Većina američkih vojnih partnera više je zainteresovana za simboličnu bezbednost, nego za to da igraju značajniju ulogu u ratu. Vlade tih zemalja žele da pokažu kako su one dobri saveznici i “voljni“ učesnici u misijama koje vode SAD, a da se pritom izlažu vrlo malim rizicima na bojnom polju.

Panarin očigledno veruje da ono što se desilo Sovjetskom Savezu i što može da se desi Ruskoj Federaciji, jednako može da se desi i Sjedinjenim Državama, ukoliko se uzme da Sjedinjene Države i Rusija funkcionišu po uporedivim sistemima.

„Teško da je Vašington zainteresovan za jačanje Evropske unije”, piše Jevgenij Primakov, ruski državnik, veteran sovjetske i ruske diplomatije i obaveštajne službe, u knjizi „Svet bez Rusije?”.

Nazivati danas rusku vojsku „tigrom od papira“, u situaciju kada ta armija trenutno ima više nuklearnih bojevih glava od SAD, pa čak i više tenkova od SAD, više je nego čudno. Osim, ako u elemente poređenja nisu ušle i plate vojnika i oficira.

Zemlja, koja je jednom predstavljala sigurno utočište za ljude poput Spinoze, kakve ni jedna druga država ne bi trpela, sada sudi onima koji imaju sporne stavove.Sloboda govora više ne postoji u zemlji jednom poznatoj po svojoj toleranciji i slobodi.

Obama nema ni znanje ni obrazovanje, ni rukovodeće iskustvo, ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici, ni saradnike. Takav čovek nije u stanju da rukovodi Amerikom u krizi. Simbolično je što se trudi da ide putem Linkolna koga su ubili!

Klopka koju novi predsednik mora da izbegne je da unapred pretpostavi da će Iran ili Rusija izaći u susret Vašingtonu po pitanju Avganistana zbog toga što ga naši eksperti ubeđuju da je „to i u njihovom interesu“.

Za predsednika Obamu, koristan početak za razmišljanja o tome šta treba učiniti u jugoistočnoj Evropi biće njegovi stavovi o Iraku. Primetne su kontradikcije između intervencionističkog stava Vašingtona po pitanju Balkana i stava o Iraku tadašnjeg senatora Obame.

No, bez obzira na Obamu, njegove namere, pa čak i bez obzira na ponašanje trenutne vlasti u Srbiji, sve to još uvek ne znači da će pod novom administracijom sve prema Srbiji ostati isto – uprkos željama i/ili inerciji jedne ili obe strane.

Američki izbori 2008. bili su u znaku promene. Ali to se neće desiti na polju spoljne politike. Umesto radikalnog odstupanja od Buša, sve je verovatnije da ćemo na kraju završiti sa manje više istom stvari. I možda je upravo to ono što nam treba.