Чудна нека логика дотичног господина. Србија и српски народ успевају да се се одбране од наметнуте и неосноване оптужбе да су геноцидни, а тиме себи задају аутогол. Ту се већ не ради о накарадном тумачењу једног догађаја, нити о новинарској етици. Ту је у питању крајња злонамерност једног човека.

Сада се не плашим за личну безбедност, али се простор слободног информисања и критике ипак сужава – првенствено због Америке, али и због Европе. Њихове дипломатије подржавају гурање на маргину свих оних који озбиљно критикују њихову политику.

Места стварне политичке моћи новог века могуће је сагледати кроз три директна контрапримера. Тако рецимо, за разлику од америчке јавности, немачка јавност већински се противи санкцијама Русији, и разлог за то не почива искључиво у економској вези две земље, већ проистиче и из сложенијег процеса друштвених трансформација у Европи.

Драги Борисе, многи ме блогери, шалабајзери, курајбери и пицопевци оптужују да ти повремено пишем не бих ли се докопао какве амбасадуре, што само сведочи о жалосном стању њихове безбедносне културе

Сасвим је очекивано да ће и Адам Михњик негирати поређење Косова и Крима јер то произлази из начина како он приступа ситуацији у Украјини и улози тзв. међународне заједнице која примењује исту политичку методологију као у време разбијања социјалистичке федералне Југославије.

Потребно је да се индивидуална прегнућа и постигнућа сусретну са дубљим токовима историјског колективног искуства. Зато не треба сметнути с ума да је Михаило Марковић био предводник и најдоследнији и најистрајнији представник једне од најзначајнијих генерација југословенских и српских интелектуалаца.

Ал Маликија савезници у Техерану и Вашингтону гурају у самоубиство, док је он сам немоћан да оствари оно што жели, јер је овај рат запалио устанке у многим ирачким градовима.

Признаћете, није фер да се од осредње екипе прави темпирана бомба за праве шампионе и поштене професионалце. Потпуно неевропски, па ако хоћете и антиевропски приступ. Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако!

Да ли се нешто позитивно може научити из либијског искуства? Захтеви за грађанским, политичким и економским правима, који су били у фокусу арапског пролећа, не значе ништа без националне државе која ће их гарантовати, у супротном националисти ће се наћи у држави секташког, регионалног и етничког феуда.

Турска неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Кипра, а исти принцип ће више-мање важити и за Србију. Услови за чланство су врло јасни: не можеш да постанеш члан ЕУ ако имаш нерешене проблеме са својим суседима.