Не треба пренебрегнути и чињеницу да ће овај споразум снажније отворити и питање приступања Србије НАТО пакту јер се већ може чути аргументација да се тешко могу развијати односи са ЕУ ако се земља која тежи ЕУ налази ван натовских структура.

Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

Али најзанимљивије од свега је недостатак већих реаговања на његову формулацију и помен ,,клечања'', чиме је сам наметнуо поређење са Брантом. Србија ни у једном историјском моменту није личила на Немачку Трећег Рајха, и свако такво поређење је крајње злонамерно, а пристајање на такво поређење је или глупо или политички неписмено.

Прича указује на дубоки сукоб око именовања вредности, који ће одлучити „коме ће се царству приклонити“ Европа – ускогрудој, ксенофобичној и нетрпељивој „бесконачности ситних разлика“, или широком, шароликом и на културном дијалогу заснованом простору?

Апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве.

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

Све и када би Срби желели да послушају владу Србије да прихвате оно што је она обећала у Бриселу, то је немогуће спровести без тешких ломова, чак и унутар породица. Из ове накарадне одлуке владе, рађа се мноштво животних проблема. 

Не, то никако не можемо дозволити, да наша злата падну у депресију. Нема пара? Ма, не може да нема! "Да бих испунила жеље свог сина мораћу да узмем кредит", исповеда се једна мама, чије дете, бар док мајка успева да жонглира ратама и отплатама, може да се нада каквој-таквој психичкој стабилности.

Зато ово није само акт непотребне и добровољне капитулације, него и једног бесмисленог самопонижења, односно, нека врста велеиздаје. Чин због којег ће ова генерација Срба одгововарати и стидети се и пред прецима и пред потомцима.

Оно што дилеми око акција даје несвакидашњу специфичну тежину јесте то што је искључива. Јер, овде не могу да се примене традиционални рецепти типа "и Косово и Европа". Не, овде морате да донесете одлуку која искључује једну од две могућности. Не можете узети и 800 евра од брокерске куће и 1.000 евра од државе.