Морамо сви да се жртвујемо ако хоћемо да сачувамо Земљу. Нажалост, људи обично жртвовање доживљавају као губитак или предају. А, ипак, корен ове речи има мање везе са „бити без нечега”, а више са „учинити нешто светим”.

Међународни преговори одавно нису дипломатија у белим рукавицама, где се подразумева да две супротстављене стране прихвате трећу, медијатора, који им, пак, на располагање ставља своје добронамерне услуге. Данас тај трећи, тај силни, више не губи време.

Вуковар није био никаква светиња већ место злочина где су убијани цивили обе националности, али се стиче утисак да једино Србија излази у сусрет захтевима Хрватске. Све је извесније да ће српско правосуђе случај препустити Хрватској.

Најшире прихваћено објашњење је, ипак, оно како је Косово изгубио још Милошевић, па они ту више ништа не могу, и поред своје интелектуално-патриотске супериорности. Ето, они се много труде, али је та ствар већ свршена.

Шта год појединци мислили о истицању распећа, или било ког другог религијског симбола у школама, одлука било о њиховом уклањању или задржавању требало би да буде донета кроз демократску расправу и дебату а не диктатом закона. 

Коначни циљ операције је урушавање Републике Српске и деморализација њених грађана. Да би, као што намеравају западни  центри моћи, Република Српска била апсорбована у структуре НАТО пакта и ЕУ неопходно је да буде задовољено неколико предуслова.

Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани „Верона”, зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из „Пројекат Србија” у „Пројекат Европска унија”.

Ако су избивањем из Сарајева током рата, Неле из Београда и Куста из Париза, наводно, подржавали разарање „мултиетничког“ Сарајева, нису ли онда, поготово, и Хаџихафизбеговић и Сидран, остајући у граду својим ћутањем подржавали насиље  над Србима. 

Данас имамо већ преко двадесет генерација изашлих из школских клупа широм Србије, које су углавном велики животни губитници, јер се њихова знања не могу користити за нормалан живот у нормалној земљи. Ко су ти људи, и да ли су имали шансу да одлучују куда иде Србија?