Још је Хантингтон средином деведесетих у свом чувеном делу Сукоб цивилизација у поглављу о Украјини, навео да је она геополитички и цивилизацијски неповратно подељена земља, на већи део који је проруски, и онај западни који то није. Тако подељена Украјина је некако функционисала као начелно први пут у историји независна држава путем плурализма, где су се на власти наизменично смењивале „проруске“ и „прозападне“ власти, све до пуча фебруара 2014, када практично престаје да постоји у свом дотадашњем формату и балансу. И пре тога у два наврата отимана је на сумњив начин, власт проруским странкама и политичарима (крајем 2004, или тзв. „наранџаста револуција“ и пролећа 2006. када је под сумњивим околностима од стране председника Јушченка распуштена тзв. друга Јануковичева влада). Међутим, овај трећи пут фебруара 2014. суверена власт председника Виктора Јануковича и премијера Азарова је оборена на улици и уз помоћ западних структура, те дотле често владајуће проруске странке Партија региона и Компартија забрањене. Од тада више ништа неће бити исто, па је дошло до познатих догађаја сецесија Крима и Донбаса, сукоба и напетости. Победа Зеленског над Порошенком 2019. на председничким изборима дала је наду у смиривање ситуације. Међутим, Зеленски након доласка Бајдена у Белу кућу наставља концепт политике Украјина-антиРусија, и на унутрашњем плану (нова црква, маргинализација руског језика и рускојезичног становништва) и на спољном плану (не поштовање Минска 2), што је вероватно пресудно деловало на Москву да крене у оружани сукоб.

Са собом је донео не само архиву коју је водио као министар двора краља Петра II, него и своје белешке, разна документа, рукописе и богату документацију о усташком деловању. Успомене на свој контраобавештајни и полицијски рад, као високи функционер апарата безбедности Краљевине Југославије, писао је и у Лондону, за време рата и док је био министар правде у емигрантској влади

Последице такве политике су систематско погоршавање положаја радничке и средње класе у развијеним државама, убрзани раст социјалних неједнакости и урушавање социјалних функција држава

Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. 

Менаџере таквих градова не отпуштају онда када изневере интересе становника, већ када изневере пословне интересе улагача. Приоритет је добит, а не право "грађана"

Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти

Ипак, на крају свих крајева, врло могуће – и, заправо, врло вероватно – да ће се показати да код просечног Србина („Пере“) на одлуку „вакцинисати се, или не“ далеко већи утицај има перспектива олакшаног приступа колективном предмету жеље званом „десет дана за четири особе у Паралији“, него сви могући и немогући аргументи српске и светске здравствене струке и апели вољеног председника.

Лидери Европске уније (ЕУ) усагласили су на Самиту ЕУ Западни Балкан у Софији заједничку декларацију у којој ЕУ потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана.

Прихватио си у Бриселу Француско-немачки предлог а у Охриду се обавезао да га спроведеш где у тачки 2 тог споразума стоји да ти лично као председник Србије прихваташ територијални интегритет, суверенитет и независност "Косова"

И док се читаво српско друштво проглашава саучесником „нацистичке“ политике, непоправљиво оболелим од „фашизма“, заправо се призива права окупација или макар неки облик директног западног патернализма, у коме ће овдашњи откривачи-информатори одређивати ко је у Србији „фашиста“, и ко треба да буде „денацификован