Još je Hantington sredinom devedesetih u svom čuvenom delu Sukob civilizacija u poglavlju o Ukrajini, naveo da je ona geopolitički i civilizacijski nepovratno podeljena zemlja, na veći deo koji je proruski, i onaj zapadni koji to nije. Tako podeljena Ukrajina je nekako funkcionisala kao načelno prvi put u istoriji nezavisna država putem pluralizma, gde su se na vlasti naizmenično smenjivale „proruske“ i „prozapadne“ vlasti, sve do puča februara 2014, kada praktično prestaje da postoji u svom dotadašnjem formatu i balansu. I pre toga u dva navrata otimana je na sumnjiv način, vlast proruskim strankama i političarima (krajem 2004, ili tzv. „narandžasta revolucija“ i proleća 2006. kada je pod sumnjivim okolnostima od strane predsednika Juščenka raspuštena tzv. druga Janukovičeva vlada). Međutim, ovaj treći put februara 2014. suverena vlast predsednika Viktora Janukoviča i premijera Azarova je oborena na ulici i uz pomoć zapadnih struktura, te dotle često vladajuće proruske stranke Partija regiona i Kompartija zabranjene. Od tada više ništa neće biti isto, pa je došlo do poznatih događaja secesija Krima i Donbasa, sukoba i napetosti. Pobeda Zelenskog nad Porošenkom 2019. na predsedničkim izborima dala je nadu u smirivanje situacije. Međutim, Zelenski nakon dolaska Bajdena u Belu kuću nastavlja koncept politike Ukrajina-antiRusija, i na unutrašnjem planu (nova crkva, marginalizacija ruskog jezika i ruskojezičnog stanovništva) i na spoljnom planu (ne poštovanje Minska 2), što je verovatno presudno delovalo na Moskvu da krene u oružani sukob.

Sa sobom je doneo ne samo arhivu koju je vodio kao ministar dvora kralja Petra II, nego i svoje beleške, razna dokumenta, rukopise i bogatu dokumentaciju o ustaškom delovanju. Uspomene na svoj kontraobaveštajni i policijski rad, kao visoki funkcioner aparata bezbednosti Kraljevine Jugoslavije, pisao je i u Londonu, za vreme rata i dok je bio ministar pravde u emigrantskoj vladi

Posledice takve politike su sistematsko pogoršavanje položaja radničke i srednje klase u razvijenim državama, ubrzani rast socijalnih nejednakosti i urušavanje socijalnih funkcija država

Stoga, izbor između toga da li biti kolonija ili da li biti slobodna zemlja nije stvar boljeg ili lošijeg standarda, ili izbor između novog automobila i stare ikone. To je izbor između gladi i slobode, između nestanka naroda ili pak njegovog očuvanja. Slučaj Irske i Srbije u 19. veku nedvosmisleno kazuje šta bi trebalo izabrati. 

Menadžere takvih gradova ne otpuštaju onda kada iznevere interese stanovnika, već kada iznevere poslovne interese ulagača. Prioritet je dobit, a ne pravo "građana"

DŽaba se gordimo ukidanjem robovlasništva i feudalizma, ako zatvaramo oči pred porobljavanjem i obespravljivanjem naših sugrađana u savremenoj Srbiji – kako na Kosmetu, tako i drugde. Najzad, džaba jadikujemo kako su nam „turski sultan, ruski car, i austrijski kajzer ukinuli najprogresivniji ustav u Evropi“, ako danas ćutke dopuštamo da nam Ustav i zakone pišu strani ambasadori, NVO aktivisti, i korporativni lobisti

Ipak, na kraju svih krajeva, vrlo moguće – i, zapravo, vrlo verovatno – da će se pokazati da kod prosečnog Srbina („Pere“) na odluku „vakcinisati se, ili ne“ daleko veći uticaj ima perspektiva olakšanog pristupa kolektivnom predmetu želje zvanom „deset dana za četiri osobe u Paraliji“, nego svi mogući i nemogući argumenti srpske i svetske zdravstvene struke i apeli voljenog predsednika.

Lideri Evropske unije (EU) usaglasili su na Samitu EU Zapadni Balkan u Sofiji zajedničku deklaraciju u kojoj EU potvrđuje nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana.

Prihvatio si u Briselu Francusko-nemački predlog a u Ohridu se obavezao da ga sprovedeš gde u tački 2 tog sporazuma stoji da ti lično kao predsednik Srbije prihvataš teritorijalni integritet, suverenitet i nezavisnost "Kosova"

I dok se čitavo srpsko društvo proglašava saučesnikom „nacističke“ politike, nepopravljivo obolelim od „fašizma“, zapravo se priziva prava okupacija ili makar neki oblik direktnog zapadnog paternalizma, u kome će ovdašnji otkrivači-informatori određivati ko je u Srbiji „fašista“, i ko treba da bude „denacifikovan