Децембар 1990 - децембар 2020. - „бућка“ је поново спремна

Након три деценије многостраначја и после толиких изборних циклуса, након липањских нелегалних и октроисаних избора, политички плурализам – оценио је Брисел, тај врховни старатељ нашег (не)демократског недоношчета - опет не станује у Србији.

Поново смо у нултој фази, на температури смрзавања, али и детонирања. Нулта тачка. То је она површинска нула која дефинише тачку на Земљиној површини што би, у случају експлозије изнад ње, била епицентар, тачно испод детонације, најближа и најподложнија екплозији.

После 30 година, 360 месеци, 1.560 седмица или више од 10.960 дана, Србија поново има једнопартијски парламент, као што га је имала и пре 9. децембра 1990, односно првих вишепартијских избора након 45 година једноумља. А опозиција данас тражи оно што је опозиција у Србији захтевала и пре три деценије: поштене изборе и слободу медија!

После 30 година, 360 месеци, 1.560 седмица или више од 10.960 дана, Србија поново има једнопартијски парламент, као што га је имала и пре 9. децембра 1990, односно првих вишепартијских избора након 45 година једноумља!

Вишестраначје у Србији каснило је у односу на остатак ондашње СФРЈ, па је легализовано тек 27. августа 1990, када је републички секретар за правосуђе и управу, уручујући решења о регистрацији првих 15 странака, направио намеран гаф, пожелевши опозицији „лојалну изборну утакмицу“, због чега је Вук Драшковић морао, на лицу места, да га исправља - „не лојалну, него часну и равноправну“! Истог момента почеле су и унутрашње зађевице у неким партијама (Демократска, Народна радикална), али и међустраначке, на тему  да ли треба да се бојкотују избори због, извесно, неравноправних изборних услова. ДС вођство имало је стратегију да се „треба укључити у изборну кампању, па онда, ако се буде морало, у последњем тренутку одустати“, а СПО да „треба да се објави бојкот, па ако се нешто позитивно промени, у последњем тренутку, изаћи на њих и шокирати СПС“!  Петорка лидера ДС оптужила је председника Мићуновића за колаборацију са комунистима, и позвала руководство странке да, између колаборације с комунистима и бојкота, изабере бојкот.

Почетком октобра, опозиција је испоставила и некакав „последњи ултиматум пред бојкот“ у коме се тражило: одлагање избора; тромесечна изборна кампања; да сва изборна тела на свим нивоима буду вишестраначка; да се свим регистрованим странкама обезбеде просторије у свим местима где имају одборе, као и средства из буџета за кампању; да се формира надзорни одбор ТВ Београд у коме ће бити и представници опозиције; да се сви главни медији, а пре свега ТВ, отворе подједнако за све: да најмање два сата дневно на ТВБ буде одвојено за равноправно представљање страначких програма и директно сучељавање страначких вођа и експерата...

Оснивачка скупштина Демократске странке 3. фебруара 1990. године (Фото: ДС)

Само пет дана уочи тих избора још је на снази била одлука о бојкоту избора коју је потписало тадашњих 36 странака, и у том тренутку, за излазак су биле само четири: СПС и три минорне партије - Нови комунистички покрет, Социјал-демократска партија Рома и Српска демократска странка за Србију!  Вук Драшковић је узвикивао: „Свако ко излази на лажиране изборе је српски издајник!“; а Леон Коен појашњавао: „Бојкот избора је невиђен шамар властима!“

А онда су се две, тада најјаче, партије, СПО и ДС, ухватиле „на бућку“, звану козметички изборни уступци опозицији само пет дана пре избора заказаних за 9. децембар... Чак толико су се „примили“ да је засејана огромна количина опозиционог оптимизма без покрића. Са последњег предизборног митинга, „опела у вејавици“, лидер СПО је, примера ради, поручио: „Србија се умирити не може! Свршићемо с комунистима до Ђурђевдана ако буду лагали на изборима.“

Избори, председнички и парламентарни, први и једини пут одржани по већинском изборном систему са 250 изборних јединица, прошли су како су прошли. Од  уписаних 7.033.610, на председничким и првом кругу парламентарних избора, тог 9.12.1990, званично је гласало 5.029.123 или 71,5 одсто бирача. Слободан Милошевић је, без проблема, славио већ у првом кругу, са 65,34 одсто гласова (3.285.799), други је био Вук Драшковић са 16,4 одсто или 824.674 гласова... Са „само“ 45,84 одсто подршке, СПС је добио 87, од укупно 96 посланика изабраних у првом кругу, СПО је освојио 15,71 процената гласова, групе грађана 9,04 одсто, ДС 7,41 одсто... 

