уторак, 07. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Олако испаљене речи

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
недеља, 29. децембар 2019.

За оне млађе: у те три опомињуће речи „Олако обећана брзина“ из 1987, сажела се суштина критике дотадашњег првог човека београдских комуниста др Драгише Павловића на рачун новопромовисане „косовске политике“, у том моменту, нетом изабраног првог комунисте Србије Слободана Милошевића.

Када сам, у пролеће 1990, радио интервју са Павловићем (он је тада већ био „мали привредник“, изван политике, имао рента-кар агенцију симптоматичног имена старогрчког бога корњаче „Хермес“, са слоганом „споро, али достижно“) – упутио ме је и на један, мени тада неразумљив, детаљ у његовој књизи „Олако обећана брзина“.

Он ту пише како га је Милошевић - два дана након оног говора који је, све док нам се није догодио данашњи Врховник, сматран „најисторијскијим међу историјским говорима у новијој српској историји“ (дакле, онај у Косову Пољу, априла 1987) – упозорио да он није само „председник Централног комитета, него и председник Комитета за општенародну одбрану и друштвену смаозаштиту Социалистичке Републике Србије“!?

Да онима који не разумеју шта је то, мојој и нешто старијим генерацијама, значило „ово, ОНО и ДСЗ“, преведем: То вам је као кад, ничим изазван, наш данашњи Врховник или неко из његовог Највишег Државног Климоглавства, као случајно, грађанима претећи скрене пажњу да он није само председник Републике Србије, већ и врховни командант свих јавних и нејавних сила, иако  Устав Србије на то упућује само у случајевима, Боже ми опрости, ратног стања!

Био је исто тако, једном тако један, ма такорећи врховни командант, иако формално само спикер парламента (тј. онај који председника државе само мења у случају велике нужде, али једном тако је Никол Кидман, пардон Наташа Мићићка, и стварно в.д. председавала Србијом две године) – коме се, још 1996, у време оних грађанских протеста против велике изборне крађе, привиђао не један фашиста, него му се, једне снежне вечери, изистински учинило да су свих оних 50.000 грађана што, по цичи зими, шетају – фашисти!

Елем, уживо, у Дневнику предрагог нам Ер-те-еса, тај је, толико година пре Врховника, Наше нам Маје и друштва, визионарски закључио: То што се догађа у Београду је фашизам, то нису никакви студенти, то су фашисти – тако је и Хитлер дошао на власт!

То са Хитлером се мало збунио, јер је Фирер „дошао на власт“ пошто је претходно задобио највише поверења слободољубивих Немаца, али та визија том је другу (господину) зацементирала челичну фотељу у власти све до Слобиног краја. Реч је о човеку о коме ће, накнадне памети и са безбедне историјске дистанце у прогнанству, све најгоре, у својом аутобиографији (успут, вреди прочитати, има ту и много других, и данас незаобилазних, имена!), исписати и покојна др Мирјана Марковић.

А онда су, 23 године касније, Наша Маја, Мирин Мали (да, Милошевићева удовица о свом бившем портпаролу, као и ружичанственом шефу маркетинга ЈУЛ-а, такође, пише с гнушањем!) и Александар Мартиновић (у даљем тексту: Каснопреумљеник), исту, а данас Врховникову омиљену, хорски подвриснули: „Фашисти!“

„Бошко је фашиста!“ – вришти тако Наша Маја, а као стручњак (прочитах негде да се похвалила да је завршила нижу балетску) додатно појашњава: „Може да каже за себе да је и балерина, али – Бошко је фашиста!“

Другостепени, тј. медијски, суд промптно потврђује њену првостепену пресуду.

Два дворска вучићоида се, скоро па у длаку, као да им је исти „Стручњак“ диктирао, слажу и у главном наслову. По једном, „Бошко дивљак је јурио Мартиновића, хтео да се бије“, а по другом, „Бошко дивљак упао у Скупштину и напао посланике“. Оно што обавештава „брзо, кратко, јасно“ пресудило је, без суђења“, да је „Бошко поново изазвао хаос“, док је пресуда преког суда најстарије штампане куртизане на Балкану била да је то био „Испад Обрадовића, посланици на ивици туче“.

Због чега наш Врховник, пре три године, директним уплитањем у црногорске изборе, оптужујући Русију и грађане своје земље да управо изводе државни удар против његовог Пајташа пресуди те исте изборе и директно отера Црну Гору у НАТО?

А онај (јој, срамота ме што сам, као уредник, тај лист стварао и узгојио га, те 1996, до тиража од скоро 300 хиљада!), као фол немачки, после позива Одозго, експресно променио наслов „Општа туча у парламенту, Мартиновић насрнуо на посланика Двери“ у – „Општа туча усред седнице, Бошко Обрадовић оборио посланика“!?

Е, сад замислите шта је оволика машта била приправна да напише да, којим случајем, није било директног ТВ преноса скупштинске седнице!

Дакле, да се разумемо: Бошко Обрадовић је све осим - да се присетимо „оног покојног“ деветомартовског „плишаног еволуционара“ Лечића из 1991– вођа „свилене револуције“.

