Циљ наравно није ни био да се бесплатни вредносни папири поделе, јер обећања су стизала у време када су „гласови грађана“ вредели сувог злата и значили фотељу у државном апарату, односно прилику да се „брци добро омасте“.

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет.

"Сексуалне мањине" ових дана оптужују градоначелника Ђиласа да мисли исто што и просечан Београђанин. Не хулиган, не хомофоб, већ обичан, типичан становник српске престонице, који никада није наудио неком хомосексуалцу, нити би то урадио, али би ипак волео да му ћерка у кућу доведе дечка, а син девојку – не обрнуто.

Његови фанатични обожаваоци и следбеници мрзе „митове“, али волшебно воле мит о Ђинђићу. Кад о њему говоре, као да га је само Небо и његово Провиђење међ' нас послало, и као да је страдао као Исус Христос.

Милијарду евра ће владајућа групација добити продајом Телекома Немцима и још милијарду ће добити од Руса. Те две милијарде ће, а не укидање виза, бити главни адут на предстојећим изборима за владајућу групацију. Избори ће буквално појести обе милијарде, а да никаквих структурних помака неће бити.

Илустроваћу то са два „судбинска“ датума за њену будућност према тврђењу наше политичке елите: 16. април и 28. јуни. Наиме, ове године ће тих дана ковачи наше европске судбине у Бриселу у лику Европске комисије одлучивати о испуњености услова који су Србији постављени.

Нехумано је даље их препуштати њиховој судбини, која се никада неће поклопити са судбином Џулије Робертс у "Згодној жени". Али, још је нехуманије законски поставити проституцију као сасвим природно и друштвено оправдано занимање.

На време сам схватио да нам међу њима нема Прометеја, нема Лазара и да су у заблуди сви они који данас мисле да следе визију Зорана Ђинђића јер су стали уз оне који су га лично познавали и тврде да „правоверно“ тумаче његову заоставштину.

Завршио се Сабор, а тиме и њихово кафанско менаџерисање. Предвођени економским експертом, у глуво доба, да не пуца брука, спаковали су педесетак непродатих јагњића и вратили се у Београд. Ни цванцик нису зарадили. Но, нико није смео ни да шушнe.