Decembar 1990 - decembar 2020. - „bućka“ je ponovo spremna

Nakon tri decenije mnogostranačja i posle tolikih izbornih ciklusa, nakon lipanjskih nelegalnih i oktroisanih izbora, politički pluralizam – ocenio je Brisel, taj vrhovni staratelj našeg (ne)demokratskog nedonoščeta - opet ne stanuje u Srbiji.

Ponovo smo u nultoj fazi, na temperaturi smrzavanja, ali i detoniranja. Nulta tačka. To je ona površinska nula koja definiše tačku na Zemljinoj površini što bi, u slučaju eksplozije iznad nje, bila epicentar, tačno ispod detonacije, najbliža i najpodložnija ekploziji.

Posle 30 godina, 360 meseci, 1.560 sedmica ili više od 10.960 dana, Srbija ponovo ima jednopartijski parlament, kao što ga je imala i pre 9. decembra 1990, odnosno prvih višepartijskih izbora nakon 45 godina jednoumlja. A opozicija danas traži ono što je opozicija u Srbiji zahtevala i pre tri decenije: poštene izbore i slobodu medija!

Posle 30 godina, 360 meseci, 1.560 sedmica ili više od 10.960 dana, Srbija ponovo ima jednopartijski parlament, kao što ga je imala i pre 9. decembra 1990, odnosno prvih višepartijskih izbora nakon 45 godina jednoumlja!

Višestranačje u Srbiji kasnilo je u odnosu na ostatak ondašnje SFRJ, pa je legalizovano tek 27. avgusta 1990, kada je republički sekretar za pravosuđe i upravu, uručujući rešenja o registraciji prvih 15 stranaka, napravio nameran gaf, poželevši opoziciji „lojalnu izbornu utakmicu“, zbog čega je Vuk Drašković morao, na licu mesta, da ga ispravlja - „ne lojalnu, nego časnu i ravnopravnu“! Istog momenta počele su i unutrašnje zađevice u nekim partijama (Demokratska, Narodna radikalna), ali i međustranačke, na temu  da li treba da se bojkotuju izbori zbog, izvesno, neravnopravnih izbornih uslova. DS vođstvo imalo je strategiju da se „treba uključiti u izbornu kampanju, pa onda, ako se bude moralo, u poslednjem trenutku odustati“, a SPO da „treba da se objavi bojkot, pa ako se nešto pozitivno promeni, u poslednjem trenutku, izaći na njih i šokirati SPS“!  Petorka lidera DS optužila je predsednika Mićunovića za kolaboraciju sa komunistima, i pozvala rukovodstvo stranke da, između kolaboracije s komunistima i bojkota, izabere bojkot.

Početkom oktobra, opozicija je ispostavila i nekakav „poslednji ultimatum pred bojkot“ u kome se tražilo: odlaganje izbora; tromesečna izborna kampanja; da sva izborna tela na svim nivoima budu višestranačka; da se svim registrovanim strankama obezbede prostorije u svim mestima gde imaju odbore, kao i sredstva iz budžeta za kampanju; da se formira nadzorni odbor TV Beograd u kome će biti i predstavnici opozicije; da se svi glavni mediji, a pre svega TV, otvore podjednako za sve: da najmanje dva sata dnevno na TVB bude odvojeno za ravnopravno predstavljanje stranačkih programa i direktno sučeljavanje stranačkih vođa i eksperata...

Osnivačka skupština Demokratske stranke 3. februara 1990. godine (Foto: DS)

Samo pet dana uoči tih izbora još je na snazi bila odluka o bojkotu izbora koju je potpisalo tadašnjih 36 stranaka, i u tom trenutku, za izlazak su bile samo četiri: SPS i tri minorne partije - Novi komunistički pokret, Socijal-demokratska partija Roma i Srpska demokratska stranka za Srbiju!  Vuk Drašković je uzvikivao: „Svako ko izlazi na lažirane izbore je srpski izdajnik!“; a Leon Koen pojašnjavao: „Bojkot izbora je neviđen šamar vlastima!“

