Уставносудска превара столећа (II)

Дакле, судија Ханс Данелиус више него јасно износи своје мишљење о томе да преамбула Устава БиХ не садржи (као што и не садржи) било какве правне одредбе, што је и најважније у његовом издвојеном мишљењу када је ријеч о преамбули. Јер, такав став имало је још четворо судија Уставног суда БиХ (Снежана Савић, Витомир Поповић, Мирко Зовко и Звонко Миљко) који су учествовали у доношењу одлуке број У 5/98 од 30.6. и 1.7.2000. године, тако да је већином судија (5:4) гласано да преамбула Устава БиХ не садржи (као што и не садржи) правне норме.

Међутим, и у томе и јесте изражена сва количина криминалне активности у виду злоупотребе судијског положаја, када се чита образложење те одлуке запажа се да је у њему приказано као да је већина судија одлучила сасвим супротно, то јест да преамбула Устава БиХ наводно има правне норме. Због тога се за ову одлуку може сасвим основано рећи да представља превару и подвалу стољећа, при чему треба имати у виду и то да је оваква превара написана у Канцеларији високог представника у БиХ, што ми је својевремено посвједочила особа која је била службеник те канцеларије, а чије име из разумљивих разлога не могу открити.

Дакле, четворо судија које су остале у мањини се, упркос свему наведеном, нису нимало устручавали да у образложењу своје одлуке, чији текст слиједи а који одаје утисак као да је то став већине судија, напишу следеће (курзив у цитату је мој):

„26. Будући да свака одредба устава ентитета мора бити конзистентна са Уставом БиХ, укључујући и преамбулу овог устава, одредбе преамбуле пружају правну основу за преиспитивање свих нормативних аката нижег реда у односу на Устав БиХ док год поменута преамбула садржи уставне принципе...Одредбе преамбуле онда нису само описне, већ им је такође дата моћна нормативна снага, те оне представљају ваљан стандард за судску контролу.“

Како се може запазити из претходног цитата, четворо судија које су остале у мањини све вријеме говоре на начин који би необавијештеног читаоца требао да наведе на закључак да су све судије Уставног суда (или барем њихова већина) донијеле одлуку у погледу правне природе преамбуле Устава БиХ. Али, то не одговара истини и представља фалсификат, јер је показано да је судија Ханс Данелиус о тој неправној природи преамбуле Устава БиХ сасвим јасно рекао да „не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе“, што је став и још четворо судија.

Зашто је важно да се изнова указује на наведени криминал који је у основи треће дјелимичне одлуке Уставног суда БиХ? Само по себи се разумије да је то потребно чинити прије свега како би јавност знала да је ријеч о злоупотреби судијског положаја, што је криминал стољетних размјера, незабиљежен у свјетским размјерама

Зашто је важно да се изнова указује на наведени криминал који је у основи треће дјелимичне одлуке Уставног суда БиХ? Само по себи се разумије да је то потребно чинити прије свега како би јавност знала да је ријеч о злоупотреби судијског положаја, што је криминал стољетних размјера, незабиљежен у свјетским размјерама. Али, поред тог разлога, указивање на овај криминал је потребно и због још два разлога. Прво, тај криминал је у основи данашњих уставних „рјешења“ која постоје у Уставу Републике Српске, због чега се на основу те треће дјелимичне одлуке и може потпуно основано рећи да је њоме Уставни суд БиХ претворен у неуставног уставотворца. Други разлог се огледа у томе што се Уставни суд БиХ веома често, све до данас, позива управо на ту одлуку као основ за бројне друге своје одлуке. У наставку ћу за сваки од та два разлога навести конкретне доказе.

Први разлог. Наведена одлука Уставног суда БиХ је била основ за нешто што није ревизија Устава Републике Српске, већ представља корјениту замјену његових суштинских одредаба потпуно другачијим системом како законодавне, тако и извршне власти. Кључну улогу у томе је, као и код доношења наведене противуставне одлуке Уставног суда БиХ, имала Канцеларија високог представника у БиХ и тадашњи високи представник Вофганг Петрич лично. Он је одлуком од 11. јануара 2001. године противправно наметнуо тзв. уставне комисије у Републици Српској и Федерацији БиХ и именовао њихове чланове.

Наведена одлука Уставног суда БиХ је била основ за нешто што није ревизија Устава Републике Српске, већ представља корјениту замјену његових суштинских одредаба потпуно другачијим системом како законодавне, тако и извршне власти

Те комисије ће, са процедурама одлучивања и надлежностима које су такође наметнуте од Волфганга Петрича, бити нуклеус онога што се данас у Уставу Републике Српске назива Вијећем народа Републике Српске које је, како пракса показује, претворено у други законодавни дом. Такво наметнуто рјешење је под притиском високог представника сервилно усвојила Народна скупштина Републике Српске у априлу 2002. године. Али је и таква сервилна скупштинска одлука могла ступити на снагу тек након што ју је Волфганг Петрич одобрио својом одлуком од 19. априла 2002. године. Овоме треба додати и суштинске промјене система извршне власти, јер је наметнуто да Влада Републике Српске мора имати одређени број министара из реда Бошњака, Хрвата и тзв. осталих, док је у Уставни суд Републике Српске уведено Вијеће за заштиту виталног националног интереса. 

Све то је учињено супротно Уставу БиХ, јер је чланом 9. став 3. тог устава прописано да „Функционери именовани на положаје у институцијама Босне и Херцеговине, у правилу, одражавају састав народа Босне и Херцеговине“. Дакле, из ове уставне норме, али и из свих других норми Устава БиХ, јасно произлази да је конститутивност народа тим уставом прописана само на нивоу заједничких институција БиХ (због чега је, између осталог, тим уставом предвиђено постојање Дома народа само у Парламенту БиХ, а не и у ентитетима), па због тога члан 9. став 3. Устава БиХ и има садржај који је претходно цитиран.

Други разлог. Претходно цитирани дијелови из треће дјелимичне одлуке су важни, јер се из њиховог садржаја јасно открива да Уставни суд БиХ у тој одлуци није тумачио и примјењивао важеће одредбе Устава БиХ, већ је креирао своје норме па је онда те своје норме, а не норме Устава БиХ, примјењивао у конкретном случају. Иако су изречене послије ове одлуке и за потребе другог предмета, ово противуставно понашање у Уставном суду БиХ најбоље потврђују ријечи Златка Кнежевића, судије тог суда, изнесене у његовом издвојеном неслажућем мишљењу од 13. јула 2012. године, у предмету број У 1/11, у ком је судија Кнежевић дословно написао следеће (курзив у цитату је мој):

„Ова врло опасна тенденција према којој Уставни суд, кроз одлуке девет судија, даје себи за право да у исто вријеме и тумачи текст Устава и не само моделира већ у суштини доноси нове одредбе Устава, ставља у озбиљну сумњу легитимитет представника који је стечен на Општим изборима и који једини има право на промјене Устава.“

Цитирани текст је такође доказ злоупотребе положаја судија у Уставном суду БиХ, којом су себе претворили у уставотворца не само у том него и у бројним каснијим предметима. Илустрације ради, овдје ћу изнијети само један из низа таквих примјера. Само неколико година послије, Уставни суд БиХ је 27. фебруара 2004. године у предмету број У 44/01 донио одлуку у којој се каже (курзив у цитату је мој):

„47. Уставни суд се, такође, позива на своју трећу дјелимичну одлуку у предмету број У 5/98 у којој се истиче да уставни принцип колективне равноправности конститутивних народа, који произлази из означавања Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, забрањује било какве посебне привилегије за један или два од тих народа, сваку доминацију у структурама власти...“

Дакле, у претходном цитату се позива на означавање поменутих народа као конститутивних народа, чиме се јасно алудира на преамбулу Устава БиХ, а затим се и у овом случају жели приказати да је то наводни уставни принцип (тј. уставна норма) и да је то тако наводно одлучено трећом дјелимичном одлуком у предмету број У 5/98. Тиме се хоће прикрити да је у предмету У 5/98 већина судија (5:4) одлучила сасвим супротно, тј. да преамбула Устава БиХ не садржи било какве правне норме. Стога у преамбули Устава БиХ нема тих наводних уставних принципа који се на неуставан начин желе исфабриковати и у одлуци број У 44/01 од 27. фебруара 2004. године. Управо супротно, једини уставни принцип који је о томе садржан у нормативном дијелу Устава БиХ јесу његове правне одредбе о Дому народа Парламента БиХ, којима је прописано да се у том парламентарном дому на нивоу БиХ обезбјеђује конститутивност народа (као брана од мајоризације над било којим народом), као и већ поменута одредба члана 9. став 3. Устава БиХ према којој само функционери именовани на положаје у институцијама БиХ (а не и у институцијама ентитета) у начелу одражавају састав народа у БиХ.

С обзиром на овакво неуставно понашање Уставног суда БиХ, што је не само то него је и класично кривично дјело злоупотребе службеног положаја од стране појединих судија Уставног суда БиХ, не чуди што тај суд цонтра цонститутионем сам себи даје за право да донесе своја и данас важећа Правила и да у њима (у преамбули Правила) пропише и ово:

„...само Уставни суд Босне и Херцеговине може да доноси прописе и опште акте који се тичу његовог рада и његове улоге утврђене Уставом Босне и Херцеговине, будући да су Правила Уставног суда Босне и Херцеговине једини правни акт којим се регулишу ова питања у вези са Уставним судом Босне и Херцеговине“.

У Уставу БиХ не постоји ниједна одредба којом би еxпресис вербис нити имплицитно било забрањено Парламентарној скупштини БиХ да донесе закон којим се уређује поступак пред тим судом и начин избора судија, нити је иједном ријечју у том уставу прописано да само Уставни суд БиХ може да доноси прописе и опште акте који се тичу његове улоге и рада

И ово је вид злоупотребе власти од стране судија тог суда, јер у Уставу БиХ не постоји ниједна одредба којом би еxпресис вербис нити имплицитно било забрањено Парламентарној скупштини БиХ да донесе закон којим се уређује поступак пред тим судом и начин избора судија, нити је иједном ријечју у том уставу прописано да само Уставни суд БиХ може да доноси прописе и опште акте који се тичу његове улоге и рада. Ни у компаративном уставном праву не наилази се на овакво нешто, што су дале себи судије Уставног суда БиХ на самовољан начин. Јер, примјера ради, ова питања се у САД, Аргентини, Канади, СР Њемачкој, Белгији и Венецуели уређују законом, а у Руској Федерацији се уређују уставним законом.

Када тај суд самовласно прибави себи „право“ да донесе своја Правила у којима каже да наводно само он може да доноси прописе који се тичу његовог рада и његове улоге, онда је одатле само корак до тога да тај суд себе претвори и у законодавца. 

Учинио је то у већ наведеном предмету број У 44/01, у којем је 22. септембра 2004. године донио одлуку која је постала закон у Републици Српској, замијенивши дотадашње одредбе њеног Закона о територијалној организацији. Том одлуком Уставни суд БиХ је, између осталог, прописао да се назив „Град Српско Сарајево“ замјењује називом „Град Источно Сарајево“, назив „Српско Ново Сарајево“ се замјењује називом „Лукавица“, назив „Српска Илиџа“ се замјењује називом „Касиндо“, итд.

Ова одлука је била закон у Републици Српској све до 2009. године, када је Народна скупштина Републике Српске донијела нови Закон о територијалној организацији Републике Српске, у ком су само поновљена правила из наведене одлуке Уставног суда БиХ.

Из претходног излагања може се у коначном закључити како су вријеме и догађаји од завршетка грађанског рата у БиХ до данас обиљежени бескрупулозним насиљем, преварама и злоупотребама не само од стране високог представника него и од институције Уставног суда БиХ. Том самовољом су наметане уставне и законске норме, којима је радикално ревидирано уставно уређење, уз напомену да оно што је овдје учинио високи представник јесте насиље подржано НАТО снагама, док оно што је учинио Уставни суд БиХ, стварајући а затим и судећи по својим нормама, а не по нормама Устава БиХ, представља превару стољећа.

(Аутор је редовни универзитетски професор уставног права Универзитета за пословни инжењеринг и менаџмент у Бањалуци)

Видети још: Уставносудска превара столећа (I)