Početna strana > Rubrike > Politički život > Olako ispaljene reči
Politički život

Olako ispaljene reči

PDF Štampa El. pošta
Cvijetin Milivojević   
nedelja, 29. decembar 2019.

Za one mlađe: u te tri opominjuće reči „Olako obećana brzina“ iz 1987, sažela se suština kritike dotadašnjeg prvog čoveka beogradskih komunista dr Dragiše Pavlovića na račun novopromovisane „kosovske politike“, u tom momentu, netom izabranog prvog komuniste Srbije Slobodana Miloševića.

Kada sam, u proleće 1990, radio intervju sa Pavlovićem (on je tada već bio „mali privrednik“, izvan politike, imao renta-kar agenciju simptomatičnog imena starogrčkog boga kornjače „Hermes“, sa sloganom „sporo, ali dostižno“) – uputio me je i na jedan, meni tada nerazumljiv, detalj u njegovoj knjizi „Olako obećana brzina“.

On tu piše kako ga je Milošević - dva dana nakon onog govora koji je, sve dok nam se nije dogodio današnji Vrhovnik, smatran „najistorijskijim među istorijskim govorima u novijoj srpskoj istoriji“ (dakle, onaj u Kosovu Polju, aprila 1987) – upozorio da on nije samo „predsednik Centralnog komiteta, nego i predsednik Komiteta za opštenarodnu odbranu i društvenu smaozaštitu Socialističke Republike Srbije“!?

Da onima koji ne razumeju šta je to, mojoj i nešto starijim generacijama, značilo „ovo, ONO i DSZ“, prevedem: To vam je kao kad, ničim izazvan, naš današnji Vrhovnik ili neko iz njegovog Najvišeg Državnog Klimoglavstva, kao slučajno, građanima preteći skrene pažnju da on nije samo predsednik Republike Srbije, već i vrhovni komandant svih javnih i nejavnih sila, iako  Ustav Srbije na to upućuje samo u slučajevima, Bože mi oprosti, ratnog stanja!

Bio je isto tako, jednom tako jedan, ma takoreći vrhovni komandant, iako formalno samo spiker parlamenta (tj. onaj koji predsednika države samo menja u slučaju velike nužde, ali jednom tako je Nikol Kidman, pardon Nataša Mićićka, i stvarno v.d. predsedavala Srbijom dve godine) – kome se, još 1996, u vreme onih građanskih protesta protiv velike izborne krađe, priviđao ne jedan fašista, nego mu se, jedne snežne večeri, izistinski učinilo da su svih onih 50.000 građana što, po ciči zimi, šetaju – fašisti!

Elem, uživo, u Dnevniku predragog nam Er-te-esa, taj je, toliko godina pre Vrhovnika, Naše nam Maje i društva, vizionarski zaključio: To što se događa u Beogradu je fašizam, to nisu nikakvi studenti, to su fašisti – tako je i Hitler došao na vlast!

To sa Hitlerom se malo zbunio, jer je Firer „došao na vlast“ pošto je prethodno zadobio najviše poverenja slobodoljubivih Nemaca, ali ta vizija tom je drugu (gospodinu) zacementirala čeličnu fotelju u vlasti sve do Slobinog kraja. Reč je o čoveku o kome će, naknadne pameti i sa bezbedne istorijske distance u prognanstvu, sve najgore, u svojom autobiografiji (usput, vredi pročitati, ima tu i mnogo drugih, i danas nezaobilaznih, imena!), ispisati i pokojna dr Mirjana Marković.

A onda su, 23 godine kasnije, Naša Maja, Mirin Mali (da, Miloševićeva udovica o svom bivšem portparolu, kao i ružičanstvenom šefu marketinga JUL-a, takođe, piše s gnušanjem!) i Aleksandar Martinović (u daljem tekstu: Kasnopreumljenik), istu, a danas Vrhovnikovu omiljenu, horski podvrisnuli: „Fašisti!“

„Boško je fašista!“ – vrišti tako Naša Maja, a kao stručnjak (pročitah negde da se pohvalila da je završila nižu baletsku) dodatno pojašnjava: „Može da kaže za sebe da je i balerina, ali – Boško je fašista!“

Drugostepeni, tj. medijski, sud promptno potvrđuje njenu prvostepenu presudu.