A onda su se dve, tada najjače, partije, SPO i DS, uhvatile „na bućku“, zvanu kozmetički izborni ustupci opoziciji samo pet dana pre izbora zakazanih za 9. decembar... Čak toliko su se „primili“ da je zasejana ogromna količina opozicionog optimizma bez pokrića. Sa poslednjeg predizbornog mitinga, „opela u vejavici“, lider SPO je, primera radi, poručio: „Srbija se umiriti ne može! Svršićemo s komunistima do Đurđevdana ako budu lagali na izborima.“

Izbori, predsednički i parlamentarni, prvi i jedini put održani po većinskom izbornom sistemu sa 250 izbornih jedinica, prošli su kako su prošli. Od  upisanih 7.033.610, na predsedničkim i prvom krugu parlamentarnih izbora, tog 9.12.1990, zvanično je glasalo 5.029.123 ili 71,5 odsto birača. Slobodan Milošević je, bez problema, slavio već u prvom krugu, sa 65,34 odsto glasova (3.285.799), drugi je bio Vuk Drašković sa 16,4 odsto ili 824.674 glasova... Sa „samo“ 45,84 odsto podrške, SPS je dobio 87, od ukupno 96 poslanika izabranih u prvom krugu, SPO je osvojio 15,71 procenata glasova, grupe građana 9,04 odsto, DS 7,41 odsto... 

A onda te večeri, u opozicionim redovima, šok, neverica, otrežnjenje, pa, umalo, rasulo... Stizale su ozbiljne zamerke na ono što se dešavalo, prethodnih dana i tog izbornog dana: Prijavljivani fizički napadi na stranačke opozicione članove izbornih komisija, kršenje predizborne tišine (od medija, TV Beograd, Politika, NIN); omogućavanje glasanja bez lične karte i glasanje u ime članova porodica; deljenje pamfleta građanima o opoziciji koja „nudi krv i rat“; tvrdnja da je 80 hiljada vojnika glasalo „uzlaud“ jer su njihove koverte otišle otpečaćene, navodno je i 30 hiljada studenata sprečeno da glasa; neregularnost izbornog procesa na celom Kosovu i Metohiji (samo u izbornoj jedinici Leposavić 217, pojavilo se 1520 glasačkih listića za poslanike više nego što je bilo upisanih birača i čak 4520 više listića za izbor predsednika Republike...),  ali i glasanja u vojsci i policiji; prema opoziciji nekorektan istup saveznog ministra odbrane Veljka Kadijevića uoči izbora, pominjan je komentar Mile Štule, sat pre izborne tišine, na TVB, u kome se tvrdi da je CIA kupila Draškoviću vilu na Ciriškom jezeru; tekst u „Politici“ u kome je lider SPO optužen da je pokrao novac iz pravoslavne crkve u Diseldorfu namenjen izgradnji Hrama svetog Save... I tada je opoziciji bio potreban i dodatni dežurni krivac, a našli su ga u američkoj demokratkinji Helen Delić - Bentli, bliskoj inače i ovdašnjem DS-u, koja je „tvrdnjama da će izbori u Srbiji biti pošteni, više odmogla nego pomogla srpskoj opoziciji“.

Bilo je tu i euforičnog fatalizma i očiglednog nepoznavanja biračkog tela. Razočarani Vuk Drašković je zažalio što rezultati izbora nisu drukčiji, „jer bi sada na ulicama bilo slavlje i cela Srbija bi pevala; a posle ovakve pobede, ona od sramote ne može da digne glavu  - ovom pobedom je uvređen srpski narod“. Narodu je zamerio što je, „umesto demokratije, budućnosti, svetlosti, spasa i časti, izabrao boljševizam, prošlost, mrak, propast i bruku“. Ali, bilo je i neskrivenog seirenja. Šef Srpske narodne obnove (od koje se, pola godine ranije, odvojila struja koja je formirala Srpski pokret obnove) Mirko Jović je, dan posle poraza, rekao da „lažu svi oni koji u opoziciji sada govore da je bilo podmetanja“: „Rezultati su takvi kakvi jesu. Ljudima je ostalo da biraju između Miloševića i socijalista i, na drugoj strani, onoga što je otpalo od Broza, Stambolića i sličnih.  Ortodoksni komunisti Mićunović, Drašković, Paroški, Koen, Marjanović su se predstavili kao lideri opozicije i suprotstavili stvaranju srpskog nacionalnog bloka i zato se dogodilo to što se dogodilo, jer su, pre desetak dana, prihvatili ono malo mrvica što je, kao zahtev opozicije, prihvaćeno u Skupštini Srbije i odustali od bojkota.“

