Nakon Drugog svetskog rata pa do svetske ekonomske krize u SAD-u je na primer evidentan zapanjujući porast rada za tržište. Istovremeno, po pravilu, rad je sve manje plaćen usled činjenice da je rad roba i da mu cena pada dok ponuda raste.

Odbrana javnog sektora je bitna ne samo zato što će radnici u njemu imati manje plate, raditi u lošijim uslovima ili biti prebačeni u privatni sektor gde će biti izloženi već nadaleko čuvenom tretmanu, već i zato što to znači poskupljenje usluga javnog sektora za sve ostale, odliv našeg novca u privatni sektor i opšti pad privredne aktivnosti.

Nalik goniču robova, Vučić svojim izjavama, intervjuima i tekstovima, bičuje radnike, terajući ih da još više rade, bez očekivanja zarade dovoljne za pristojan, dostojanstven život.

Početkom 90-tih vladala je opsednutost neoliberalnim dogmama i globalizacijom. Dve decenije kasnije, magnetizam neoliberalnih dogmi, ali i same ekonomske globalizacije je skoro nestao. Ekonomska globalizacija, između ostalog, bila je percipirana kao širenje kapitalizma i blagostanja koje kapitalizam s sobom nosi.

“Udvarajući” se bankama, do nedavno ste klijente ubedjivali da ne tuže “jadne” banke. A sada Vas klijenti, posebno stanovništvo, mnogo i ne interesuju.

Slični centri bili bi u drugim gradovima zemalja centralne i istočne Evrope, u zavisnosti od oblasti saradnje koju te zemlje ponaosob razvijaju u saradnji sa Kinom. Bivši ministar Milan Bačević, dakle, nije izmislio ili sam predložio kineskoj strani mogućnost da Beograd bude centar za kineske infrastrukturne investicije.

Pričinjena šteta od poplava je faktor koji će dominantno odrediti stanje privrede i društva u Srbiji u dužem periodu, a način na koji se kao društvo budemo suočili sa posledicama ove krize umnogome će uticati na budućnost zemlje.

Taj ekonomski pokazatelj Češke Republike je u 2013. godini bio negativan (oko 3, 2 milijarde dolara). Kada se ovaj ekonomski pokazatelj ima u vidu, jasno je da novac ne ''teče'' od EU ka Češkoj, već u obrnutom smeru.

Pri tome je Vučić potrčao da sve odreda obavesti da je NIS profit napravio „eksploatišući našu naftu“, i da podvuče da pare „treba da ostanu u Srbiji“, ali „ne treba da idu u razvoj“? Posle ovih Vučićevih ispada, izjava Zorane Mihajlović o tome kako bi od dividendi NIS Srbija mogla da pokrije deo duga „Srbijagasa“ dolazi kao melem na ranu i glas razuma, što predstavlja svojevrsno dostignuće.

Dugovi nastali po bilo kom osnovu moraju da se plate, i to je jasno. Jasno je takođe da pitanje dugovanja postaje veliki problem. Međutim, loše je to što se kod nas rešavanjem tog problema niko ne bavi. Štite se samo određeni poverioci, ali to nije sistem.