Dva dvorska vučićoida se, skoro pa u dlaku, kao da im je isti „Stručnjak“ diktirao, slažu i u glavnom naslovu. Po jednom, „Boško divljak je jurio Martinovića, hteo da se bije“, a po drugom, „Boško divljak upao u Skupštinu i napao poslanike“. Ono što obaveštava „brzo, kratko, jasno“ presudilo je, bez suđenja“, da je „Boško ponovo izazvao haos“, dok je presuda prekog suda najstarije štampane kurtizane na Balkanu bila da je to bio „Ispad Obradovića, poslanici na ivici tuče“.

Zbog čega naš Vrhovnik, pre tri godine, direktnim uplitanjem u crnogorske izbore, optužujući Rusiju i građane svoje zemlje da upravo izvode državni udar protiv njegovog Pajtaša presudi te iste izbore i direktno otera Crnu Goru u NATO?

A onaj (joj, sramota me što sam, kao urednik, taj list stvarao i uzgojio ga, te 1996, do tiraža od skoro 300 hiljada!), kao fol nemački, posle poziva Odozgo, ekspresno promenio naslov „Opšta tuča u parlamentu, Martinović nasrnuo na poslanika Dveri“ u – „Opšta tuča usred sednice, Boško Obradović oborio poslanika“!?

E, sad zamislite šta je ovolika mašta bila pripravna da napiše da, kojim slučajem, nije bilo direktnog TV prenosa skupštinske sednice!

Dakle, da se razumemo: Boško Obradović je sve osim - da se prisetimo „onog pokojnog“ devetomartovskog „plišanog evolucionara“ Lečića iz 1991– vođa „svilene revolucije“.

Ali, je li to dovoljno da mu Najviše Državno Klimoglavstvo, sa sve protivustavnim Vrhovnikom lično, presudi da je - fašista i tačka?

Elem, narodni poslanik Obradović i partijski mu sadrug i narodni poslanik Kostić, u danu u kome se srpsko narodno sobranje bavilo svim drugim temama, osim onime što se srpskoj crkvi dešavalo u Crnoj Gori, Staroj Hercegovini, Brdima, Boki Kotorskoj, Malesiji, Južnom Sandžaku, Vasojevićima itd,  kako je pregolemo ime ove, za to ime, premalene zemlje – „dverjani“ , ponavljam narodni poslanici, u veliku skupštinsku salu nisu zbilja uneli konfete, ali ni kubure ili topuzine, već dva mala papirnata transparenta.

Na jednom je (pošto su to, malo pre toga, ispisali i na ulazu u zgradu Ambasade Republike Crne Gore itd) bio ponovljen dverjanski ispis: „Milo, lopove, ne damo ti svetinje!“

Na drugom je pisalo: „Milo i Vučić, braća blizanci“.

Šta mislite šta je od to dvoje zasmetalo, na primer, Kasnopreumljeniku, onom istom što je, kao šef poslaničkog kluba radikala, o dvojcu na čelu Es-en-esa, 2012. govorio i ovo: „Saradnja sa onima koji su nastali krađom mandata SRS nije moguća, Nikoliću i Vučiću se ne može verovati... SNS se finansira na apsolutno nelegalan način, finansiraju je takuni, mafijaši ii kriminalci... Kad bi sutra došli na vlast, izdajnici Vučić i Nikolić vodili bi goru politiku od one koju vodi Boris Tadić... Vučić i Nikolić su izdali nacionalnu ideju i cilj im je da rasparčaju Srbiju i takvu - u veličini Beogradskog pašaluka - je uvedu u Evropsku uniju...“?