Između dva izborna kruga (drugi je bio 23. decembra), u tekstu objavljenom u „Borbi“ („Poraz na sreću demokratije“, 17.12.1990), napisao sam, između ostalog: „Da uslovi za izbornu utakmicu nisu bili jednaki za sve – to od početka nije bilo sporno, da su srpski informativni mediji do kraja ostali na strani pobednika, nije potrebno dokazivati, da opozicija nije imala sredstva i prostorije za svoj rad, a SPS kao dete iz nenadanog braka dobrostojećih „roditelja“ jeste – i to je moglo, ali nije moralo da presudi. Čak da je predizborna kampanja i bila duža od tri meseca, čak da su izbori i pomereni za dan, mesec ili više, rezultati bi, verovatno, opet bili slični. Jer, opozicionari (a takvih je dosta među sudionicima izbora) su zapravo učestvovali u dve, a socijalisti samo u jednoj izbornoj kampanji. Dobar deo opozicije, naime, ispucao je dobar deo svoje energije u direktnoj i indirektnoj promociji svog, danas najljućeg, protivnika. Da ne bude zabune – današnji lideri najjačih stranaka opozicije možda i nisu „izneli breme antibirokratske revolucije“, „spontanih dešavanja naroda“, „obračuna sa nezdravim snagama Osme sednice“, ali gro njihovog članstva (tada samo „naroda“) jeste. Otuda kredit starom – novom predsedniku Republike kome se, uprkos  činjenici da je dobio manje od polovine glasova biračkog tela, ne može osporiti verovatnoća da bi pobedio čak i da su Albanci izašli na birališta.

Da su istinski razlozi neuspeha opozicije, ipak, izvan „tehničkih neudobnosti i medijske SPS-ofanzive“, shvatila je konačno i sama opozicija. Biće da za sve nije kriv, „po prirodi, konzervativan srpski narod koji ne bi da menja, sve i da mu je loše“, nije kriva ni dovitljiva parola SPS-ovih plakata („Sa nama nema neizvesnosti“), nisu krive ni sitne neregularnosti u dane izborne šutnje, ni Republička izborna komisija, ni... Srbija je birala posle toliko godina, a osim toga, ma koliko neko potencirao na „rumunskom obrascu“ razrešavanja unutrašnjih protivrečnosti – Srbija ipak nije Rumunija. Parola „Kartaginu treba razoriti“ („Komunizam mora pasti“), na onoliko načina koliko je bilo partija, čak i međusobno oštro suprotstavljenih, bez jedinstvenog opozicionog fronta, a uz sitnošićardžijske zadevice – prošla je kako je prošla... Zato će za Srbiju biti sreća ako, posle 23. decembra, bude imala makar „jaku demokratsku kontrolu vlasti“ – kako je otrežnjena srpska opozicija definisala svoj novi izborni cilj.“

I, zaista, uoči drugog kruga izora, pritisnuta velikom nuždom, ad hok „Udružena (ali, opet ne sva) opozicija Srbije“ promovisala je mnogo skromniji cilj, ali da je ponovljena izlaznost opozicionih glasača iz prvog izbornog kruga i da su svi oni podržali kandidate opozicije u drugom krugu – SPS bi izgubio te izbore. Međutim, uprkos zaklinjanjima (Mićunović, na primer: „Ime ulice u kojoj se nalazimo, Narodnog fronta , biće, od danas, i simbol početka konfrontacije, otvaranja fronta demokratije prema obliku vladavine koji sigurno nema budućnost“), neko je izdao i – SPS je u prvom parlamentu imala 194 od ukupno 250 poslanika!

