Fašizam nije ni jednostavna, banalna, niti društveno neutemeljena pojava. Slom u Volstritu prošlog oktobra, recesija, neizbežno poređenje sa 1929. i sa posledicama Velike depresije otvaraju niz teških pitanja.

Ono što je zajednička karakteristika svih nobles proevropskih antiturbo-folk koalicija u svim zemljama bivše Istočne Evrope po pitanju uvođenja svojih turbo-folk nacija u evropsko aristokratsko društvo jeste da im nije bilo dozvoljeno da čuju nikakve kontraargumente.

Mogla se, na primer, napraviti vrlo lepa paralela sa dečakom iz priče koji je stalno vikao „vuk!“ sve dok selo nije oguglalo jer vuka nije bilo (u srpskoj verziji, „v“ bi moglo da bude i veliko), tako da, kad je vuk stvarno došao, niko dečaku više nije verovao.

Nama ne trebaju novi izbori da bi birali stare lopove, nama je potreban novi – pravedniji sistem. Nije bitno da li će se taj sistem zvati demokratija, komunizam ili socijalna država. Imena su nevažna, jer su u ime demokratije i komunizma činjeni neki od najvećih zločina čovečanstva.

Ovim Zakonom načinjen je jednosmeran put novca od građana ka budžetu po veoma visokoj ceni. Građani imaju kazne i obaveze, a nemaju prava i slobode. Pri tom i dalje će biti nesreća i sudara, jer pooštravanje kaznene politike može dovesti do torture, ali ne može rešiti problem.

Tadićev problem je u tome, što paranoja nacionalističke desnice nije sasvim neosnovana. Iako EU ne želi da vidi dalje komadanje Srbije već ionako usitnjenih balkanskih državica u EU, neki susedi Srbije, na prvom mestu Mađarska, sigurno ne bi imali ništa protiv toga.

Glavni problem je to što državni sekretar Marko Karadžić najgrublje vređa i kleveće DSS, kao i njene članove, simpatizere i birače, dakle, vređa građane Srbije. To što iznosi tako očigledne neistine,  ne umanjuje njegovu odgovornost.

Sada Koštunica i DSS imaju ozbiljan problem da li da se ipak pokušaju distancirati od naprednjaka, uključujući i problematizovanje njihovog patriotizma i opozicionog statusa  ili, pak, da se pomire sa sudbinom i da u savezu sa njima, u smislu snage i uticaja, budu otprilike ono što je Velja Ilić bio DSS-u.  

Sve veće nezadovoljsrvo nacije vladinom antikriznom politikom je sasvim razumljivo ako se zna da je kamen temeljac te politike udaranje novih harača na poreske obveznike ali bez smanjivanja rashoda same Vlade i Parlamenta Litvanije.

Rezultat izbora na Voždovcu opominje vlast da nije dovoljno svakodnevno papagajski ponavljati evroreformske fraze, ali i pokazuje opoziciji kako je aktivnijim stavom moguće pobediti vladajući režim.