А онда те вечери, у опозиционим редовима, шок, неверица, отрежњење, па, умало, расуло... Стизале су озбиљне замерке на оно што се дешавало, претходних дана и тог изборног дана: Пријављивани физички напади на страначке опозиционе чланове изборних комисија, кршење предизборне тишине (од медија, ТВ Београд, Политика, НИН); омогућавање гласања без личне карте и гласање у име чланова породица; дељење памфлета грађанима о опозицији која „нуди крв и рат“; тврдња да је 80 хиљада војника гласало „узлауд“ јер су њихове коверте отишле отпечаћене, наводно је и 30 хиљада студената спречено да гласа; нерегуларност изборног процеса на целом Косову и Метохији (само у изборној јединици Лепосавић 217, појавило се 1520 гласачких листића за посланике више него што је било уписаних бирача и чак 4520 више листића за избор председника Републике...),  али и гласања у војсци и полицији; према опозицији некоректан иступ савезног министра одбране Вељка Кадијевића уочи избора, помињан је коментар Миле Штуле, сат пре изборне тишине, на ТВБ, у коме се тврди да је ЦИА купила Драшковићу вилу на Циришком језеру; текст у „Политици“ у коме је лидер СПО оптужен да је покрао новац из православне цркве у Диселдорфу намењен изградњи Храма светог Саве... И тада је опозицији био потребан и додатни дежурни кривац, а нашли су га у америчкој демократкињи Хелен Делић - Бентли, блиској иначе и овдашњем ДС-у, која је „тврдњама да ће избори у Србији бити поштени, више одмогла него помогла српској опозицији“.

Било је ту и еуфоричног фатализма и очигледног непознавања бирачког тела. Разочарани Вук Драшковић је зажалио што резултати избора нису друкчији, „јер би сада на улицама било славље и цела Србија би певала; а после овакве победе, она од срамоте не може да дигне главу  - овом победом је увређен српски народ“. Народу је замерио што је, „уместо демократије, будућности, светлости, спаса и части, изабрао бољшевизам, прошлост, мрак, пропаст и бруку“. Али, било је и нескривеног сеирења. Шеф Српске народне обнове (од које се, пола године раније, одвојила струја која је формирала Српски покрет обнове) Мирко Јовић је, дан после пораза, рекао да „лажу сви они који у опозицији сада говоре да је било подметања“: „Резултати су такви какви јесу. Људима је остало да бирају између Милошевића и социјалиста и, на другој страни, онога што је отпало од Броза, Стамболића и сличних.  Ортодоксни комунисти Мићуновић, Драшковић, Парошки, Коен, Марјановић су се представили као лидери опозиције и супротставили стварању српског националног блока и зато се догодило то што се догодило, јер су, пре десетак дана, прихватили оно мало мрвица што је, као захтев опозиције, прихваћено у Скупштини Србије и одустали од бојкота.“

Између два изборна круга (други је био 23. децембра), у тексту објављеном у „Борби“ („Пораз на срећу демократије“, 17.12.1990), написао сам, између осталог: „Да услови за изборну утакмицу нису били једнаки за све – то од почетка није било спорно, да су српски информативни медији до краја остали на страни победника, није потребно доказивати, да опозиција није имала средства и просторије за свој рад, а СПС као дете из ненаданог брака добростојећих „родитеља“ јесте – и то је могло, али није морало да пресуди. Чак да је предизборна кампања и била дужа од три месеца, чак да су избори и померени за дан, месец или више, резултати би, вероватно, опет били слични. Јер, опозиционари (а таквих је доста међу судионицима избора) су заправо учествовали у две, а социјалисти само у једној изборној кампањи. Добар део опозиције, наиме, испуцао је добар део своје енергије у директној и индиректној промоцији свог, данас најљућег, противника. Да не буде забуне – данашњи лидери најјачих странака опозиције можда и нису „изнели бреме антибирократске револуције“, „спонтаних дешавања народа“, „обрачуна са нездравим снагама Осме седнице“, али гро њиховог чланства (тада само „народа“) јесте. Отуда кредит старом – новом председнику Републике коме се, упркос  чињеници да је добио мање од половине гласова бирачког тела, не може оспорити вероватноћа да би победио чак и да су Албанци изашли на биралишта.

Да су истински разлози неуспеха опозиције, ипак, изван „техничких неудобности и медијске СПС-офанзиве“, схватила је коначно и сама опозиција. Биће да за све није крив, „по природи, конзервативан српски народ који не би да мења, све и да му је лоше“, није крива ни довитљива парола СПС-ових плаката („Са нама нема неизвесности“), нису криве ни ситне нерегуларности у дане изборне шутње, ни Републичка изборна комисија, ни... Србија је бирала после толико година, а осим тога, ма колико неко потенцирао на „румунском обрасцу“ разрешавања унутрашњих противречности – Србија ипак није Румунија. Парола „Картагину треба разорити“ („Комунизам мора пасти“), на онолико начина колико је било партија, чак и међусобно оштро супротстављених, без јединственог опозиционог фронта, а уз ситношићарџијске задевице – прошла је како је прошла... Зато ће за Србију бити срећа ако, после 23. децембра, буде имала макар „јаку демократску контролу власти“ – како је отрежњена српска опозиција дефинисала свој нови изборни циљ.“

И, заиста, уочи другог круга изора, притиснута великом нуждом, ад хок „Удружена (али, опет не сва) опозиција Србије“ промовисала је много скромнији циљ, али да је поновљена излазност опозиционих гласача из првог изборног круга и да су сви они подржали кандидате опозиције у другом кругу – СПС би изгубио те изборе. Међутим, упркос заклињањима (Мићуновић, на пример: „Име улице у којој се налазимо, Народног фронта , биће, од данас, и симбол почетка конфронтације, отварања фронта демократије према облику владавине који сигурно нема будућност“), неко је издао и – СПС је у првом парламенту имала 194 од укупно 250 посланика!

Трагикомично је да се, као и пре 30 година, овде изнова, као услов за излазак опозиције на изборе, захтева нешто што су, у нормалном свету, баналне и подразумевајуће демократске вредности: слободни медији и поштени избори.

Само три месеца после тих првих избора, опозиција је, 9. марта 1991, изашла на улице захтевајући да:  Скупштина Србије, као оснивач ТВ Београд, забрани СПС-у и СК-ПЈ да „воде уређивачку и кадровску политику на Телевизији“; да канали ТВБ буду надстраначки и, сразмерно њиховој улози, доступни странкама; да тадашњи челници ТВБ Митевић, Шестаков, Витас, Кривец и Будихна поднесу оставке или буду смењени; да се ТВБ јавно извини свим странкама за непоштовање Закона о штампи у предизборној кампањи, а посебно СПО-у и Вуку Драшковићу „због увреда које им је упутио Славко Будихна у коментару од 16. фебруара, у коме га је оптужио да је „продужена рука усташког режима“, али и да се прочита деманти СПО који РТБ није хтела да објави; да се скупштинска заседања директно преносе на ТВБ; да се спречи емитовање ТВ Јутел и Студија Б; да се дозволи отварање ТВ студија свима који испуњавају законске услове; да се прекине са отпуштањем и кажњавањем новинара...

Уследиле су вишедневне демонстрације грађана и студената, режим је изводио полицијска борна кола, али и тенкове на улице, организовао контрамитинге, проливена је, на несрећу, и српско-српска крв, али, на крају баладе, уз мало добре воље с обе стране, једне „Богојављенске ноћи“ у Народној скупштини, усвојена је већина опозиционих захтева. Уведени су директни преноси скупштинских заседања, смењени су најомраженији уредници режимских медија, програме су почели да емитују ТВ Студио Б и ТВ Политика, а оставку је, због моралне одговорности, упркос противљењу своје странке, поднео министар полиције Радмило Богдановић. Тај привидни мир потрајао је неколико месеци, али је зато, у међувремену, отпочео прави рат, онај грађански, у тадашњој југословенској републици Хрватској.