Tragikomično je da se, kao i pre 30 godina, ovde iznova, kao uslov za izlazak opozicije na izbore, zahteva nešto što su, u normalnom svetu, banalne i podrazumevajuće demokratske vrednosti: slobodni mediji i pošteni izbori.

Samo tri meseca posle tih prvih izbora, opozicija je, 9. marta 1991, izašla na ulice zahtevajući da:  Skupština Srbije, kao osnivač TV Beograd, zabrani SPS-u i SK-PJ da „vode uređivačku i kadrovsku politiku na Televiziji“; da kanali TVB budu nadstranački i, srazmerno njihovoj ulozi, dostupni strankama; da tadašnji čelnici TVB Mitević, Šestakov, Vitas, Krivec i Budihna podnesu ostavke ili budu smenjeni; da se TVB javno izvini svim strankama za nepoštovanje Zakona o štampi u predizbornoj kampanji, a posebno SPO-u i Vuku Draškoviću „zbog uvreda koje im je uputio Slavko Budihna u komentaru od 16. februara, u kome ga je optužio da je „produžena ruka ustaškog režima“, ali i da se pročita demanti SPO koji RTB nije htela da objavi; da se skupštinska zasedanja direktno prenose na TVB; da se spreči emitovanje TV Jutel i Studija B; da se dozvoli otvaranje TV studija svima koji ispunjavaju zakonske uslove; da se prekine sa otpuštanjem i kažnjavanjem novinara...

Usledile su višednevne demonstracije građana i studenata, režim je izvodio policijska borna kola, ali i tenkove na ulice, organizovao kontramitinge, prolivena je, na nesreću, i srpsko-srpska krv, ali, na kraju balade, uz malo dobre volje s obe strane, jedne „Bogojavljenske noći“ u Narodnoj skupštini, usvojena je većina opozicionih zahteva. Uvedeni su direktni prenosi skupštinskih zasedanja, smenjeni su najomraženiji urednici režimskih medija, programe su počeli da emituju TV Studio B i TV Politika, a ostavku je, zbog moralne odgovornosti, uprkos protivljenju svoje stranke, podneo ministar policije Radmilo Bogdanović. Taj prividni mir potrajao je nekoliko meseci, ali je zato, u međuvremenu, otpočeo pravi rat, onaj građanski, u tadašnjoj jugoslovenskoj republici Hrvatskoj.

I pre „presude“ Evropske komisije, neposredno posle izbora od 21. juna ove godine, tri grupe evroposlanika izjasnile su se da je „novi saziv Skupštine Srbije ruganje demokratiji“, da „nema parlamentarne opozicije, što dovodi u pitanje legitimitet rada novog parlamenta“, da se „pogoršala sloboda medija“, da „demokratija postaje šuplja pod vlašću Vučića“, da je vladajuća stranka koristila „državne resurse kao svoje“, da „uznemiravanje i zastrašivanje opozicionih političara nije omogućilo slobodne i fer izbore“ i - pozvale članice EU da ne otvaraju nova poglavlja dok se „u Srbiji ne povrati dovoljan nivo demokratije“! Preliminaran zao glas donela je, u predvečerje Božićnih praznika, evroposlanica i izvestilac EP za Zapadni Balkan, Viola fon Kramon, koja je tvitovala: "Dobra vest! Evropski savet i EK neće otvoriti nova pregovaračka poglavlja sa Srbijom. Stanje demokratije u Srbiji pogoršano je 2020. godine. Napadi na medije, nasilan odgovor na mirne proteste i izbori sa ozbiljnim problemima. To nije način na koji se ulazi u EU.“ Konačno, dva dana kasnije, i Savet ministara EU je zaključio da nisu ispunjeni uslovi da se otvori neko novo poglavlje u pregovorima o članstvu sa Srbijom, i to ne, nažalost, zbog toga što je Vrhovnik pokazao, recimo, nepopustljivost u stavu da je Kosovo deo Srbije, nego zato što – „nije došlo do napretka u pitanjima demokratije, nezavisnosti pravosuđa, političkog pluralizma, slobode izražavanja i medija“!

