Американци нимало не улепшавајући стварност износе огољену истину не би ли дошли до најбоље позиције за остваривање сопствених државних циљева. Наши политичари користе се свим и свачим не би ли добили подршку да остану на власти, или на њу дођу.

Улога Патријарха Павла је, заправо, била обједињавајућа у том погледу, али и више од тога – усмеравајућа и интегришућа. Управо је његова личност била оличење тих двери које су поново биле широм отворене, нудећи сваком неометан и слободан приступ ризници Цркве.

Срби из централног дела Косова и Метохије се надају да је Министарство културе изманипулисано, од појединих Срба који раде у Дому културе, који се, поновићу, финансира из српског буџета.

Крвопролиће у БиХ није почело због извињења. Оно је производ инкорпориране мржње и неподношљивости трију нација и вјера на концентрисаном босанскохерцеговачком простору. Извињења неће ништа ријешити.

А најприје би се дало закључити да нити ми хоћемо нити нас они хоће, него се тако годинама замлаћујемо узајамним евродекларацијама и симулирамо да све трчимо једни другима у сусрет. И док су се у Бриселу премишљали, примали редом и преко реда, отварали се и затварали, на Балкан па и у БиХ вратиле су се Турска и Русија.

Чуда у западној политици не постоје, све је до детаља испланирано још деценијама, а неке ствари и стотинама година уназад. Нимало случајно је један од реквизита и просто симбола такозваних демократских промена у Србији била пиштаљка.

Сахрана патријарха показала је друго лице српског народа, који, иако је сиромашан и огорчен, „далеко од Европе“, зна да се понаша, не само пристојно и уљудно већ узвишено и достојанствено, када ситуација то заиста налаже, и када се за то заузму прави ауторитети.

Акција потписивања петиције за добијање држављанства Руске Федерације проширила се на целу територију КиМ. Према изјави њеног иницијатора, већ је прикупљено више од 50.000 потписа, а почетком новембра руској амбасади предат је списак са 21.733 захтева.

Веће Апелационог суда у Београду укинуло пресуду од 12 година затвора Илији Јуришићу, на коју је био осуђен због издавања нередбе за напад на „Тузланску колону“. Намера ми је да отворим питање (не)рада државних органа који је довео до ослобађања Јуришића.

Да ли је нервозу изазвало сумњиво дуго бројање у ЦИК-у или жеља за променом власти била већа код високог представника Валентина Инцка него у народу? Да ли се ради о љутњи поражених зато што су били уверени у победу, или о незадовољству победника што нису добили и члана Председништва?