Neki ruski političari, s obzirom na bliskoistočne arapske proletnje proteste, počeli su ozbiljno da istražuju problem slabe socijalne pokretljivosti u Rusiji. 

Reakcija gospođe Olbrajt na naše plakate sama po sebi dovoljno govori. Umesto diplomatkinje, u njoj je pobedila druga Olbrajtova. Naše plakate je počela da kida i cepa.

Potrebno je da ljudi razumeju dinamiku koja onemogućava pokušaje da se isplate dugovi. Poverioci znaju da je igra pri kraju. Sve što oni mogu da urade je da uzmu što više mogu, dokle god mogu, sami sebi isplate bonuse i pobegnu u svoje ofšor bankarske centre.

Za eu-skeptike ova pomalo zlurada pa i cinična izjava je dobrodošla, ali ne i za Brisel i Berlin, glavne protagoniste očuvanja i jačanja političke, ekonomske i bezbednosne tvorevine najvećeg broja evropskih država. No, uslediće, uveren sam, nove izjave „udvaranja“ istoj toj EU.

Da li neko iz opštine Kosovska Mitrovica oseća odgovornost prema porodicama nastradalih, da li će se bar neko u ime opštine izvinuti, ako već ne mogu da im daju materijalnu satisfakciju? Dokle će ljudi stradati dok se mi smislimo i odlučimo da im pomognemo?

Pošto su za Kremlj odnosi sa Libijom značajni, neuporedivo je korisnije da se, iz čisto pragmatičnih razloga, nekako nađe zajednički jezik sa onima koji dolaze, nego tvrdoglavo se držati čoveka koji neminovno odlazi.

Da li će ova stranka unutrašnju krizu posle izgubljenih izbora da rešava kozmetičkim kadrovskim promenama na vrhu stranke ili katarzom? Najozbiljniji pretedent za tron, gradonaćelnik Beograda ne nudi ništa novo sem menadžerskih sposobnosti i naglašenog makijavelizma i populizma.

Kada roditelji konačno shvate da im protesti i slikanje po novinama neće pomoći da reše problem, neki od njih krenu da ga rešavaju sami. Recimo, na najbližem kursu dečjih borilačkih veština.