Кад год ЕЦБ прискочи у помоћ, политички процес се успорава. То и јесте она истинска трагедија рвања еврозоне са кризом. Сада смо се поново нашли на оној тачки на којој смо били пре но што је господин Драги најавио свој ОМТ програм.

Гласноговорници „беспоговорног пута у ЕУ“ немају много основа за своју тврдњу, ни економских, ни политичких, као ни правних, али су и даље најгласнији у јавном простору

И излазност и проценат гласова који је добила СНС су знатно испод републичког просека. Никада се није десило да је излазак био овако мали када су се истовремено одржавали избори на свим нивоима

Они који другачије мисле „изабрали“ су да се повуку, након што су обесмишљени, исмејани, маргинализовани. Концентрацијом виртуалног капитала, и спремношћу да у датом моменту на датом месту својим приливом обесмисли све, спречава се сваки облик другачијег промишљања.

Није ово прилика за коначно, а поготово не прецизно свођење рачуна. Али чињеница је да када неко од сада помене „десет изгубљених година“ и „страшну деценију за нама“, без додатних објашњења неће бити јасно на коју то деценију мисли. У сваком случају, Србија и српски народ су ван сваке сумње изгубили обе деценије.

Европска унија је постала и јадна и тужна, Европска унија је постала "обична и ружна". И зато је, уместо дубљења на глави, много поштеније и смисленије рећи "збогом жохари"!

Та непрекидна параноична атмосфера да председника могу убити сваки дан, коју стварају медији, а подржава и подгрева власт и перјанице СНС, прешла је сваку подношљиву меру. И најновија гнусна измишљотина да је посланик Славиша Ристић изнео претње смрћу Вучићу у писму Владимиру Путину спада у параноична дела истих спин медијских мајстора, који већ годинама измишљају драме, атентате, завере државне ударе…

Незапосленост је данас нарочито велика међу младима, а они су у узрасту који је најкреативнији и када знања стечена школовањем брзо застаревају и треба одмах да се реализују у пракси, када треба да створе одличне радне навике, да се као млади самопотврде и добију самопоуздање.

Сваки предлог је мање реалан него нуклеарна, или еколошка, или епидемиолошка катаклизма. И шта онда да се прича? Ако су људи осуђени на страдање, ако је свијет толико разорен, а људска душа тако исцрпљена, зашто би се додавале празне ријечи у царство глупости осим да грохот буде још већи?

Треба прихватити да се окривљена лица не могу прекршајно кажњавати на основу прописа (наредбе и уредбе) које више не важе. То су сва она лица против којих је прекршајни поступак покренут али није донета правноснажна пресуда