четвртак, 26. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Врховник најавио оставку на место председника СНС - моја Пирова победа над ветрењачама
Политички живот

Врховник најавио оставку на место председника СНС - моја Пирова победа над ветрењачама

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
субота, 01. јануар 2022.

Не могу, дакле, да се не самопохвалим. Кад већ други  (да простите: улизичлук и чанколизаштво из власти и „згубидански“ башибозук из опозиције им) неће да признају да сам једини веровао да (мој) председник Републике не лаже, а то значи – неће више ни да краде оно што му по Уставу (члан 115) не припада.

Ем, 31. студеног 2021, ем: „Десет година сам на челу странке, и ту ћу бити до маја. Мислим да је то довољно, у глави већ имам четворо кандидата за наследника. Време је за нове људе, ја сам већ 10 година на њеном челу. Повлачим се тада јер не желим угрозити било шта пре тога и победу странке на изборима.“

Што се оно каже: десета – срећа!

А сад вам није смешно што сам, годинама, као онај Сизиф, ону каменчину уз брдо, гурао Члан 115, због чега се сила Врховниковог дворског полтронлука и интелектуалног „крем де ла крем“ (чак и онај припадник „Мензе“ што брка гениталије са осталим удовима), бранећи Идола од њега самога, из свих вербалних артиљеријских  оруђа, обрушавала на ме, а (и мога) председника свих грађана Србије наговарала да, и наредних пет година, чини кривична дела обављајући антиуставне радње.

А тамо, у члану 115 („неспојивост функција“) Устава из 2006, подсећам, пише: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност

Исплатио се онај мој усклик „Дум спиро, сперо“ („Док дишем, надам се“) који је, сваки пут кад сам га изговарао, наилазио на салве подруге, подсмеха или добронамерних „савета“ да члан 115 Устава Србије не сме да се чита баш онако како пише.

А тамо, у члану 115 („неспојивост функција“) Устава из 2006, подсећам, пише: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.“

Зато ме страх што је неко из Врховниковог окружења, мог председника Републике, очигледно, наговорио (а он, изгледа, пристао на то) да још једном, на ванредним паралментарним, редовним председничким и редовним београдским изборима, поново брутално крши  Устав, најављујући своје и учешће своје партијске листе на њима. Јер, шта друго може да значи његово обећање да ће се са места председника партије повући тек након што – верује – почетком травња, још једном, противуставно избори победу за (своју) партију, на чијем челу, по Уставу, не би смео да буде. Шта ако не – „навлачење на танак ред“? Теорија завере? Не, што рече Чола, „не би’ ја ту ништа дир’о“.

А да је то, на прошлим изборима чинио, не тврдимо само Устав Републике Србије и моја маленкост. То тврди (према томе, слаже се с тим) и сам председник Републике Србије који је још 8. октобра 2020. године, примајући годишњи извештај Европске комисије о тадашњем (не)напретку Србије у евроинтеграцијама, казао (цитат: новинска агенција): „Председник Србије изјавио је да је прихватио критике комесара за проширење Олливера Вархеија које су упућене на његов рачун. Вучић је, након састанка са Вархеијем, рекао да су критике биле усмерене ка „коришћењу функције председника државе, чиме је придобијао грађане Србије за страначку листу коју је водио“.

Зашто сам, тамо од краја новембра, када се (најављена као редовна, изборна!) Скупштина виделиста (напредњака), ретроактивно, уместо скупштином или конгресом,  прозвала „свечаном академијом“, а наш Врховник самопрогласио партијским „в.д. председником за до краја априла“ – тврдио да је, од тада, наш Врховник, са статутарног становишта те партије, у њој нешто као Грчић Милорад Мића у ЕПС-у – елем, непостојећи?

Просто зато што Статут Ес-ен-ес не познаје функцију в.д. председника, а члан 40 изричито прописује: Мандат председника странке траје четири године!

Врховник је на врх своје странке устоличен 28. маја 2016. године, што значи да му је мандат истекао пре 19 месеци!

Врховник је на врх своје странке устоличен 28. маја 2016. године, што значи да му је мандат истекао пре 19 месеци!  Члан 41 објашњава да председника странке бира Скупштина (странке), по правилу, тајним гласањем, али Скупштина може да одлучи да се избор председника обави и јавним гласањем.