No, biće da je Vrhovnik svesrpski imao pravovremenu dojavu da će biti fatalne dijagnoze iz EK (ona je „pala“ 6. Listopada: „Srbija ne ide u politički pluralizam!“), pa je, dok je brojanje glasova još bilo u toku, ali je već bilo jasno da u novom parlamentu opozicije neće biti ni za ukras – faktički priznao da su lipanjski izbori bili nelegalni, nelegitimni i oktroisani. On je, praktično, pre nego što je i konstitutisan saziv oktroisanog parlamenta, raspustio tu skupštinu i raspisao vanredne izbore za poslanike. Jer, već početkom jula, Vrhovnik je najavio da bi naredni parlamentarni izbori mogli da budu dve godine pre roka, istoga proleća kada nas očekuju i redovni predsednički i redovni izbori za Skupštinu grada Beograda. Nakon što mu je komšija Verhelji, iz EU doneo „svilen (doduše, nevezan) gajtan“, Vrhovnik je dva puta, u samo desetak dana, precizirao na šta je mislio: prvo, „videćemo da li će vanredni parlamentarni izbori biti održani uz redovne predsedničke 2022.“; potom, predstavljajući „vladu ograničenog trajanja“ (iako ima podršku čak 244 od ukupno 250 poslanika!), i „novi parlamentarni izbori biće najkasnije 3. aprila 2022, zajedno sa predsedničkim“.

Vrhovnik je, na vreme, počeo da razmišlja i o varijantama najbolje izlazne, a dobitne, strategije za sebe lično. Učinio je to i neki dan pre okončanja vanrednog stanja i „odmrzavanja zamrznute“ kampanje za lipanjske nelegalne izbore, kada je najavio da će se „do kraja godine povući sa mesta predsednika Es-en-esa“, ali i da se „nada da neće biti kandidat na predsedničkim izborima 2020. godine“. A 12. jula, odmah posle oktroisanih izbora na kojima je, na svoje ime i prezime i uz pomoć „municije“ predratnih nemačkih nacionalsocijalista „Za našu decu“, osvojio apsolutnu kontrolu nad najvišim predstavničkim i zakonodavnim telom, na omiljenoj ružičanstvenoj TV obećao je: „Uskoro će i organi stranke, biću samo predsednik građana, svih građana Srbije.“ Onda je to, sve više i dalje, „cementirao“, počeo da, „za uskoro“, najavljuje taj „najviši stranački skup“, da bi, početkom decembra, i oročio tu odluku, „najviši stranački skup na kome će se povući sa čela stranke biće u martu sledeće godine“.

Doduše, jednim je uhom Vrhovnik, sve vreme, i dalje uzaludno očekivao „dobar glas“ od svoje Evropske narodne partije (čiji je Es-en-es član), koja mu je, zbog hiperkonstruktivnosti u vezi s Kosovom, do sada, uglavnom, gledala kroz prste. Kad do toga nije došlo, Vrhovnik je izvukao iz šešira Prvu Medenicu srpskog oktroisanog parlamenta i promptno ga ovlastio da najavi novi dijalog vlasti i opozicije, ali i neki „referendum“ (đavo se krije u detaljima...) o izmenama delova Ustava koji se odnose na pravosuđe.

„Bućka“ je ponovo spremna. Opozicija je zinula da zagrize.

A idol? Ili „idol“? On je na potezu, a on: „Moć koja nema više potrebe da se dokazuje, i koja prezire da se ikome dopada, i koja odgovara preko volje, i koja ne oseća nikakvog svedoka oko sebe; živi bez svesti da ima opoziciju, odmara se u sebi, fatalistička, zakon među zakonima: u tome je ono što govori o sebi u velikom stilu... Kad imate jaku veru, možete sebi da dozvolite luksuz da sumnjate: za to ste onda dovoljno sigurni, dovoljno čvrsti, dovoljno spregnuti s njom ... Žeđ za jakim verovanjem nije dokaz da jaka vera tu postoji nego je pre dokaz da je odsutna.“

Tako je pisao Niče. U „Sutonu idola“.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)