субота, 16. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Шта се згоди кад се улизица роди - јуче, данас, сутра
Политички живот

Шта се згоди кад се улизица роди - јуче, данас, сутра

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
уторак, 06. април 2021.

 Улизиштво, увлакаштво, слугерањство, полтронство, сервилност, подаништво, послушништво, удвориштво, ласкање, самопонижавање, самопоништавање итд – различити су синоними за једну те исту, одувек се сматрало, непожељну људску ману.

Као што је и следствено одређење човеково - чанколиз (муфтаџија, муктаџија, муктарош, пустосват), увлакач, удворица, улизица, полтрон, подрепаш итд – увек сматрано негативним у нашем супкултурном миљеу, толико да се може наћи чак и у кодексима најхуманијих професија. Међу нежељене особине које не би требало да поседује један лекар, осим таштине, користољубља, вероломства, подлости, осветољубивости, дволичности, лажљивости, охолости, бахатости, пакости, лакомости, лакташтва итд – убраја се и улизиштво или полтронство.

Још је, у својој знаменитој књизи „Културна повјест“ (Загреб, „Тиском Боранића и Рожманића“, 1914), Даворин Трстењак забележио и најдрастичније такве примере свога и претходних доба: „Позната је пасја понизност. Пасја и ропска понизност одгојена је штапом. Кад пас добије батина, пуже на трбуху ка своме господару, да му лиже руке. И човјек пуже од давнине више или мање пред господаром својим. И што је господар већи тиран, то роб већи пузавац и то понизније љуби штап, којим га бије... Кад на Фиџију опази поглавица да се који од његових поданика није пред њим довољно сагнуо, настоји да се смјеста убије; а има ондје много мушкараца и жена, којима су за казну одсјечени неки прсти ради несмјерна или неспретна понашања или исказивања своје подложности церемонијама... У Азији код Сиамеза, који су на вишем ступњу културе, гдје су сви одрасли мушкарци војници, и гдје влада свемогући и посвећени краљ, не смије нитко да прође крај краљевске палаче, а да не учини прописани знак смјерности и ропске понизности. Тко то не учини, оштро се казни...“

Трстењак је сматрао да је извор сваке церемоније понизности страх: „На једној страни видимо премоћ побједитеља или господара, а на другој страх од смрти или казни, који тишти побијеђена, роба или поданика. Наш је кмет, сусретнувши спахију, морао стати, прекрстити руке и сагнути се, а и сићи с коња... Роб и потлачен човјек брани се од срџбе и грозоте свога господара једино химбом, лицемјерством, јер му је то једина обрана. Под притиском тирана, који без савјести и душе тлаче своје поданике, једина је обрана вјешта лаж у и облику церемонија.“ А церемоније понизности су, према овом аутору, „оставиле у људском друштву злих трагова: ропску ћуд, лакајштину, бизанштину и лицемјерство...“!

Најновији рафали додвориштва попечитеља за јавне и нејавне радове пред Врховником лично, ескалирали су приликом обиласка радова на аутопуту од Прељине до Пожеге: „Ја се извињавам, господине председниче, што једном министру изабраном од стране парламента толико дајем за право да пред Вама који сте непосредно изабрани и који сте врховни командант наших оружаних снага (?!) и који сте нашли своје време да дођете, обиђете ове радове, додатно притиснете и нас као чланове Владе и наше извођаче, што за нас уме да буде, не могу да кажем непријатно, али је тешко, није то мали притисак, то нам свима подиже тензију. ... оно на чему ми сада радимо, то ова земља није видела никад у својој историји... историја ће ово запамтити и историја неће моћи да ћути.“ Наравно, реч је о истом оном Томи Мони који је, недавно, успео да засени чак и неприкосновеног тзв. професора (улизиштва) Атлагића („Вучићев премијерски експозе је најбољи у историји, од проте Матеје наовамо“): „Ја сам у политику ушао и дао себе целог, изашао из зоне комфора само због председника Србије, јер верујем у његову политику. Ја њега видим као политичара формата краља Александра или кнеза Милоша.“

Вучићеви најгласнији полтрони диве му се – обавезно пред ТВ камерама - „до имбецилности“, што би рекао „Радован Трећи“. Цео први и други ешалон највиших државних и функционера његове партијске војске јавно и појавно, свакодневно, хорски демонстрира егзибиционистичку подршку вођи. ВаздуПЛоховац Бабић му се „дивио физички и ментално“, али и зато што је успевао да се, по цео боговетни дан, уздржи чак и од одласка тамо где и цар иде пешке. Ђука Адвокат је, апостолски, ценио да је Вучић „од Бога дат“ и да његова власт долази од Бога и од народа. Екс-министар одбране, сада попечитељ полицајни, хтео је да живог „врховног команданта“ веша на зидове у војним касарнама и канцеларијама...