Али, је ли то довољно да му Највише Државно Климоглавство, са све противуставним Врховником лично, пресуди да је - фашиста и тачка?

Елем, народни посланик Обрадовић и партијски му садруг и народни посланик Костић, у дану у коме се српско народно собрање бавило свим другим темама, осим ониме што се српској цркви дешавало у Црној Гори, Старој Херцеговини, Брдима, Боки Которској, Малесији, Јужном Санџаку, Васојевићима итд,  како је преголемо име ове, за то име, премалене земље – „дверјани“ , понављам народни посланици, у велику скупштинску салу нису збиља унели конфете, али ни кубуре или топузине, већ два мала папирната транспарента.

На једном је (пошто су то, мало пре тога, исписали и на улазу у зграду Амбасаде Републике Црне Горе итд) био поновљен дверјански испис: „Мило, лопове, не дамо ти светиње!“

На другом је писало: „Мило и Вучић, браћа близанци“.

Шта мислите шта је од то двоје засметало, на пример, Каснопреумљенику, оном истом што је, као шеф посланичког клуба радикала, о двојцу на челу Ес-ен-еса, 2012. говорио и ово: „Сарадња са онима који су настали крађом мандата СРС није могућа, Николићу и Вучићу се не може веровати... СНС се финансира на апсолутно нелегалан начин, финансирају је такуни, мафијаши ии криминалци... Кад би сутра дошли на власт, издајници Вучић и Николић водили би гору политику од оне коју води Борис Тадић... Вучић и Николић су издали националну идеју и циљ им је да распарчају Србију и такву - у величини Београдског пашалука - је уведу у Европску унију...“?

Е, сад, чак и тај и такав Каснопреумљеник (који своју политичку прошлост пре него што му се указало напредњачко провиђење, дефинише као „био сам магарац“), признаје да је физичком силом, на срећу, само покушао да реагује управо он, а не посланик Обрадовић: „Постоје ситуације када немате другог начина да реагујете него физичком силом. Иако неки грађани и Вучић моје реаговање виде као грешку, сматрам да је част Србије и институција важнија од посланичког мандата.“

То, ипак, не смета двојици највиших представника извршне власти – шта више, двојици попечитеља силе – да усред парламента, опет (мени омиљен епитет) противуставно деле васпитне по туру непосредно изабраним народним представницима.

Онај војни, који у биографији има чак и диплому Правног са Државног у Крагујевцу, тврди да је реч о „љотићевском, фашистичком нападу на Скупптину“. Сва срећа те се не изјашњава је ли мисли на Фашисту по презимену Љотић, у народу испраног мозга мање познатом под крштеним именом Бошко Обрадовић, или је, можда, мислио на доктора правних наука Александра Мартиновића који се већ самопријавио.

Онај полицајни, који у биографији има и докторат са београдског „Џон Незбита“, али и менаџерску диплому истог тог „Мегатренд“ јуниверситија из Лондона, у који, по сопственом признању није крочио – пословнично је, осим кад није реч о реповима њега самог, полицијски, што би се рекло, прецизан: „Фашистички вид деловања који не сме да се дозволи!“

А како тек дочарати слику, жанровски примерену Булајићевим партизанским филмовима, када Наша Маја, као опарена, отрчава из посланичке клупе, у ходу навлачи еполете и, биће по команди Врховне команде, врши десант на сто председавајућих, преузима оперативну команду од допредседника парламента, и као Марија на Пркосима, стаје на грудобран узвикујући: „Фашизам! Посланици и обезбеђење да не наседају на унапред припремљене провокације Обрадовића!“...

Нешто се питам – не тврдим, само питам Стручњака, нпр. са овог подгоричко-беорадског бебећег Института за јавне и нејавне политике и врховне истине – а да Некога Тамо Горе није уплашила могућност да, Њему а не Богу верујући народ, сазна, рецимо, да Врховников пајташ, Господар Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке, Малесије, Јужног Санџака итд. управо отима имовину само, ние неважно, српске цркве, док имовину осталих верских заједница не дира?

Или се Неко Тамо Горе прибојава да „овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута“, па приупита а што се то Врховник српски прави да није одавде док му Пајташ чини то што чини? Јер, климаво му је (да на кажем, противуставно) образложење да то не чини јер су то „ствари друге суверене државе“. Или се боји да га неко не приупита: А зашто то „пријатељска суверена држава“ чији суверенитет поштујемо, не поштује суверенитет ове државе на 17 одсто њене територије, па се још и међународноправно разграничава са тим окупираним делом државе Србије?

Ја, ипак, верујем да наш Врховник није објавио „хајку на вука“ (мислим, Бошка) и наредио „истагу потурица“ (мислим, „фашиста“) због тога, не би он то. Ма, велики је он и препоштен Србин, него „то ови око њега, а он јадан и не зна шта му раде иза леђа“.

Слажем се, него се онако, сам за себе питам: А због чега наш Врховник, пре три године, директним уплитањем у црногорске изборе, оптужујући Русију и грађане своје земље да управо изводе државни удар против његовог Пајташа, усред изборног дана, пресуди те исте изборе у корист свог Пајташа и директно отера Црну Гору у НАТО? 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер