Rasprava o savremenoj problematici PKB uključuje i poseban osvrt na istorijsku genezu porekla poljoprivrednih kombinata, koja se poklapa sa trendom razvija ovakve organizacione forme agroprivrede u najrazvijenijim zemljama od sredine 20. veka. Na kraju moglo bi da se postavi pitanje: ,,nije li prodaja PKB uporediva sa prodajom porodične srebrnine"?

Predstavnici opozicionih saveza, stranaka i pokreta saglasili su se da deluju ujedinjeno i sinhronizovano u obezbeđivanju svih navedenih uslova

Ne bih da komentarišem „umetničku“ stranu ove čudnovate instalacije. Samo ću reći da ona odlično oslikava svu „taštinu praznine“ nastalu simbiozom drugosrbijansko-skorojevićkog „gradžanizma“ i vulgarne idolatrije aktuelnog režima. I ko zna kakva će sve umetnička čuda iz te simbioze tek da proisteknu.

Najveći protivnici Ahmadinedžada su luksuz, Izrael i Amerika. Sa Vašingtonom bi verovatno našao zajednički jezik, da nije Izraela. Sa Izraelom bi možda i mogao da sarađuje na nekom nivou, kada bi Jerusalim ispunio minimum zahteva Palestinaca. Ali, protiv luksuza – nema kompromisa.

Autoput ima dva smera. Na nama je da vidimo u kom smeru će njime ići saobraćaj, i šta će i ko će se njime voziti. Kako stvari stoje — voziće vojnici i vojna oprema NATO. Što samo pokazuje da nije problem u autoputu. Problem je u svemu ostalom. A najviše u srpskoj politici prema Kosmetu

Kosovo i Srbija su dve nezavisne evropske države - reče, bez pardona, Makron i potvrdi moju tezu da Francuzi, kao izumitelji moderne diplomatije, ništa u diplomatskom protokolu ne čine slučajno

Izgleda da se mukama korisnika kredita u CHF konačno nazire kraj. A da li je ova odluka državnih zvaničnika inicirana naglom empatijom prema ljudima koji su odlučili da štrajkom glađu po cenu života dođu do pravde, ili je posmatrajući momenat u kome je doneta, takva odluka čisto politička?

Dakle, dok se albanski prvaci međusobno takmiče u PODIZANjU lestvice svojih zahteva, srpska vlast (čitaj, Vučić), dobar deo opozicije i većina medija rade upravo suprotno – neprestano spuštaju ulog, smanjuju aspiracije i pogoršavaju ionako ne naročito povoljnu pregovaračku poziciju Srbije

Stoga, izbor između toga da li biti kolonija ili da li biti slobodna zemlja nije stvar boljeg ili lošijeg standarda, ili izbor između novog automobila i stare ikone. To je izbor između gladi i slobode, između nestanka naroda ili pak njegovog očuvanja. Slučaj Irske i Srbije u 19. veku nedvosmisleno kazuje šta bi trebalo izabrati. 

Po tome kako upravlja Libijom – u kojoj, uzgred budi rečeno, već tri decenije zvanično nosi samo protokolarnu titulu "Vođe i lidera revolucije", ali u kojoj nesumnjivo ima apsolutnu vlast – Moamer el Gadafi pomerio je mnoge standarde u rukovođenju državom.