Врховник је, уместо сељацима, објавио рат националној историји као елементу српског идентитета, поспрдно је крстећи као болест српске митоманије

Као што је Лењин, у време бољшевичке револуције, лансирао лозинку „Преправљање сељаштва“, тако је и Врховник српски, на мала врата, увео протестантско преумљивање као доминантни вид „преправљања“ српског менталитета. А како су бољшевици „преправљали сељаке“? Најпре, путем насилних реквизиција и комитета сиромашних сељака, али и објављивањем „рата кулацима“ (имућнијим сељацима), тј. увођењем „сиротињске диктатуре на селу“!

Врховник је, уместо сељацима, објавио рат националној историји као елементу српског идентитета, поспрдно је крстећи као болест српске митоманије. У том рату са огромном већином мислећег грађанства у Србији које није пристајало на то да га, по берлинском кроју, „преумљујује“ декламатор крилатице „100 за једнога“, у недостатку других квислинга, прелетачи са рајинским полтронским менталитетом, били су му, више него добродошла, претходница.

Интензитет подрепаштва, логично, најјачи је код прелетача, оних који су кукавички оклевали да се, још 2008. укрцају у неизвесни напредњачки воз, већ су му се прикључивали или ускакали кроз прозоре вагона, тек када је, после избора 2012, било јасно да ће то бити победничка композиција. Они који су од почетка са Врховником (и Његовом екс-Екселенцијом) имали су право да задрже неки промил личног достојанства, њихова лојалност, махом, није упитна, па зато немају потребу перманентног доказивања у улизиштву, иако је таквих, сваким даном, све мање. Зато није за чуђење да су међу Стенторима (шамионима у надвикивању) најгласнији Доктор Мартиновић који је, са четири године закашњења, ушао у Ес-ен-ес и Наша Маја која је исто толико окаснила, па некадашњи јуришници „Космедаваспогледауочи“, попут Јованова, Бакареца, Петковића итд. који су закаснили и по осам година или Доградоначелника престонице који још мазохистички риба трагове вишедеценијског „жутила“ са себе. А пред прелетачима – високолетачима који су, међу напредњаке, јатом долетели из (странака и из фотеља) „бившег бившег“ режима свакако је највећи терет доказивања правоверности.

 У књизи Божидара Ђермановића – Ђере, „Неулепшане истине“, објављеној још 1940. године, у издању београдске „Епохе“, има једна поучна причица о (књазу) Милошу и (господару Томи) Вучићу (Перишићу) и њиховим полтронима:

„Неки прота, да би с удобрио Вучићу, напише му песму. Песмом је величао Вучића на рачун Милошев. Али, кад се вратио Милош за књаза, проти није ништа друго остало но да напише песму и Милошу. Тако, однекуд, Милош дође, поред своје песме, и до оне повећене Вучићу, јер су се протини пријатељи, по обичају, за то постарали.

Милош узе обе песме преда се и позва проту. Кад је прота ушао код Милоша, и обе песме угледао, претрнуо је.

-Јеси ли ти писао ове песме? – питаше Милош. -Јесам, господару – одговори прота. -Е, нисам знао да си овако добар песник, само ове две песме не могу да буду заједно, као ни ја и Вучић. Ти се сад реши коју ћеш од ове појести – рече Милош оштро. -Како ћу, господару, појести толику артију?! – кукаше прота. -Како знаш, само одавде жив нећеш изаћи док једну од ове две песме не поједеш.

И прота је остао сам у соби, добио од момка воде, и – појео песму Вучићеву.

Ако се овако почне у данашње време, онда би се појела сва хартија – констатовао је, још пре 80 година, Божидар Ђермановић.

