Na taj način se i Rusi i Srbi preko jednog džinovskog umetničkog projekta koji za obe strane nosi snažan tradicionalni emotivni naboj vraćaju sebi, odnosno – „krstu na Svetoj Sofiji“. A ako tom vraćanju sebi kumuju driblinzi i dnevnopolitička nadigravanja otuđenih i utilitarističkih elita u Moskvi i Beogradu, ništa strašno

 Uništavanje države u Srbiji traje decenijma, ona više nije u stanju da obavlja svoje osnovne funkcije. Marijana Macukato, kao i brojni drugi zapadni ekonomisti, uverljivo dokazuju da nema privrednog rasta bez aktivne i kreativne uloge države. 

 Jedan od načina delovanja je svakako predlog koji je profesor Slobodan Samardžić veoma argumentovano u nekoliko navrata iznosio u svojim nastupima, a odnosi se na prekid pregovora sa Prištinom dok god ne budu stvoreni uslovi da i albanska strana počne da sprovodi postignute dogovore i sporazume čiju realizaciju je inače garantovala tzv. međunarodna zajednica oličena u predstavnicima Kvinte i SAD.

Sa sobom je doneo ne samo arhivu koju je vodio kao ministar dvora kralja Petra II, nego i svoje beleške, razna dokumenta, rukopise i bogatu dokumentaciju o ustaškom delovanju. Uspomene na svoj kontraobaveštajni i policijski rad, kao visoki funkcioner aparata bezbednosti Kraljevine Jugoslavije, pisao je i u Londonu, za vreme rata i dok je bio ministar pravde u emigrantskoj vladi

U svakom slučaju, Srbe i Ruse vežu brojne i višeslojne niti, koje su izdržale mnoga iskušenja, pa će – nadajmo se – verovatno izdržati i preživeti čak i ovu napadnu, kontraproduktivnu i prečesto karikaturalnu ljubavnu ofanzivu Vučićevih botova i tabloida. 

Ludilu nema kraja. Samo, da li njega proizvode baš „stranci“ i „tajkuni“? Zašto bi Zapad rušio Vučića, kada podatnije vlade u Srbiji  nije bilo u poslednjih sto godina? Zašto bi ga rušili tajkuni, ako su svi i dalje bogati, srećni i na slobodi?

Porazi ukrajinske vojske i sve jasnija spoznaja da će NATO izgubiti svoj prljavi rat u Ukrajini doveli su do sve žešćih propagandnih odgovora evropskih vlada i njihovih državnih i paradržavnih medijskih satrapa.

 Ako brojke postrojimo malo drugačije, videćemo da smo za Vučićević 11 godina vlasti izgubili 169.466 Srba više nego za Miloševićevih, Đinđićevih, Koštiničinih i Tadićevih 20 godina.

Premda inicijativa da Genocid nad Srbima u NDH (1941‒1945) treba nazivati „pokoljem” nije praktično ni okrznula nauku i struku, očigledno je u nekim krugovima izazvala nemir i smutnju i dovela do novih podjela u srpskom narodu. To je njen jedini vidljivi rezultat. Zbog toga, u jednoj susjednoj državi mogu zadovoljno da trljaju ruke