Sarajlije su se naivno „ufurale“ u tu priču i sebi uvrtile u glavu da su stvarno „pupak svijeta“, a i svi ostali Bošnjaci da treba samo da kukaju da su im Srbi napravili genocid, da su i Hrvati agresori, da im je međunarodna zajednica okrenula leđa, da ih je 300 hiljada pobijeno iz čista mira,  da su im svi nešto krivi i dužni - i gotov posao.

Najveća greška je očekivanje da se nemiri preliju u Republiku Srpsku, odnosno da socijalno-klasno jedinstvo nadvlada etničko-entitetsku podijeljenost. Sličnih pokušaja bilo je i ranije.

Vrlo je upadljivo insistiranje na rušilačkom i destruktivnom karakteru bunta, nasilnom rušenju institucija sistema, s ciljem da se apeluje na patriotske emocije bošnjačkog naroda. Lagumdžija je podsjetio da zgrada Predsjedništva BiH nije gorjela ni za vrijeme „agresije“.

Cela ta zavrzlama, zapravo, najviše govori o tome ko je na evropskoj “levici” i “desnici” zainteresovan više za bošnjačke, a ko za hrvatske političke ciljeve, a retoričko upiranje ka što bržoj “transformaciji” dejtonske BiH u “evropsku” predstavlja samo jedno (ne)zgodno pomagalo.

Pa šta su onda htjeli onom „čestitkom“ ilustrovanom leševima? Da uvrijede Srbe? Da prodube bošnjačku mržnju? Da onemoguće normalizaciju entitetskih i nacionalnih odnosa u BiH? Ponajprije bi se reklo da je bošnjačka politika naprosto izgubila kompas i da njeni protagonisti ne znaju šta hoće.

Podrška „matjuške“ Rusije je po značaju gotovo ravna onoj iz matice, ili čak i važnija u trenucima kada Srbija, kompromisima na bezalternativnom putu u EU, razočara ne samo Banjaluku, nego i Moskvu. Možda je i to objašnjenje što je Dodik imao rekordan broj susreta sa Lavrovim, Šojguom, Milerom, pa i Putinom.

Obrazloženje koje su ponudili sarajevski istražioci da “nisu dovoljno tehnički opremljeni” odavno ne prolazi ni u Haškom sudu, pa bi se onda slobodno moglo zaključiti da sarajevski “mali Hag” nije dobacio do svog holandskog uzora ni u delu (pred)istražnih radnji, a o suđenjima da se i ne govori.

Kaže se, takođe, da bi „veća samostalnost RS i HB vodila u odvajanje i završila u velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj“. Međutim, niti je takav ishod neminovan niti je sam po sebi sporan. Novija istraživanja pokazuju da sve veći procenat Srba želi baš samostalnu RS.

I Dodik za sada vešto izbegava „zahlađenje“ odnosa sa Vučićem, time što je delimično snizio svoju nacionalnu retoriku - što je činio i ranije po Tadićevom „savetu“ - kao i pokušajima da se primakne Vučiću na rastojanje sa koga smatra da će, ako ništa, ono bar imati više uvida u Vučićeve namere i prema njemu i prema Srpskoj.

SDS može privući deo birača svojim predlogom o ispitivanju porekla imovine, ali sa takvim  zakonskim predlogom za kakvim nije posezao čak ni Vučić – ni u vreme opozicionog ni u vreme vladajućeg perioda u Srbiji – malo šta opozicija u Srpskoj može učiniti ako se ustoliči na vlasti.