И пре „пресуде“ Европске комисије, непосредно после избора од 21. јуна ове године, три групе европосланика изјасниле су се да је „нови сазив Скупштине Србије ругање демократији“, да „нема парламентарне опозиције, што доводи у питање легитимитет рада новог парламента“, да се „погоршала слобода медија“, да „демократија постаје шупља под влашћу Вучића“, да је владајућа странка користила „државне ресурсе као своје“, да „узнемиравање и застрашивање опозиционих политичара није омогућило слободне и фер изборе“ и - позвале чланице ЕУ да не отварају нова поглавља док се „у Србији не поврати довољан ниво демократије“! Прелиминаран зао глас донела је, у предвечерје Божићних празника, европосланица и известилац ЕП за Западни Балкан, Виола фон Крамон, која је твитовала: "Добра вест! Европски савет и ЕК неће отворити нова преговарачка поглавља са Србијом. Стање демократије у Србији погоршано је 2020. године. Напади на медије, насилан одговор на мирне протесте и избори са озбиљним проблемима. То није начин на који се улази у ЕУ.“ Коначно, два дана касније, и Савет министара ЕУ је закључио да нису испуњени услови да се отвори неко ново поглавље у преговорима о чланству са Србијом, и то не, нажалост, због тога што је Врховник показао, рецимо, непопустљивост у ставу да је Косово део Србије, него зато што – „није дошло до напретка у питањима демократије, независности правосуђа, политичког плурализма, слободе изражавања и медија“!

Но, биће да је Врховник свесрпски имао правовремену дојаву да ће бити фаталне дијагнозе из ЕК (она је „пала“ 6. Листопада: „Србија не иде у политички плурализам!“), па је, док је бројање гласова још било у току, али је већ било јасно да у новом парламенту опозиције неће бити ни за украс – фактички признао да су липањски избори били нелегални, нелегитимни и октроисани. Он је, практично, пре него што је и конститутисан сазив октроисаног парламента, распустио ту скупштину и расписао ванредне изборе за посланике. Јер, већ почетком јула, Врховник је најавио да би наредни парламентарни избори могли да буду две године пре рока, истога пролећа када нас очекују и редовни председнички и редовни избори за Скупштину града Београда. Након што му је комшија Верхељи, из ЕУ донео „свилен (додуше, невезан) гајтан“, Врховник је два пута, у само десетак дана, прецизирао на шта је мислио: прво, „видећемо да ли ће ванредни парламентарни избори бити одржани уз редовне председничке 2022.“; потом, представљајући „владу ограниченог трајања“ (иако има подршку чак 244 од укупно 250 посланика!), и „нови парламентарни избори биће најкасније 3. априла 2022, заједно са председничким“.

Врховник је, на време, почео да размишља и о варијантама најбоље излазне, а добитне, стратегије за себе лично. Учинио је то и неки дан пре окончања ванредног стања и „одмрзавања замрзнуте“ кампање за липањске нелегалне изборе, када је најавио да ће се „до краја године повући са места председника Ес-ен-еса“, али и да се „нада да неће бити кандидат на председничким изборима 2020. године“. А 12. јула, одмах после октроисаних избора на којима је, на своје име и презиме и уз помоћ „муниције“ предратних немачких националсоцијалиста „За нашу децу“, освојио апсолутну контролу над највишим представничким и законодавним телом, на омиљеној ружичанственој ТВ обећао је: „Ускоро ће и органи странке, бићу само председник грађана, свих грађана Србије.“ Онда је то, све више и даље, „цементирао“, почео да, „за ускоро“, најављује тај „највиши страначки скуп“, да би, почетком децембра, и орочио ту одлуку, „највиши страначки скуп на коме ће се повући са чела странке биће у марту следеће године“.

Додуше, једним је ухом Врховник, све време, и даље узалудно очекивао „добар глас“ од своје Европске народне партије (чији је Ес-ен-ес члан), која му је, због хиперконструктивности у вези с Косовом, до сада, углавном, гледала кроз прсте. Кад до тога није дошло, Врховник је извукао из шешира Прву Меденицу српског октроисаног парламента и промптно га овластио да најави нови дијалог власти и опозиције, али и неки „референдум“ (ђаво се крије у детаљима...) о изменама делова Устава који се односе на правосуђе.

„Бућка“ је поново спремна. Опозиција је зинула да загризе.

А идол? Или „идол“? Он је на потезу, а он: „Моћ која нема више потребе да се доказује, и која презире да се икоме допада, и која одговара преко воље, и која не осећа никаквог сведока око себе; живи без свести да има опозицију, одмара се у себи, фаталистичка, закон међу законима: у томе је оно што говори о себи у великом стилу... Кад имате јаку веру, можете себи да дозволите луксуз да сумњате: за то сте онда довољно сигурни, довољно чврсти, довољно спрегнути с њом ... Жеђ за јаким веровањем није доказ да јака вера ту постоји него је пре доказ да је одсутна.“

Тако је писао Ниче. У „Сутону идола“.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)