Антикризни програм показује ко има фактичку моћ у Србији. Довољно је само погледати ко има највећу корист од овог програма. Западне банке које послују у Србији и олигарх Мишковић. У том контексту, Динкић више личи на неку врсту сателита који се креће између ова два центра моћи.

И док хрватска држава сваке године званично прославља поновно освајање Крајине и протеривање стотина хиљада Срба, и док се бивши генерал и некадашњи пљачкаш банака Анте Готовина слави као светац, не треба да изненади што је за вуковарске „бранитеље“ прихватљиво да Срби у овом граду живе, кад већ нису сви протерани, али да ћуте.

Српска поп фолк сцена из дана у дан постаје све живља и као таква, све је ближа светским поп музичким трендовима, док је „завијања", које Саши Поповићу толико смета, све мање јер се већина естрадњака труди да им певање буде много ближе савременој „забавној" него „народњачкој" интерпретацији.

„Шеф српске дипломатије Ивица Дачић морао је раније добро да размисли пре него што је, као премијер, ставио потпис на Бриселски споразум, чије су последице катастрофалне, јер је њиме угасио све српске институције на Косову и Метохији.

Скупштина Србије има 250 посланика. Сабирањем три објављена броја долазимо до броја 250. Свакоме ко је гледао пренос и свакоме у сали је било јасно да је одсутан одређени број посланика свих странака опозиције у тим поноћним часовима.

У условима научно-технолошке револуције нова друштвена подела рада зачиње у научним лабораторијама и школским институцијама. Нажалост, две трећине човечанства још увек живи у зони светске полупериферије и периферије.

Али, обновљени загрљај са Израелом захтева одређене уступке, јер Израелци знају да су у једној јакој позицији, док је Турска скоро изолована. Анкара ће морати, пре свега, да преиспита повлашћене односе које је до сада имала са врхом Хамаса.

Ако се, не дај боже, пронађе твоје место пребивалишта и ако се потрефи да Ти, у том напетом тренутку налажења, баш будеш у њему, наш пут у Европску унију ће, канда, после тога бити без препреке.

Капитализам је проглашен мртвим, Маркс се велича, а невидљива рука тржишта проглашава се кривом за све неуспехе. Заправо, нису оманула тржишта, већ владе које нису одиграле своју улогу „видљиве руке“ – стварајући и гарантујући тржишна правила.

Ратови у Авганистану и Ираку раних 2000-их коштали су америчке пореске обвезнике најмање 3 билиона долара, и отворили пут за масивну финансијску кризу 2008. г., која је још увек у току, и која само што није метастазирала у још већи суноврат.