Фашизам није ни једноставна, банална, нити друштвено неутемељена појава. Слом у Волстриту прошлог октобра, рецесија, неизбежно поређење са 1929. и са последицама Велике депресије отварају низ тешких питања.

Оно што је заједничка карактеристика свих ноблес проевропских антитурбо-фолк коалиција у свим земљама бивше Источне Европе по питању увођења својих турбо-фолк нација у европско аристократско друштво јесте да им није било дозвољено да чују никакве контрааргументе.

Могла се, на пример, направити врло лепа паралела са дечаком из приче који је стално викао „вук!“ све док село није огуглало јер вука није било (у српској верзији, „в“ би могло да буде и велико), тако да, кад је вук стварно дошао, нико дечаку више није веровао.

Нама не требају нови избори да би бирали старе лопове, нама је потребан нови – праведнији систем. Није битно да ли ће се тај систем звати демократија, комунизам или социјална држава. Имена су неважна, јер су у име демократије и комунизма чињени неки од највећих злочина човечанства.

Oвим Законом начињен је једносмеран пут новца од грађана ка буџету по веома високој цени. Грађани имају казне и обавезе, а немају права и слободе. При том и даље ће бити несрећа и судара, јер пооштравање казнене политике може довести до тортуре, али не може решити проблем.

Тадићев проблем је у томе, што параноја националистичке деснице није сасвим неоснована. Иако ЕУ не жели да види даље комадање Србије већ ионако уситњених балканских државица у ЕУ, неки суседи Србије, на првом месту Мађарска, сигурно не би имали ништа против тога.

Главни проблем је то што државни секретар Марко Караџић најгрубље вређа и клевеће ДСС, као и њене чланове, симпатизере и бираче, дакле, вређа грађане Србије. То што износи тако очигледне неистине,  не умањује његову одговорност.

Сада Коштуница и ДСС имају озбиљан проблем да ли да се ипак покушају дистанцирати од напредњака, укључујући и проблематизовање њиховог патриотизма и опозиционог статуса  или, пак, да се помире са судбином и да у савезу са њима, у смислу снаге и утицаја, буду отприлике оно што је Веља Илић био ДСС-у.  

Све веће незадовољсрво нације владином антикризном политиком је сасвим разумљиво ако се зна да је камен темељац те политике ударање нових харача на пореске обвезнике али без смањивања расхода саме Владе и Парламента Литваније.

Резултат избора на Вождовцу опомиње власт да није довољно свакодневно папагајски понављати еврореформске фразе, али и показује опозицији како је активнијим ставом могуће победити владајући режим.