Без обзира на то ко је коме ту мрачан, владика Артемије се нашао на путу многима, од ситних српских лифераната, тајкунчића и политичара па све до великих “босова” нарко-мафије, међу којима су и чланови бивше администрације Била Клинтона и ЕУ.

Да ли је Латинка Перовић можда хтјела да каже да отпор том насиљу, без резултата у Хрватској, није вриједио толиког страдања и разарања? Али по истој логици и Латинкина партизанија би испала промашај с обзиром на толике српске жртве за заједничку државу која је пропала.

Према мишљењу економиста, да је Југославија опстала, Србија би била под још већим економским притиском Словеније и Хрватске, а једина конкуренција би им долазила од компанија из света, а не из Србије.

Парадокс је да патријарха Иринеја верској толеранцији уче они који су и те како нетолератни прво према Српској цркви, а потом и према свакој традиционалној цркви и верској заједници која се не уклапа у њихов идеолошки калуп.

Несумњиво да евроунијазам српске политичке елите има упориште у чињеници да без ЕУ не бисмо могли да исплаћујемо плате и пензије, да парафразирамо Вучићев вапај пред Скупштином.

Кратковидост руководства локалних Срба и званичног Београда заклонила се иза светог циља одржања Југославије у времену када је њен нестанак постављен и споља и изнутра као услов за нови распоред снага и утицаја у региону.

Уосталом, на крају се испоставило да је посета и званично државно-пасторална, а ја бих нескромно претпоставио да је ипак више пасторално-државна. Централни догађај одиграо се на крцатом стадиону "Кошево", који су, чини ми се, попунили све сами католици, што из БиХ, што из Хрватске.

Милошевић је својим недемократским владањем отворио врата светским моћницима да се умешају у унутрашња питања. Није могао или није хтео да схвати и прихвати да је власт политичара у глобалном свету орочена и променљива и да је то привилегија резервисана само за власнике транснационалног капитала.

Док Вучић говори о “бубицама“ које су га прошле - ваљда мислећи на свој радикалски период у коме се залагао за “Велику Србију” - бошњачки политичари, почев од Изетбеговића, очигледно не мисле да су они имали било какве “бубице“, већ да су њихови политички циљеви одувек били исправни.