Prošlo je oko četiri i po godine od „obojene revolucije“ u Gruziji i više od tri i po u Ukrajini. To su jedini poduhvati ove vrste na postsovjetskom prostoru koji su dali konkretan rezultat njihovim protagonistima.

Deo britanske javnosti je zabrinut da ovakav «tretman» jednog nakaradnog i nepopularnog islamskog glasnogovornika, sa kojim niko iole razložan ne može da se saglasi, predstavlja smišljeni akt vlasti da se izvrše dalje restrikcije slobode izražavanja.

Bez velikih pokušaja konzerviranja energije, uticaj krize zaliha će biti ogroman, sa naglim skokom cena koji će dovesti do velikih ekonomskih obaveza i perturbacija. Vlade bi manevrisale kako bi obezbedile retke zalihe nafte, sa potencijalno razarajućim geopolitičkim rezultatima.

Danas je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili najusamljeniji čovek na svetu. U eshatološkom smislu on je napušteniji i od Sadama Huseina u trenutku dok bivšeg iračkog predsednika, uz uvrede i psovke, vode na vešala.

Odgovornost DS je danas veća jer je ona središnja stranka vladajuće koalicije i na njoj je istorijski izazov da pokrene temeljne promene u svom delovanju. Međutim, to se ne može učiniti na zatvorenim sednicama Glavnog odbora i delovanjem lobističkih i interesnih grupa.

Izveštavanje Druge Srbije o "Porodičnoj šetnji" je bilo važno, jer je pokazalo pravu prirodu medijskih pripadnika te ideološke grupacije. Ono je bilo znakovito, jer su sada svi lepo mogli da vide to neiskreno i našminkano lice kako se krivi od zlobe i mržnje. 

Vlada Srbije je super i radi sve u korist onih koji više ne žele da je gledaju. Vlada Srbije je toliko super da bi sada mogao da se pojavi bilo ko, samo pod uslovom da se nije petljao sa njima i da nema političku biografiju – i taj bi, bez ikakve kampanje uspeo. 

„Povorka ponosa“ nema nikakav politički legitimitet. Štaviše, ona bezobrazno krši prava populacije koja zastupa tradiciionalne vrednosti, jer ih primorava da čak imaju finansijskog udela u njoj (posredno finansirajući državne činovnike koji će se tamo pojaviti, policiju koja će to obezbeđivati).

Iz bezbednosnih razloga paradu ponosa treba zabraniti, jer još nije sazrelo vreme za ovakvu vrstu manifestacije. Ako vlast misli da je prekasno za zabranu, onda ima još jedno elegantno rešenje da ublaži revolt protivnika parade. Nju treba izmestiti iz centra grada.

Mnogi ne žele da budu proglašeni kao nazadni i primitivni, pa se prisiljavaju da podrže nešto što u sebi preziru. Pod pritiskom EU i oni političari kojima se privatno sve ovo gadi moraju da zapuše nos i da „odrade paradu“ da bi im se na nekom spisku u Briselu i Vašingtonu ubeležio jedan plus.