Očigledno, Vaclav Klaus ne polaže mnogo na reči, razna tumačenja i slatka obećanja. Zato češki predsednik traži garancije: izuzeće Češke Republike iz Povelje o osnovnim pravima EU. Zato se opredelio za irski model.

Nije tačno da su lideri Istočne Nemačke hteli na silu da spreče proteste i da su ih u tome sprečila naređenja Gorbačova. Visoki ruski oficiri su mi potvrdili da nije bilo takvih naređenja. Pad Sovjetskog Saveza, Putin je opisao kao geopolitičku katastrofu XX veka. Gorbačov nije nevin u toj katastrofi.

Mi smo pobedili komunizam i Istočni Nemci su počeli da beže preko ambasada drugih zemalja. Zbog njih je pao Berlinski zid. Brinulo me je da će Gorbačov odlučiti da blokira taj masovni egzodus. Ali, bilo je dobro što je Gorbačov bio slab političar.

Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani. Ali, koliko su „novi klinci” neskloni autizmu establišmenta devedesetih, toliko im je muka i od demokratske kooperativnosti” pred silom „koja ni Boga ne moli” – i što se pretvara u ponižavajuću snishodljivost

Da, Nemačka jeste za „Srbiju u Evropi“. Ali dodatno rasparčanu. Na kolenima. I verovatno ne pre prodaje srpskog Telekoma Dojče telekomu. Da li je to temelj ikakvog, osim ropskog odnosa?

Komunističku nostalgiju ne treba shvaćati pretjerano ozbiljno. Porast desničarskog nacionalističkog populizma nije posebnost istočne Europe. Interesantnije je čudesno uskrsnuće antikomunizma.

U svakom slučaju, planirani napad na bazu u Nju DŽersiju bio je sprečen, ali oružani napad u bazi Fort Hud nije, što samo podgreva sumnju u to da je u pitanju čin jednog očajnog pojedinca koji nije želeo da bude upućen u neku od misija nametanja mira širom sveta.

Da je neko pre 20 godina rekao Zapadnim Nemcima da će jednog dana na čelu vlasti biti žena iz Nemačke Demokratske Republike, smejali bi se ne verujući. Mudra kancelarka Angela Merkel upravo je trijumfalno osvojila drugi mandat.

Berlin je nekada bio srce Nemačke, potom je podeljen a onda pre dve decenije ujedinjen. Šta čeka ovaj veliki grad što je srušio Zid u budućnosti, šta čeka podeljenu Kosovsku Mitrovicu ili Jerusalim? Mržnja ili rat, nove geopolitičke besmislice više klase, rase ili nacije, nova iznenađenja?

Tek je kraj Hladnog rata omogućio povratak suverenosti u Europu, a također i njeno ujedinjenje. Ali, bojim se da Europa ne zna točno što bi sa tom "slobodom". Hoće li ponuditi progresivnu alternativu ili postati alternativna imperija?