Немачка је признала Косово, као и велика већина држава чланица ЕУ. Иако разумемо шта то Србији значи, Косово се не може вратити под окриље власти у Београду. Било би разборитије усмерити сву енергију на решавање практичних проблема између Косова и Србије.

Питање је времена када ће споразуми постати превазиђени, односно када њихова снага нестаје јер је реалност на терену постала потпуно другачија, док услови који су довели до компромиса више не постоје.

Није се Агенција оволико разрадила из принципијелних разлога. Никаква развојна стратегија није стајала иза ове наше приватизације. Њој су се на сав глас противили либерални економисти. Као, нека тржиште одлучи ко ће да опстане, а ко да буде упокојен.

Готово је сигурно да евроатланска дружина неће одустати од своје политке према Украјини. Много је уложено труда и капацитета да би се одустало. Неће се одрећи Украјине као полигона за рушење нарастајуће руске моћи. Вашингтон и Брисел уједињени су у својим ставовима према украјинској кризи.

Све ми се, дакле, чини, да као тобож јуримо тог Шарића, а да је хајка на неког сасвим другог, неког ко стоји изнад њега, неког ко му је дао дозволу то да ради, неког ко га сада штити, неког ко је за његов бизнис везао своју политику. А пратећи тај траг стижемо до Мила Ђукановића.

Владимир Путин је и овога пута показао да је бар за главу виши од свих конкурената на светској политичкој сцени. Заправо да по способности, знању, политичком образовању, добрим намерама и реалном гледању на догађаје на међународној сцени- нема конкурената.

Сцена је била импресивна, боља од масовки из „Храброг срца“ – после те феноменалне туче под заштитом Унеска, кунг-фу монаси из Шаолина неће више имати потребе да наступају у Сава центру и наплаћују скупе улазнице. Око чега су се тукли? Па, око свега помало.

Ономе ко није разумео Волфовицеву доктрину остаје само да се чуди што је и Владимир Владимирович Путин у галерији Стејт департмента добио место новог Хитлера. Овакво поређење, међутим, није ново и не представља изузетак, већ је пре правило и спада у уобичајене метафоре америчких државника и председника.

Лишивши се статуса друге нуклеарне државе планете, и то још способне да уништи прву у свету нуклеарну државу, руску елиту ће ветрић одувати из групе водећих светских субјеката.

„Већина Немаца жели да разуме руску страну ствари“, каже Јерг Баберовски, истакнути професор источноевропске историје на Берлинском Хумболдт Универзитету. Историчар Штефан Плагенборг са универзитета Рур у Бохуму описао је сентименталан однос између Немаца и Руса као „неизмерну љубав“. Али како ова веза још увек постоји после два светска рата?