videće i da su prelepe štale, farme i zamkovi, bili ustvari samo obrisi budućih klanica za njih! Ali to nije ono najgore što očekuje stada i krda birača u Srbiji.

U ovoj kampanji sam svašta čuo o sebi. Nisam ni ime svojih protivnika pomenuo do pre nekoliko dana. Samo sam jednu stvar rekao - Mene vređajte koliko hoćete, radite šta hoćete, ali da urušavate Srbiju i njenu stabilnost, to vam ne dam i to vam neću dozvoliti. Nikada.

Na ovim izborima, izgleda, i političari su svesni koliko smo u dubiozi i koliko ni lep osmeh, ni iskreno ispričana laž ne vrede, pa na plakatima gotovo niko ne sme da nas pogleda u oči. A, i šta ima tu da se gledamo, i onako je sve jasno – i ko će biti, a i kako će nama (običnim ljudima) biti.

Važno je napomenuti da je Mišković sasvim pogodna figura za postizanje rejtinga. U pitanju je personifikacija jednog sistema. Teoretičarima politike je dobro poznato da je lakše vezati pažnju naroda za određenu figuru nego za neki depersonalizovani proces.

Ma koliko za sebe mislili da smo evolutivno napredni, borba za vlast u našoj vrsti odvija se istom žestinom. Borimo se za vlast nekada kao životinje – agresijom i fizičkim obračunom, a nekada civilizovano – glasanjem na izborima. Metod je različit, ali je suština borbe ista: steći vlast. A vlast je najveći afrodizijak. Stoga su muškarci opsednuti njome.

I sada ja Vama da verujem da nećete prekidati odnose sa Rusijom, a činite sve ove stvari, tako servilno i bedno, ne bi ste li sebe „ubedili“ kako već počinjete da po spoljnoj politici ličite na članicu evropske unije! Imamo spoljnu politiku bednu, kao Kostarika, Belize i Burkina Faso zajedno!