Оно, јесте да неки заведени, добро, скоро сви али шта, на протестним стајањима и шетњама од до па нигде скандирају " Вучићу одлази", и да би неко могао да протумачи да то добри народ хоће промене, а да ови који неће ни изборе ни прелазну владу нису за то него за исто, то јест да Вучић не оде, али каква грешка, ау како тешка!

 Глорификација робова није никаква борба против ропства, већ симптом заборава слободе и стратегија помирења са новим системима поробљавања. 

Само у 2014. и 2015. Аеродром је Ер Србији, директним отписом и "исправкама" потраживања, опростио око 4,3 милијарде динара дуга. Узимајући у обзир вредности евра у поменутим годинама, рачун показује да је држава Србија оштетила Аеродром "Никола Тесла" за скоро 36 милиона евра. Када се овом броју дода износ који је држава директно донирала Ер Србији (нешто мање од 119 милиона евра), долазимо до закључка да је само кроз ове две ставке држава Србија на Ер Србију потрошила више од 150 милиона евра.

Запад нас је довео до ивице провалије. И зато, без одлагања, одлучно морамо да окренемо други лист

Свако време има право на свој запис у историји, и то морамо поштовати. Ако су нам документи прошлости ближи, морамо бити много опрезнији да нам тесна временска дистанца не замути бистрину мисли 

О дометима овог глобалног феномена најбоље сведочи његова српска културна рецепција. У сцени у којој Ноћни Краљ са осмехом пркоси баражу змајевске ватре виђен је Александар Вучић који пролази кроз протесте „1 од 5 милиона“

Дакле овде је нарушена сврха валутне клаузуле као такве јер је дошло до озбиљног поремећаја еквивалентности узајамних давања на штету грађана а у корист страних банака у Србији. Tиме ће грађани вратити не само купљени стан него два или више станова.

Како год да буде, тешко је очекивати да ће и у првом и у другом случају икоме бити боље – осим новим министрима, државним секретарима, директорима и члановима УО јавних предзећа, глодурима и амбасадорима... Демократска и патриотска јавност треба пажљиво да прати ове игре око „поделе плена“.

Још је Хантингтон средином деведесетих у свом чувеном делу Сукоб цивилизација у поглављу о Украјини, навео да је она геополитички и цивилизацијски неповратно подељена земља, на већи део који је проруски, и онај западни који то није. Тако подељена Украјина је некако функционисала као начелно први пут у историји независна држава путем плурализма, где су се на власти наизменично смењивале „проруске“ и „прозападне“ власти, све до пуча фебруара 2014, када практично престаје да постоји у свом дотадашњем формату и балансу. И пре тога у два наврата отимана је на сумњив начин, власт проруским странкама и политичарима (крајем 2004, или тзв. „наранџаста револуција“ и пролећа 2006. када је под сумњивим околностима од стране председника Јушченка распуштена тзв. друга Јануковичева влада). Међутим, овај трећи пут фебруара 2014. суверена власт председника Виктора Јануковича и премијера Азарова је оборена на улици и уз помоћ западних структура, те дотле често владајуће проруске странке Партија региона и Компартија забрањене. Од тада више ништа неће бити исто, па је дошло до познатих догађаја сецесија Крима и Донбаса, сукоба и напетости. Победа Зеленског над Порошенком 2019. на председничким изборима дала је наду у смиривање ситуације. Међутим, Зеленски након доласка Бајдена у Белу кућу наставља концепт политике Украјина-антиРусија, и на унутрашњем плану (нова црква, маргинализација руског језика и рускојезичног становништва) и на спољном плану (не поштовање Минска 2), што је вероватно пресудно деловало на Москву да крене у оружани сукоб.

Средином седамдесетих Сједињене Државе настојале су да усаврше своје опште разумевање механизма развоја совјетског војног мишљења, укључујући вежбе на којима су се испробавали теоријски предлози, доктринарне дебате и научне конференције