Следи, члан 43 Статута Ес-ен-ес који налаже да председнику странке функција престаје истеком мандата (што се и десило претпоследњег 28. маја, према томе, претпрошлог пролећа). Исти члан каже да члан странке коме је истекао мандат председника странке може да буде поново биран на ту функцију – што редовна скупштина те странке, пре месец дана, није учинила.

Ах, да: према члану 27 Статута СНС, редовна седница Скупштине одржава се једном у четири године, а последња таква, изборна, одржана је пре више од пет и по година!

А кад, Врховник садашњи, као што је то учинио у последњем овогодишњем обраћању, каже и то да „ако неко мисли да је могуће да се врати на мјесто премијера, осим што је теоријски могуће, види се да ме не познаје“, то управо значи супротно од тога шта је казао. Јер, док је носио униформу Канцелара српског, тамо до почетка 2017, Врховник се исто тако клео у све му мило и драго да му не пада на памет да се кандидује за председника Републике!?

У новогодишње предвечерје, када је октроисана Народна скупштина бесомучно јурила усвајање акта о промени Устава у области правосуђа и, о истом трошку, Закона о референдуму који је укинуо сваки цензус излазности, међу силним актима које је парламент усвојио, „прошверцовао“ се (да ли?) и један, као писан за излазни алиби нашег Врховника.

Према члану 27 Статута СНС, редовна седница Скупштине одржава се једном у четири године, а последња таква, изборна, одржана је пре више од пет и по година

У Извештају о раду Агенције за спречавање корупције за 2020. годину (који је усвојен тек поткрај ове!), тек онако, успут, пише и ово: „Јавни функционер је дужан да савесно и одговорно врши јавну функцију. Јавни интерес не сме да подреди приватном и да јавну функцију користи зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице. Ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције, представља сукоб интереса. Агенција за спречавање корупције има искључиву надлежност да решава о сукобу интереса при вршењу јавних функција у поступцима које покреће по службеној дужности, и по пријавама физичких и правних лица...“

А шта би то могло да значи? У садашњој верзији Закона о спречавању корупције (коју су изгласали напредњаци) постоји члан 50 који потпуно „виси“, односно, у тоталном је недослуху са оним што иза њега у том закону следи. Тај члан, наиме, каже да „јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно поллитичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“?!

Али, само под следећим условом: „Ако то не угрожава вршење његове (основне) јавне функције“! Те, ако, може да одоли изазову да не позива бираче да гласају за странку чији је председник; ако не користи јавне ресурсе за промоцију своје политичке странке; ако не користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију своје странке; ако не позива бираче да гласају за неког од учесника на изборима...

Наравоученије: ако хоће да остане свевладар, а да то, ипак, бар делимично, буде враћено под уставни оквир, Врховник се, под хитно, мора вратити на функцију самопроглашеног Канцелара или, да будемо правнополитички коректни, председника Владе Србије. 

А и о томе сам говорио. Зна председник Републике врло добро шта пише у Уставу, шта пише у Закону о председнику Републике, а шта у Закону о Влади, зна много боље него сви ми, лаици, да, по нашем уставно-правном и политичком систему, власт „станује“ у Немањиној, а не на Андрићевом венцу.

Наравоученије: ако хоће да остане свевладар, а да то, ипак, бар делимично, буде враћено под уставни оквир, Врховник се, под хитно, мора вратити на функцију самопроглашеног Канцелара или, да будемо правнополитички коректни, председника Владе Србије

Зна мој председник Републике да грађани који су протестовали против тровања земље, воде и ваздуха нису никакви „згубидани, фашисти и страни плаћеници“, како их је назвао из одела председника партије; ако и „није био обавештен“, уверио се у то кад је посетио Горње Недељице, у које је, такође, отишао као на трибину месног страначког одбора, а вратио се отрежњен, напола спреман, да буде опет председник свих грађана, па се опет пресвукао у партијско ухо када му је Његово величанство рејтинг дошапнуло „не ваља, не попуштај - притежи“, и тако даље и томе слично.

Више се нико из Врха Врхова и не труди да спори, како су данашњу српску власт, махом, окупирали они који су се „у партизане“ (виделисте) уписивали 1945, тј. на концу „рата са жутима“, са све вечерњим течајевима од школа и диплома. Па, зар нисмо - док је председник Ес-ен-еса, у унформи председника Републике, био партијску битку живота у Недељицама Горњим – уживо, из студија главне медијске тровачнице, слушали Врховникове „аналитичаре“ – преторијанце који су се упињали да доказују како иза ових који желе да сруше и убију „Рио Тинто и државу Србију“ стоји некакав Немац „Конрад Аденауер Штифтунг“!? Пресудише једногласно тако (јадног председника ни не консултујући), а да појма немају да их је (њих, напредњаке) тај исти (фашиста?) „Аденауер“, у име Ангеле Меркел, први подојио, крстио и годинама преповијао!?

Као да их је колективно заразио онај други знаменити Немац, Алцхајмер, па су се, све ходајући иза Врховникових широких леђа, газећи ка врху Врховниковом сенком, испозаборављали ко су, шта су, одакле су и како су (и уз чију помоћ и заслугу) дошли до тога до чега су дошли, неки од њих додирујући и саме звезде.

Или је клицоноша био онај англасаксонски двојац, Дејвид Данинг и Џастин Кругер који је међу напредни полтронлук пласирао онај чудни конгнитивни поремећај у коме мањак знања рађа вишак самопоуздања, па чак и оне илузорне супериорности у којој и не знаш колико, заправо, не знаш. Када помињем Данинг—Кругеров ефект, не мислим, наравно, само на несрећаног „Мићу“, јер тај облик сазнајне пристрасности („двоструког проклетства“) доводи до тога да многи високопозионирани напредњаци не само да немају способности за обављање неког, озбиљног стручног задатка, већ им недостаје и способност да препознају сопствену неспособност.

А кад имате такву кадровску политику, онда вам се може све, па чак и да не трепнете на такву јавну, националну, грађанску и државну срамоту, какву нам је, у предвечерје 2022, у години 80-обљетнице оснивања „Независне државе Хрватске“ и њених логора смрти - приредила напредна апсолутна већина октроисаног народног сабора Србије, одбијајући да у дневни ред парламента уврсти – замислите – „Предлог резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату од 1941. до 1945. године“!? И то, предлог који је, већ трећи пут у овом сазиву, поднела посланица Ес-пе-еса Смиља Тишма (р. 1929), једна од ретких, и данас живих, логорашица из дечјих логора смрти у НДХ!?

Није помогао ни њен вапај: „Зар треба да молимо (властити парламент) да се осуди  геноцид над геноцидима у 20. веку, над сопственим народом?“ Ни објашњење да „преживели логораши морају пробити громогласну тишину и ћутање у Скупштини, јер би одговорност за неусвајање ове резолуције сносила Скупштина Србије“. Ни њена тужна примедба да би усвајање резолуције  био „последњи пробој логораша Јасеновца“...

И ништа. После тога уследило је гласање у коме јеу 113 напредних руку, од укупно 143 присутна ненародна посланика (српског?) парламента, остало неподигнуто! Исто као и, не тако давно, када је овај октроисани сазив парламента одбио да изгласа изградњу меморијалног центра за српске жртве геноцида у 20. веку.

Као грађанин ове земље, верујем да је такво бестидно понашање октроисаним посланицима Ес-ен-еса наредио шеф њихове партије.

Јер, мој председник Републике, па звао се он и Александар Вучић, председник свих грађана - како оних који су гласали за њега, тако, још више, оних који нису за њега гласали – који, по Уставу, „одражава државно и грађанско јединство“, то никада не би учинио.

Зато, председниче Ес-ен-еса, кад сте ме већ, после дугог нећкања, послушали  – не прологнирајте то за крај априла, учините још један малецки напор: ратосиљајте се те партијске беде, одмах, промптно, без одлагања, пре избора, ма и пре оног невољног референдума, и онда будите оно што верујем да јесте, председник свих грађана.

А док сте још, паралелно, и „капо ди капо“ напредњака, натерајте их, још пре Божића, поново, у посланичке клупе да, по хитном поступку усвоје резолуцију Смиље Тишме. Ако су већ могли да, на поправном, под притиском грађанских гибања, поправљају „кечеве“ из експропријације и референдума, нека спасу мало преостале националне и грађанске части и образа, док је, Боже им опрости, госпођа Тишма још жива.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер