Нерад, немар и фалсификати Генералног секретара УН

Ових дана свједочили смо како генерални секретар УН Антонио Гутерес у писму српском члану Предсједништва БиХ, госпођи Жељки Цвијановић, износи неистину да је тзв. Савјет за примјену мира у БиХ (тзв. ПИЦ) наводно "релевантно тијело за именовање високог представника".

Потом смо се сви могли увјерити како је неко из сарајевске политичке кухиње ову неистину генералног секретара УН допунио фалсификатом, јер је у претходном цитату испред ријечи "релевантно" додао ријеч "једино". 

И тако је почетна Гутересова неистина са овим сарајевским фалсификатом добила коначан облик који каже да је ПИЦ наводно "једино релевантно тијело за именовање високог представника". 

Међутим, како оно што је изворно написао Гутерес, тако и наведени фалсификовани додатак, имају једну заједничку. 

Наиме, било да се каже да је ПИЦ "релевантно тијело" или да је "једино релевантно тијело", и једна и друга тврдња су тешке неистине, јер је ПИЦ само једно противправно фантомско тијело, чије постојање нити прописује, нити дозвољава међународно право, усљед чега таква обмана, права фантазмагорија, нема нити може имати икаква овлаштења. 

Наиме, било да се каже да је ПИЦ "релевантно тијело" или да је "једино релевантно тијело", и једна и друга тврдња су тешке неистине, јер је ПИЦ само једно противправно фантомско тијело, чије постојање нити прописује, нити дозвољава међународно право, усљед чега таква обмана, права фантазмагорија, нема нити може имати икаква овлаштења

Наиме, можемо преврнути све изворе међународног права, укључујући, наравно, и Дејтонски мировни уговор, али ни у једном од њих нећемо наћи ни ријечи којом би било дозвољено постојање оваквог тијела, а тиме ни право да оно одлучује о било чему или било коме. Зашто је то тако? Па једноставно и најкраће казано, зато што тај ПИЦ чине треће државе (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска, Италија и друге државе) које би помоћу високог представника да управљају Босном и Херцеговином, односно да се старају о њој. Али, ту њихову намјеру забрањује Повеља УН, која у члану 2. прописује да се односи између свих држава заснивају на императивном начелу суверене једнакости, што значи да како УН тако и ниједна држава нема право да на било који начин управља трећом државом, а члан 78. Повеље УН тако јасно прописује да је забрањено да се старатељство, односно протекторат, како се овдје воли рећи, примјењује над било којом државом, јер се протекторат може успоставити само над несамоуправним територијама, а никако, ни под каквим условима, над државом чланицом УН. 

Насупрот томе, у члану 1, став 2. Анекса 10 Дејтонског мировног уговора уговорено је (између Републике Српске, Федерације БиХ, тадашње РБиХ, Републике Хрватске и тадашње СР Југославије) да те уговорне стране траже да се именује високи представник у складу с релевантном резолуцијом СБ УН. Дакле, то је слово међународног права из којег је очигледно да само наведене уговорне стране, и ниједна друга држава на свијету, имају право да траже да се именује високи представник, а једино СБ УН има надлежност за именовање високог представника, а не фантомски Савјет за примјену мира. И зато треба јавно рећи да Антонио Гутерес говори неистину, која је тим већа и тежа, јер је изашла из уста генералног секретара УН, када је измислио да је такав фантомски Савјет за примјену мира наводно "релевантно тијело за именовање високог представника".

Међутим, осим на ову неистину, потребно је указати и одговарајућом аргументацијом објаснити још нешто што је својствено односу генералног секретара УН према БиХ. Ради се о његовом нераду када је ријеч о заштити суверенитета дејтонске БиХ. Истине ради, тај нерад није својствен само Антонију Гутересу, него и његовим претходницима на тој функцији, а то су били Кофи Анан (од 1997. до 2006) и Бан Ки Мун (од 2007. до 2016). 

Чланом 97. Повеље УН прописано је да је генерални секретар УН главни административни службеник УН, што значи да он стоји на располагању УН и државама чланицама те свјетске организације и његова функција нема политичко-одлучујући карактер, нити може да даје своја тумачења међународног права, већ је он ту да буде на административној услузи Организацији УН и свакој држави чланици те организације. Али, осим чланом 97, рад генералног секретара је уређен и чланом 99. Повеље УН, који је од посебне важности за тему овог текста. Тим чланом је прописано да "Генерални секретар УН може упозорити Савјет безбједности УН на свако питање које би по његовом мишљењу могло довести у опасност одржавање међународног мира и безбједности." Ова одредба се у науци међународног права назива и обавезом раног упозоравања Савјета безбједности од стране генералног секретара и то, како се види из претходног цитата, у односу на било које питање, што значи не само питање које се тиче односа између држава него и свако питање унутар одређене државе, ако би то питање могло довести у опасност одржавање међународног мира и безбједности.

Преведено на терен дејтонске БиХ, ми смо, а и свјетска јавност, свједоци да ОХР и ПИЦ наметањем своје самовоље као устава и закона у БиХ флагрантно и тешко крше императивно начело суверености БиХ, чиме поступају и противно забрани увођења старатељства (протектората) над било којом државом, што је све јасно прописано одредбама Повеље УН на које је претходно указано

Преведено на терен дејтонске БиХ, ми смо, а и свјетска јавност, свједоци да ОХР и ПИЦ наметањем своје самовоље као устава и закона у БиХ флагрантно и тешко крше императивно начело суверености БиХ, чиме поступају и противно забрани увођења старатељства (протектората) над било којом државом, што је све јасно прописано одредбама Повеље УН на које је претходно указано. Такође смо свједоци да све то ПИЦ и ОХР раде у дослуху са бошњачким политичким Сарајевом, јер све што су у протеклих 25 година заједно и тајним договором учинили било је учињено на штету Републике Српске, њених уставних надлежности и имовине који су јој отимани тим колузионим пројектом, чиме је на најгрубљи начин повређиван Устав БиХ и Дејтонски мировни уговор, док је, на другој страни, све то омогућавало остваривање планова бошњачког политичког Сарајева за постепену противправну централизацију БиХ. У коначном, све то доводи до сасвим оправданог и рационалног отпора Републике Српске, тако да такво колонијално управљање ОХР-а и ПИЦ-а над БиХ, са наведеним циљевима, у континуитету ствара и одржава унутрашње тензије које сваког часа могу прерасти у отворени унутрашњи сукоб. А ако до њега дође, дошли би у опасност не само мир и безбједност у БиХ него и у региону, чиме би били доведени у опасност међународни мир и безбједност.

И умјесто да о том колонијалном управљању над БиХ од стране ОХР-а и ПИЦ-а упозори Савјет безбједности, јер се таквим противправним управљањем тешко крши Повеља УН и суверенитет једне државе чланице УН, што доводи у опасност међународни мир и безбједност, генерални секретар УН Антонио Гутерес, као и његови претходници, затвара и очи и уши пред тим насиљем

И умјесто да о том колонијалном управљању над БиХ од стране ОХР-а и ПИЦ-а упозори Савјет безбједности, јер се таквим противправним управљањем тешко крши Повеља УН и суверенитет једне државе чланице УН, што доводи у опасност међународни мир и безбједност, генерални секретар УН Антонио Гутерес, као и његови претходници, затвара и очи и уши пред тим насиљем. А да ради свој посао како прописује Повеља УН, генерални секретар би у континуитету упозоравао Савјет безбједности, а и Генералну скупштину, на ову апокалипсу међународног права, износећи им бројне доказе како се тешко повређује суверенитет једне државе чланице УН тиме што над њом колонијално управљају друге државе, удружене у фантомску противправну организацију звану ПИЦ и путем ОХР-а. У том случају ријеч генералног секретара била би савјест међународног права и међународне заједнице. Против тога се не би могло изборити све ово зло које влада над БиХ, доносећи корист само бошњачком политичком Сарајеву, а разарајући међународно право, Дејтонски мировни уговор, Устав БиХ и Републику Српску. 

У коначном, тако пробуђена свијест и савјест човјечанства довела би до тога да Савјет безбједности или Генерална скупштина УН, на основу члана 96. Повеље УН, затраже од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о правном питању да ли је, а очигледно је да није, у складу са Повељом УН управљање Босном и Херцеговином од стране ПИЦ-а и ОХР-а, као да је БиХ њихова колонија или у најмању руку територија под њиховим старатељством, а не држава чланица УН. Или би, ако то не би хтјели да учине СБ УН и Генерална скупштина УН, од генералног секретара УН пробуђена савјест човјечанства барем пробудила успавану Србију. Наиме, Србија је правна насљедница бивше СР Југославије, чиме ју је наслиједила и као уговорна страна Дејтонског мировног уговора. А у члану 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ, који је увод у 11 анекса који слиједе након тога, Србија се као насљедница СР Југославије правно обавезала не само да ће поштовати Устав БиХ, него је тим чланом преузела и уговорну обавезу да промовише све одредбе из тог Устава, а то значи да промовише и штити и суверенитет БиХ прописан Уставом БиХ. То даје право Србији као држави да, у испуњавању те своје међународне уговорне обавезе, пред Међународним судом правде тужи државе које су у децембру 1997. године усвојиле тзв. бонске закључке, у ствари противправни уговор о њиховом колонијалном управљању над БиХ путем ОХР-а. Та тужба Србије имала би три тужбена захтјева, којима завршавам овај текст:

Забрањује се свим државама чланицама ПИЦ-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, јер о томе на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи у Босни и Херцеговини

1. Правно су ништавни бонски закључци, јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2. тачке 1) и 7), те члану 78. Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом, а супротни су и члану 53. Конвенције УН (Бечке конвенције) о праву међународних уговора између држава и међународних организација. 

2. Налаже се ОХР-у да на основу ове пресуде одмах престане са било каквом активношћу којом се повређује право БиХ на сувереност, што подразумијева и забрану ОХР-у да доноси било какве акте којима би наметао уставне одредбе, односно законе у БиХ или којима би своју вољу наметао у БиХ на било који други начин према било коме.

3. Забрањује се свим државама чланицама ПИЦ-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, јер о томе на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи у Босни и Херцеговини.

Најзад, у тужби треба затражити од Међународног суда правде и да изда привремену мјеру којом би до окончања поступка било забрањено ОХР-у и државама чланицама ПИЦ-а да намећу било какве акте у БиХ, уставне, законске или било које друге акте, као и да се на било који други начин уплићу у било која питања из надлежности БиХ као државе.