У међувремену су регрутоване и увежбаване читаве јединице младих напредних, сада већ професионалних, полтрона који се по јавним медијским полигонима и за говорницама дневно надвикују у неумереном, неумесном и претераном хвалењу и дивљењу до обожавања Једног Човека. Екс-министар Гениталија је чак осликао и сопствену мајицу ликовима, ваљда, нашега Врховника и, рекао бих на прву лопту, (некада Великог Сина Великог Ким Ил Сунга, а данас Великог Оца Великог Ким Џонг Уна) Ким Џонг Ила, са намером да пружи подршку Великом брату нашега Врховника у његовој бици са короном. Нападно, заглушујуће и сладострасно, искључиво јавно, јер се само такво бележи као „позитивно бројање“, ОБОЖАВАЊЕ Једног Човека, наводи на закључак да су статус и моћ тих улизица директно пропорционални са гласношћу њиховог јавног подилажења Врховнику и, паралелно, силином њиховог дисквалификовања, дехуманизовања и таргетирања свих који не мисле као они. А, докле то иде, ево два лична примера: Речени попечитељ у најмање три Врховникове владе, исте оне јулске вечери када сам јавно подржао Врховникову најаву повлачења са места шефа Ес-ен-еса, назвао ме је „Ђиласовим плаћеником“! Неки Бакарац, за кога сам чуо кад је по скупштинама џабалебарио као војник, тада владајућег, Де-ес-еса и за кога, до тада, нисам ни знао да се прихефтао за ову власт - 10. марта прошле године назвао ме је „мутираним вирусом“, само зато што сам, добронамерно, информисао Врховника да му је неко подвалио нацистички слоган „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH“, као име његове изборне листе...

Верује ли неко да такви све то чине из непатворене љубави према Врховнику или зато што их жуља брига за њихове столице, привилегије и синекуре?

Верује ли неко да такви све то чине из непатворене љубави према Врховнику или зато што их жуља брига за њихове столице, привилегије и синекуре?

Ову апологију (контраудар на оне који су довели у питање неку догму) често је распиривао и сам Врховник тиме што је, у више наврата, својој партијској војсци командовао узбуну и јавно проз(и)вао страначке колеге да га недовољно бране од напада зле опозиције и још горе стране агентуре.

А како се, по правилу, завршавају оваква беспризорна улизиштва, најефектније је, кроз судбину своју и свога мужа, описала Мира Марковић у аутобиографији под насловом „Било је то овако“ (издање Компаније „Новости“, 2015):

„Први пут у животу, Нову годину (2001) смо дочекали сами... Од оних дванаест, са којима смо годинама чекалу сваку Нову годину, нико се није јавио. Свих тих година су се већ у децембру јављали да прецизирамо дан у коме ћемо се сви окупити у Карађорђеву. А откад су постали амбасадори, средином деведесетих, сви су напуштали своје амбасаде, стизали у Карађорђево неколико дана пред Нову годину и остајали смо заједно углавном до Божића... Али, само годину дана раније, на дочеку 2000. године, скоро сви су се јавно клели да ћемо тако заједно чекати Нове године док смо здрави и живи. У ноћи у којој је стизала следећа, сви смо били и здрави и живи. Само Слободан више није био председник...“

А шта се дешавало годинама пре тога, док је покојни Милошевић био све и свја у Србији:

„... на ту планину (вила у Дубашници, у планинама у источној Србији, прим.Ц.М), на одмор ни лети ни зими, више нисмо одлазили сами. Пошто сам свим нашим друговима пријавила да је тамо лепо, дивно, пространо, зелено, мирно, многи су долазили да буду са нама. Више ни једног лета и ни једне зиме нећемо бити сами ни један једини дан. Са нама су годинама летовали или зимовали или и једно и друго... ... Наш боравак у Карађорђеву је био готово идентичан са боравцима у Дубашници. Са нама су стално долазили блиски другови, сарадници. И било их је сваки пут кад смо ми били тамо бар десет, дванаест, некад и више... ... и тако смо заједно чекали све Нове године у Карађорђеву читаву деценију, до 2000. године. И Нову 2000. ... Али, долазили су редовно, скоро сви, и за остале празнике... Тај новогодишњи састав се поново окупљао за Први мај, у Карађорђеву, за мој рођендан 10. јула у Београду, неки су остајали до 20. августа за Слободанов рођендан, неки су се враћали натраг, па поново долазили у августу. Слободанов рођендан смо увек славили у Дубашници. И ми скоро никога нисмо звали. Просто су сви сматрали да из другарских разлога треба да су ту...

А онда се згодио 5. октобар 2000. У поглављу под насловом „Никад више“, М. Марковић, грозничаво, бележи:

„Седмог октобра, први пут у животу спустио ми је слушалицу... Слободан више није био председник. Сваки контакт с њим и његовом породицом могао је да буде компромитантан за њега... А ми га више никада нисмо чули ни видели...

... они, са којима смо се, до 24. септембра, претходних двадесет година чули талефоном скоро сваког дана, проводили заједно све летње и зимске распусте, водили најделикатније породичне разговоре, делили све политичке и личне радости и бриге, после тог датума нису нам се више никада јавили...

... Нисам се трудила да се сетим последње новогодишње ноћи у којој смо били заједно и песме „Отишли су другови“, коју сам пустила у поноћ. И отишли су другови, сви из те ноћи, десет месеци касније, када је Слободан престао да буде председник. Тачно после десет година у којима смо заједно провели такве ноћи...

... Седмог октобра сам тражила нашег друга, хтела сам да га позовем да сврати до нас. Да разговарамо, пијемо кафу, ручамо, као што смо често чинили заједно, за такве сусрете он је увек био спреман, бар претходних десет година. Али га није било ни на једном од телефона на којима сам га обично добијала... Тачно две недеље раније, на Маријином рођендану, у ноћи између 22. и 23. септембра, један дан пред изборе, честитао је Слободану победу на изборима за председника. Гледали смо га са лаким пребацивањем. Стварно је претерао. Избори су тек прекосутра, а треба да сачекамо и изборне резултате...

Одједном су дојучерашњи министри, савезни и републички функционери, декани и ректори, директори... сви чланови ЈУЛ-а, када су им престале функције у држави, почели да подносе оставке у партији... ЈУЛ им је био инструмент да све то буду. Кад тај инструмент није могао више да функционише, није им био потребан..

... он са којим смо се толико дружили, који је рођендане своје деце славио, не у дане када су се родила, већ у дане када је Слободан могао да дође, и на њих је звао наше, а не своје пријатеље, да би Слободану и мени било пријатније - сад ме није „видео“..

... (у ноћи хапшења) комплетно обезбеђење је напустило свог шефа. Остао је само један и то један од ретких који се није клео у вечну оданост!“

А, у поглављу „Стампедо“, М. Марковић, између осталог, пише: „... У ЈУЛ-у сам почела да добијам оставке. Писане, и понеку усмену. Биле су нежне и глупе... Одједном су дојучерашњи министри, савезни и републички функционери, декани и ректори, директори... сви чланови ЈУЛ-а, када су им престале функције у држави, почели да подносе оставке у партији... ЈУЛ им је био инструмент да све то буду. Кад тај инструмент није могао више да функционише, није им био потребан... ЈУЛ је направио од неких провинцијских лекара, провинцијских новинара, провинцијских директора и провинцијских наставника високе републичке и државне функционере. Дошли су из својих малих општина да живе у Београду, добили велике станове на репрезентативним локацијама, аутомобиле, шофере, кабинете, секретарице, сараднике....“

На крају смо ове, „треће фазе фалсификовања пропагандног карасевдаха немачких националсоцијалиста, из половине и краја тридесетих година прошлог века“ (текст „(Не)могућа мисија: Врховник као председник – посредник“, 2.3.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com), у којој је основна задата пропагандна матрица јавно утеривање љубави према вођи.

Пошто сва напредњачка пропаганда, у последње две године, личи, као јаје јајету, на, нека ми Бог опрости, немачку националсоцијалистичку (пре почетка Другог рата), после увођења свевидећег ока и уха „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)" – за очекивати је ускоро и фаталистичке напредњачке поруке типа „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ"

За њега се, Богу хвала, барем да се то зна, још не моле по храмовима Српске православне цркве, али га је, рецимо, почивши патријарх Иринеј, у два наврата, уочи избора, одликовао вербалним атрибутом „лава“ за храброст, а онда и стварним Орденом Светога Саве, управо на 600. годишњицу аутокефалности СПЦ.

Деца нашему Врховнику, додуше, још не пишу писма и песмице као моја генерација што је другу Титу, али све чешће их колективно прима, па су му, ето, и за последњи рођендан, дечица чак и песму (пред камерама, наравно) отпевала.

Пошто сва напредњачка пропаганда, у последње две године, личи, као јаје јајету, на, нека ми Бог опрости, немачку националсоцијалистичку (пре почетка Другог рата), после увођења свевидећег ока и уха „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Цела Немачка слуша/чује Фирера путем народног пријемника (јединог радија)" – за очекивати је ускоро и фаталистичке напредњачке поруке типа „Unsere letzte Hoffnung АН - Наша последња нада АВ".

А онда, било шта да, од овога што следи, Врховникова пропаганда „позајми“ из Рајха, биће му, некако, сасвим примерено. И: „Führer hat immer recht „ (Вођа је увек у праву). И: „Ja! Führer wir folgen Dir!“ (Да! Вођо, пратимо Те!). Па, и нешто овако: „Jugend dient dem Führer. Alle zehnjährigen in die HJ“ (Омладина / младост служи вођи. Сваки десетогодишњак / тинејџер у Х. омладину)

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер