Stalni osećaj užasa i teskobe koji smo osećali prateći seriju, bilo dok smo slušali odličnu muziku Bilje Krstić i Dragomira Stanojevića, bilo dok smo posmatrali snimke iz drona blatnjavih i ofucanih dvorišta po srpskim selima ili sveprisutnog smoga koji prožima beogradske ulice, dolazio je upravo od utiska da sve to verno, čak i previše verno, odgovara našoj - stvarnosti. Jer dovoljno je otvoriti bilo koji tabloid, i videti da je naša stvarnost - užasna

Srbija treba da se priključi talasu suverenizma. Nijednoj suverenoj državi ne trebaju ni MMF, ni Svetska banka, niti bilo čiji krediti (kineski, ruski, azerbejdžanski)

Demokratija je tek puki ukras. Na nju se gleda u nacionalističkom svetlu, kao na pokret za samoopredeljenje i kraj eksploatacije od strane drugih. Nacionalna zajednica je jedinstvena i jednoglasna. Ako se pojedinac ne slaže sa tim jednoglasjem, onda on ne može istinski pripadati nacionalnoj zajednici

 Ali, pravi razlog je što Alkesandar Vučić, da bi ostao na vlasti, mora da ispuni sve naloge koje dobija sa Zapada. Tri su najznačajnija: priznavanje nezavisnosti Kosova, uvođenje sankcija Rusiji i likvidacija političke autonomije Republike Srpske

Neobičan životni put i način pisanja i shvatanja života odredili su mu nekako i kraj da mu se grob i danas ne zna, a da li bi i koliko bio ponosan na svoje današnje tabloidne naslednike teško je reći, posebno zbog Cicvarićevih paralenih sklonosti ka filozofiranju

 Otkud tako negativan odnos prema privatizaciji pa su se francuski liberali, komunisti, Sarkozi i Le Penova, udružili u stavu da ne treba „prodavati porodično srebro“, kada nas u Srbiji predstavnici vlasti, MMF-a i liberalni ekonomisti godinama ubeđuju da je izlazak države iz vlasništva ključna mera ekonomske reforme?

Da je neko u Vašingtonu ili Briselu radio „fotorobot“ (identikit, phantombild, portrait-robot) atlantistički idealnog premijera Srbije, nacrtao bi upravo Anu Brnabić. I baš nju je Vučić izabrao za premijera. Lepo.

Naša javna scena postala je svojevrsna „parapsihopolitikopatologija“, otvoreno prvenstvo u grđenju neistomišljenika, turnir bez pravde i pravila, u kome više ne postoje „crvene linije“ obzira i pristojnosti

Očigledno je evroatlantskim spin doktorima najveći zadatak da čistim propagandnim terorom zabrane i ućutkaju sve ruske medije i svakog ko ne misli isto kao i oni, svuda, a naročito u Srbiji

Istina se zaista najčešće krije „negde između krajnosti”. A skoro nikad u ekstremu, ma koliko ti ekstremi – i ekstremizmi – povremeno delovali atraktivno i  privlačno u odnosu na sivilo „običnosti”, proseka i zdravog razuma