Унутрашњи политички изазови прете да угрозе напоре великих сила да развију и обликују регион. Како главне силе користе своју финансијску и политичку моћ да стекну утицај на Балкану, тако слабе локалне самоуправе настављају да успостављају равнотежу између супротстављених народа.

Исламска држава у Ираку и Сирији спутава и ограничава Ирански односно шиитски утицај и зато  ма колико парадоксално звучало САД заправо помажу Исламску државу. Џихадисти Исламске државе држе под својом контролом огромне територије у Сирији и Ираку.

Ослањајући се на испразне и у основи елитистичке мантре глобалне салонске и „твитер-левице“, лабуристи су додатно изгубили своју везу са истински обесправљеним слојевима друштва, а инсистирајући на празним идеолошким мантрама успели су да отуђе од себе управо оне слојеве становништва које би пре свега требало да штите.

Ове очигледне, директно усмеравају политику марионетских кијевских власти против Русије. А ове остале, неприметно и лицимерно, под маском алтруизма, пљачкају, деградирају и дезинтергишу украјинску државу и друштво.

Американци по цену потенцијалног нуклеарног сукоба не желе да свој војни примат препусте Кини. Међутим, САД су дошле до зида и до крајње тачке дипломатије јер чим нека земља почне да прети нуклеарним оружјем то значи да се њена спољна политика налази у дубокој кризи.

Израел страхује због иранског нуклеарног програма, међутим, права чињеница је да Тел Авив жели да буде агресивни господар над Ираном јер Иран се налази у успону и дугорочно гледано он би заиста могао да постане претња по Израел и по његову геополитичку позицију као најјаче земље у региону.

Политичко-филозофски смисао догађаја – попут замисли да се сви тзв. „губитници транзиције“, како их је означио либерални капитализам, а који су временом постали већина, појаве као носиоци политичких субјективитета – испоставља се као остварив и достижан.

Америчка улога, попут британске улоге пре, не би била директно вођење рата у региону, већ пружање помоћи дизајнирано да стабилизује однос снага, као што је случај у Јемену и Ираку.

Осим Украјине, Русија такође реагује војним вежбама на динамику у источној Европи, где је украјинска криза одјекнула. Генерално, јачи темпо руске војне активности, повећано присуство НАТО и вежбе у источној Европи подсећају на хладноратовско војно позиционирање.

У Сиризи су свесни да политичке борбе не могу бити сведене на институционални терен. Од критичног значаја за опстанак нових грчких власти је очување постигнутог нивоа масовне мобилизације и аутономног деловања бројних политичких организација и удружења леве оријентације.