E, sad, čak i taj i takav Kasnopreumljenik (koji svoju političku prošlost pre nego što mu se ukazalo naprednjačko proviđenje, definiše kao „bio sam magarac“), priznaje da je fizičkom silom, na sreću, samo pokušao da reaguje upravo on, a ne poslanik Obradović: „Postoje situacije kada nemate drugog načina da reagujete nego fizičkom silom. Iako neki građani i Vučić moje reagovanje vide kao grešku, smatram da je čast Srbije i institucija važnija od poslaničkog mandata.“

To, ipak, ne smeta dvojici najviših predstavnika izvršne vlasti – šta više, dvojici popečitelja sile – da usred parlamenta, opet (meni omiljen epitet) protivustavno dele vaspitne po turu neposredno izabranim narodnim predstavnicima.

Onaj vojni, koji u biografiji ima čak i diplomu Pravnog sa Državnog u Kragujevcu, tvrdi da je reč o „ljotićevskom, fašističkom napadu na Skupptinu“. Sva sreća te se ne izjašnjava je li misli na Fašistu po prezimenu Ljotić, u narodu ispranog mozga manje poznatom pod krštenim imenom Boško Obradović, ili je, možda, mislio na doktora pravnih nauka Aleksandra Martinovića koji se već samoprijavio.

Onaj policajni, koji u biografiji ima i doktorat sa beogradskog „DŽon Nezbita“, ali i menadžersku diplomu istog tog „Megatrend“ juniversitija iz Londona, u koji, po sopstvenom priznanju nije kročio – poslovnično je, osim kad nije reč o repovima njega samog, policijski, što bi se reklo, precizan: „Fašistički vid delovanja koji ne sme da se dozvoli!“

A kako tek dočarati sliku, žanrovski primerenu Bulajićevim partizanskim filmovima, kada Naša Maja, kao oparena, otrčava iz poslaničke klupe, u hodu navlači epolete i, biće po komandi Vrhovne komande, vrši desant na sto predsedavajućih, preuzima operativnu komandu od dopredsednika parlamenta, i kao Marija na Prkosima, staje na grudobran uzvikujući: „Fašizam! Poslanici i obezbeđenje da ne nasedaju na unapred pripremljene provokacije Obradovića!“...

Nešto se pitam – ne tvrdim, samo pitam Stručnjaka, npr. sa ovog podgoričko-beoradskog bebećeg Instituta za javne i nejavne politike i vrhovne istine – a da Nekoga Tamo Gore nije uplašila mogućnost da, Njemu a ne Bogu verujući narod, sazna, recimo, da Vrhovnikov pajtaš, Gospodar Crne Gore, Brda, Stare Hercegovine, Boke, Malesije, Južnog Sandžaka itd. upravo otima imovinu samo, nie nevažno, srpske crkve, dok imovinu ostalih verskih zajednica ne dira?

Ili se Neko Tamo Gore pribojava da „ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta“, pa priupita a što se to Vrhovnik srpski pravi da nije odavde dok mu Pajtaš čini to što čini? Jer, klimavo mu je (da na kažem, protivustavno) obrazloženje da to ne čini jer su to „stvari druge suverene države“. Ili se boji da ga neko ne priupita: A zašto to „prijateljska suverena država“ čiji suverenitet poštujemo, ne poštuje suverenitet ove države na 17 odsto njene teritorije, pa se još i međunarodnopravno razgraničava sa tim okupiranim delom države Srbije?

Ja, ipak, verujem da naš Vrhovnik nije objavio „hajku na vuka“ (mislim, Boška) i naredio „istagu poturica“ (mislim, „fašista“) zbog toga, ne bi on to. Ma, veliki je on i prepošten Srbin, nego „to ovi oko njega, a on jadan i ne zna šta mu rade iza leđa“.

Slažem se, nego se onako, sam za sebe pitam: A zbog čega naš Vrhovnik, pre tri godine, direktnim uplitanjem u crnogorske izbore, optužujući Rusiju i građane svoje zemlje da upravo izvode državni udar protiv njegovog Pajtaša, usred izbornog dana, presudi te iste izbore u korist svog Pajtaša i direktno otera Crnu Goru u NATO? 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner