Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Slučaj trojice banjalučkuh profesora - Jovana Dušanića, Miodraga Zeca i Ljubomira Zolotića
Ekonomska politika

Slučaj trojice banjalučkuh profesora - Jovana Dušanića, Miodraga Zeca i Ljubomira Zolotića

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
subota, 03. april 2021.

Po završetku okruglog stola koji je bio posvećen neoliberalizmu (održan 16.03.2012. godine na Ekonomskom fakultetuu Beogradu u organizaciji Akademije ekonomskih nauka) mnogi od učesnika su želeli da mi iznesu svoje utiske o polemici koju sam imao, te izraze čuđenje zbog ideološkog etiketiranja kojem sam bio izložen. Tada su me neoliberali okvalifikovali kao (neo)komunistu koji se nalazi na krajnje levoj strani političkog spektra, tamo gde se do pre dve decenije nalazio komunistički pokret, te da sam protiv kapitalizma i globalizacije. Mnogi od njih su tada prvi put saznali da sam sredinom 80-ih godina prošlog stoleća od komunista bio javno optužen da delujem sa pozicija građanske desnice, te da sam protiv socijalizma i samoupravljanja. Tada su mi kao otežavajuću okolnost komunisti stavili na dušu i činjenicu da potičem iz svešteničke i četničke porodice.

Tako da bi se moglo reći da je disidenstvo za mene prirodno stanje odkako znam za sebe. Nažalost, burna vremena koja živimo na ovim prostorima ne dozvoljavaju da se klatno istorije malo umiri i zadrži u prirodnom položaju nego stalno ide iz jednog ekstrema u drugi. Velika većina (iz raznoraznih razloga) voli da je na strani zvanične ideologije, pa kada je klatno na levom ekstremu oni koji ih ne slede i ostaju u normalnom stanju za njih su desničari, a kasnije postaju levičari kada se klatno zvanične ideologije pomeri u desni ekstrem.

Izvor: Jovan B. Dušanić, „Ekonomsko troknjižje“, treća knjiga 

Izdavač:IP „Filip Višnjić“, Beograd

Izgleda da mi je sudbina namenila da se, po pravilu, uvek nalazim u manjini, na šta sam se potpuno privikao i to mi uopšte ne smeta. To traje od mojih najranijih dana kada sam odrastao u porodici koju je tada vladajući komunistički režimtretirao kao neprijateljsku,a uz to sam za vreme kompletnog osmogodišnjeg školovanja živeo u jednoj bosanskoj čaršiji u kojoj je osim naše porodice i još nekoliko porodica prosvetnih radnika živeo isključivo muslimanski živalj (sa kojim je naša porodica gajila prijateljske odnose i iz tog perioda nosim najlepše uspomene).

Ma koliko to paradoksalno zvučalo to mi je pomoglo da se unutrašnje osećam potpuno slobodnim čovekom. Veoma rano sam u porodici naučio da ne obraćam pažnju na vladajuće „ispravne“ stavove i da budem slobodan od mišljenja većine ali neslobodan od svoje savesti, te da pre svega razmišljam kako da mi savest bude čista, a ne kako me doživljava većina ljudi. Upravo mi je sloboda od mišljenja mase i nesloboda od sopstvene savesti omogućila se uvek osećam slobodnim čovekom, čak i u zatvoru u koji sam dospeo sredinom 80-ih godina prošlog stoleća. 

Tekst koji sledi nisam zamislio kao ličnu ispovest, nego kao svedočanstvo o vremenu u kome smo živeli,

* * *

Sredinom 80-ih godina HH vekabio sam još uvek relativno mlad (35 godina) i mogao sam da budem zadovoljan onim što sam postigao na ličnom i profesionalnom planu. Imao sam voljenu suprugu Tatjanu sa kojom sam dobio predivnog sina Arsenija. Supruga i ja smo radili na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci od koga smo dobili odličan stan u kome smo živeli. Radio sam posao o kome sam oduvek maštao i uživao u radu sa studentima. Sa nepunih 30 godina postao sam docent (najmlađi na Univerzitetu) i bio pred izborom u zvanje vanrednog profesora. Ubrzo po izboru za docenta izašla mi je i prva knjiga, a u ekonomskim časopisima objavljujem svoje radove. Dobio sam i stipendiju za studijski boravak u Španiji koju je trebalo da realizujem u narednoj školskoj godini.

Iznenada se sve promenilo. Uhapšen sam, smešten u zatvorsku ćeliju sa okorelim kriminalcima, zvanično proglašen moralno-politički nepodobnim za rad sa studentima i odstranjen iz nastave, optužen za krivična dela (verbalni delikt i delikt mišljenja) za koja je predviđena zatvorska kazna do deset godina. 

* * *

Slučaj banjalučkih univerzitetskih profesorazapočeoje 11. decembra 1985. godine akcijom Službe državne bezbednosti (SDB) u Banjaluci. Toga dana, pred samu zoru, izvršeni su pretresi u stanovima kolege Miodraga Zeca i kod mene. Posle višečasovnih temeljnih pretresa stanova, kolega Zec i ja smo privedeni na saslušanja u prostorije SDB. Istoga dana je u SDB privedeno i više lica (uglavnom profesora i asistenata sa Ekonomskog fakulteta) koji je trebalo da posluže kao svedoci. Posle potpisanih izjava svi su ubrzo, tokom dana, pušteni kući, a kolega Ljubomir Zolotić i ja (koji nismo pristali da potpišemo unapred pripremljene, izjave) zadržani smo u pritvoru do (poslepodnevnih časova) 14.12.1985. godine.(1)Prilikom pretresa stanova kolegi Miodragu Zecu i meni su oduzete putne isprave – pasoši.(2)Pasoš ću ponovo dobiti u Beogradu posle tri godine čekanja i mnogo peripetija.

1) Komentar: U Rešenju o pritvoru, pisalo je: Postoji osnovana sumnja da je DUŠANIĆ JOVAN počinio krivično djelo iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ. Obzirom da postoji bojazan od bjekstva imenovanog i uništavanja tragova krivičnog djela stekli su se uslovi za određivanje pritvora.

U Krivičnom zakonu SFRJ navedeni članovi glase ovako:

Član 133/1: Ko napisom, letkom, crtežom, govorom ili na drugi način poziva ili podstiče na obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi, na protivustavnu promenu socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja, na razbijanje bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti, na svrgavanje organa društvenog samoupravljanja i vlasti ili njihovih izvršnih organa, na otpor prema odlukama nadležnih organa vlasti i samoupravljanja koje su od značaja za zaštitu i razvoj socijalističkih samoupravnih odnosa, bezbednosti ili odbrane zemlje, ili zlonamerno i neistinito prikazuje društveno političke prilike u zemlji, KAZNIĆE SE ZATVOROM OD JEDNE DO DESET GODINA.

Član 157: Ko izloži poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, njenu zastavu, grb ili himnu, njene najviše organe ili predstavnike tih organa, oružane snage ili vrhovnog komadanta KAZNIĆE SE ZATVOROM OD TRI MESECA DO TRI GODINE.

2) Komentar: U Rešenju o oduzimanju pasoša pisalo je, između ostalog, i sledeće: Oduzima se putna isprava – pasoš broj NO 914309 od Dušanić Jovana sa prebivalištem Banja Luka, ul. Porodice Mlečnik br. 1. U postupku koji je prethodio donošenju ovog rješenja utvrđeno je slijedeće činjenično stanje: Zaštita javnog poretka zahtijeva da se od imenovanog oduzme putna isprava. S obzirom na takvo utvrđeno činjenično stanje, postoje zakonski razlozi za oduzimanje putne isprave, pa je stoga riješeno kao u dispozitivu

* * *

„Na vijest o pokretanju postupka za rasvjetljavanje i presjecanje neprijateljske djelatnosti trojice radnika Fakulteta održan je 16.12.1985. godine sastanak Komiteta za ONO i DSZ (opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu). Na sastanku je izvršeno upoznavanje članova sa novonastalom situacijom na Fakultetu, te skrenuta pažnja na moguće posljedice po političko-bezbjednosnu situaciju na Fakultetu.

Po prispjeću informacije SDB Banjaluka održan je 07.01.1986. godine ponovni sastanak Komiteta za ONO i DSZ Fakulteta na kome su članovi upoznati sa informacijom i vođen je razgovor o potrebi dosljedne diferencijacije studenata i radnika Fakulteta od djelovanja i ponašanja trojice pomenutih radnika.“

Informacija o provođenju diferencijacije članova Saveza komunista (SK)

koju je Predsjedništvo Akcione konferencije SK Ekonomskog fakulteta

uputilo Opštinskom komitetu SK (OK) Banja Luka

 (u daljem tekstu Informacija Predjsedništva AK SK).

* * *

„Jedanaestog decembra prošle godine rano izjutra radnici SDB temeljno su pretresli stanove banjalučkih profesora, zatim su profesore priveli na saslušanje. Sa Zecom se do kasno u noć razgovaralo, izjutra je razgovor nastavljen. Dušanić je zadržan u pritvoru tri dana. Njihovim partijskim organizacijama je kasnije čitana Informacija SDB(3),i njome se kasnije uglavnom barata po sećanju, iz koje proizlazi da su punih sedam godina delovali s pozicija srpskog nacionalizma, grubo i drsko napadali ličnost druga Tita i drugih istaknutih rukovodilaca i tome slično.

Opštinski komitet SK naložio je osnovnim organizacijama SK (OO SK) da ispitaju idejno-političku odgovornost ovih nastavnika. Miodrag Zec je član OO SK druge godine, Jovan Dušanić treće godine, a Ljubomir Zolotić četvrte godine, U OO SK na Fakultetu zajedno sede studenti i nastavnici. Studenti su u većini.“

(Zvonko Simić: Sud partije,

NIN, Beograd, 22.06.1986)

3) Informacija SDB o presecanju neprijateljske delatnosti trojice radnika Ekonomskog fakulteta u Banjaluci: Dušanić Jovana, Zec Miodraga i Zolotić Ljubomira (u daljem tekstu: Informacija SDB) je od strane radnika SDB doneta na partijske sastanke, pročitana i odmah vraćena u SDB.

Komentar. Većina navoda iz Informacije SDB naći će se kasnije u Zvaničnom saopštenju OK SK, a neki će biti izostavljeni, kao na primer, da sam organizovao i bio na čelu neprijateljske trojke – takozvane beogradske grupe (Dušanić, Zec, Zolotić), da potičem iz svešteničke i četničke porodice itd. S druge strane, u Informaciji SDB nije bilo ni reči o tome da kolega Miodrag Zec potiče iz partizanske porodice i da je samo nekoliko meseci pre toga uspešno završio Partijsku školu u Kumrovcu (Titovo rodno mesto gde je kurseve završavala buduća partijska elita SK).

* * *

„Nacionalistička istupanja navedenih nastavnika Ekonomskog fakulteta izražavana su tako što su oni kroz svoje duže privatno druženje ispoljavali negatorski stav i nipodaštavali osnovne vrijednosti našeg socijalističkog samoupravnog društva, tekovine NOB-a (narodnooslobodilačke borbe) i socijalističke revolucije, bratstvo, jedinstvo i socijalističko zajedništvo, te omaložavali ličnost i djelo druga Tita, dovodeći u sumnju temeljna ustavna određenja.

Izražavali su zabrinutost nad sudbinom srpske nacije, pogotovo intelektualaca koji su, po njihovom mišljenju u Socijalističkoj Republici BiH progonjeni. Tvrdili su da se četnicima neopravdano pripisuju zlodjela, te da će istorija sa veće vremenske distance tek to potvrditi...

Dr Dušanić i mr Zec bili su istomišljenici u pogledu komentara na Ustav iz 1974. godine, govoreći da je donijet pod pritiskom hrvatskih nacionalista, da je njime Srbija oslabljena, rasparčana i dezintegrisana – u raspadu, da uža Srbija nema nikakvog uticaja na odlučivanje na nivou Federacije i da zato sve više zaostaje u razvoju, ukazujući na potrebu formiranja Velike Srbije u čiji sastav bi ušla Crna Gora i veći dio BiH.

U njihovim istupanjima glorifikovana je i zapadna demokratija i višepartijski sistem, te negirana demokratija u našem sistemu, isticana ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu, koji je po njihovom mišljenju sinonim za sirotinju, u kojem su ljudske slobode ugrožene. Napadana je naša nesvrstana spoljna politika kojoj su dani odbrojani i slično.

Grubo su klevetali, napadali i vrijeđali ličnost i djelo druga Tita navodeći pretjeranu raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti. Za Predsjedništvo SFRJ govorili su da je vijeće staraca koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata.

Činjenica da su ovako istupali mladi, stručni i naučni radnici, koji su se afirmisali upravo u našem samoupravnom socijalističkom društvu, u višenacionalnoj sredini, na relativno mladoj vaspitno-obrazovnoj i naučnoj instituciji, još više dobija na specifičnoj težini.“(4)

(Zvanično saopštenje OK SK –

Opštinskog komiteta SK Banja Luka)

4)Komentar: Zvanično saopštenje OK SK Banja Luka je, u celini ili delimično, krajem maja 1986. godine, prenela skoro sva jugoslovenska štampa (Zagovarali Veliku Srbiju – Politika, Nastavnici kućnog nacionalizma – Oslobođenje, Nacionalisti za katedrom – Novosti, itd).

* * *

„Sastanak Predsjedništva Akcione konferencije SK Ekonomskog fakulteta održan je 10.01.1986. godine, a osnovna tema rasprave bila je neprijateljsko djelovanje trojice članova SK. Jednodušno je osuđeno njihovo djelovanje i ukazano je na potrebu brzog i energičnog raščišćavanja novonastale situacije. Zaključeno je da se hitno održe sastanci Osnovnih organizacija SK (OO SK) i Aktiva radnika SK Ekonomskog fakulteta, kako bi se svi članovi SK upoznali sa suštinom njihovog djelovanja i podstakla diferencijacija. Sastanak Aktiva radnika SK Ekonomskog fakulteta održan je 13.01.1986. godine, zatim Druge OO SK 15.01.1986. godine, te sastanak Treće i Četvrte OO SK 16.01.1986. godine. Na ovim sastancima članovi SK upoznati su sa suštinom njihovog neprijateljskog djelovanja. Ocjenjeno je da se njihovo ponašanje kosi sa idejnim likom člana SK i da se od njega treba diferencirati, te da se mora utvrditi stepen njihove idejno-političke odgovornosti. Takođe je konstatovano da u njihovom javnom radu (nastavi, naučno-istraživačkom radu i slično) nije primjećeno neprijateljsko djelovanje. U cilju utvrđivanja idejno-političke odgovornosti i izricanja mjera na OO SK formirana su drugarska vijeća.“

 (Informacija Predsjedništva AK SK)

* * *

„Na prvom zajedničkom sastanku sva tri Drugarska vijeća date su odrednice za rad ovih organa. Iz sadržajne diskusije o budućem radu izdvajamo slijedeće:

a) drugarska vijeća su osnovale OO SK i ona su odgovorna za svoj rad svojim OO SK kojima i podnose izvještaj,

b) drugarska vijeća ispituju stepen odgovornosti člana svoje partijske organizacije,

v) osnov za rad drugarskih vijeća je Informacija SDB Banja Luka i ona se ne smije dovoditi u pitanje dok se eventualno ne dokaže suprotno,

g) pri svojoj analizi drugarsko vijeće ispituje samo one oblasti djelovanja svojih članova koje se navode u Informaciji SDB,

d) drugarsko vijeće treba da ima drugarski odnos prema članu čija se odgovornost ispituje sve dok se ili ne uvjeri potpuno u njegovu krivicu, te da kroz ocjenu njegovog ponašanja da politički profil njegove ličnosti, ocjeni njegove postupke i eventualno predloži odgovarajuće mjere,

đ) neophodna je koordinacija u radu sva tri drugarska vijeća kao i koordinacija između Opštinskog komiteta SK i našeg Fakulteta,

e) pošto se radi o strogo povjerljivim materijalima od članova drugarskih vijeća se traži stroga partijska disciplina – diskrecija.“

 (Iz Izvještaja drugarskog vijeća Druge OO SK)

* * *

„Drugarsko vijeće je održalo sedam sastanaka, od čega su bila dva sastanka u Opštinskom komitetu SK Banja Luka, gde smo razgovarali o metodološkim i formalno-statutarnim pitanjima rada. Na prvom sastanku sa J. Dušanićem, predočili smo mu još jednom navode koji su sadržani u Informaciji SDB, kojima se njegova djelatnost okvalifikovala kao neprijateljska. Saopštili smo mu da želimo razgovarati o svakom navodu posebno, što bi nam pomoglo da utvrdimo okolnosti koje su pogodovale takvom djelovanju. U toku razgovora, Jovan Dušanić je negirao tačnost navoda u cjelini, zbog čega nije bio moguć razgovor o svakom navodu posebno.

Na kraju svoga rada drugarsko vijeće, na osnovu Informacije SDB, razgovora sa J. Dušanićem i članovima SK sa Fakulteta i na osnovu zaključaka sa sastanaka Treće OO SK i Aktiva SK Ekonomskog fakulteta konstatuje slijedeće: da je Služba državne bezbjednosti, prateći djelovanje Jovana Dušanića od 1979 do 1985. godine napisala Informaciju, koja ukazuje na njegovo djelovanje sa pozicija srpskog nacionalizma i građanske desnice. Drugarsko vijeće polazi od toga da je Informacija tačna.

Vrlo vjerovatno da je Jovan Dušanić u razgovoru pojedine izjave saopštavao tako da su nekom od slušalaca ostavljale prizvuk da se radi o djelovanju sa pozicija koje su strane temeljnim opredelenjima našeg društva, iz čega se izvlači zaključak da je došao u sukob sa idejno-političkom osnovom i statutarnim principima SK, te shodno članovima 22 i 23 Statuta SK BiH predlaže Trećoj OO SK Ekonomskog fakulteta da Jovanu Dušaniću izrekne mjeru idejno-političke odgovornosti 5. stepena, odnosno isključenje iz Saveza komunista.“

(Iz Izvještaja drugarskog vijeća Treće OOSK)

* * *

„Posle sastanka Aktiva, u skladu sa Zaključkom Predsjedništva Akcione konferencije (AK SK) održan je zajednički sastanak Sekretarijata OO SK i drugarskih vijeća. Smisao sastanka je bio u operativnoj pripremi sastanaka OO SK i procjeni mogućih pojava i tendencija na samim sastancima.

Sastanak Druge OO SK Ekonomskog fakulteta na kojoj je povezan drug Miodrag Zec, održan je 26.03.1986. godine. U dugotrajnoj raspravi drug Miodrag Zec ispoljio je visok stepen samokritike, daleko veći od onoga na Aktivu SK i u radu Drugarskog vijeća i pismenoj izjavi koju je dao Drugarskom vijeću. Istina, u svom izlaganju pokušao je da ospori tačnost nekih navoda iz Izvještaja drugarskog vijeća kao i da neke svoje izjave prikaže sa drugačijim namjerama, u drugom kontekstu i slično. Međutim, kako je to kasnije ocjenjeno i na zajedničkom sastanku Sekretarijata OO SK i Predsjedništva AK SK, visok stepen samokritičnosti, uviđanje grešaka i propusta, čvrsta volja da se koriguje u ponašanju, velika želja da ostane u Savezu komunista i da se dokazuje u njegovim redovima, te spremnost da prihvati idejno-političke sankcije,(5)presudno je djelovalo na ishod izjašnjavanja članova SK o mjeri idejno-političke odgovornosti. U raspravi je takođe isticano da treba imati u vidu postupnost u izricanju mjera, s obzirom da drugu Miodragu Zecu do sada nije izricana bilo koja mjera. Sve su to bili razlozi da većina članova OO SK na drugoj godini studija bude za prihvatanje Izvještaja drugarskog vijeća uz preinačavanje mjere idejno-političke odgovornosti – isključenje iz članstva SK u opomenu pred isključenje.

Sastanak Treće OO SK Ekonomskog fakulteta na kojoj je povezan drug Jovan Dušanić, održan je 27. marta 1986. godine. Posle čitanja Informacije Službe državne bezbjednosti i Izvještaja drugarskog vijeća otvorena je rasprava. U svom dužem izlaganju drug Jovan Dušanić negirao je većinu navoda iz Informacije i Izveštaja navodeći da su mnogi netačni, neki čak smiješni, drugi drugačije protumačeni i slično. Isto tako, isticao je da protiv njega nema bilo kakvih materijalnih dokaza, da Drugarsko vijeće nije ponudilo činjenično stanje što mu je bio zadatak, zatim da je cijela stvar rezultat povređene sujete ljudi kojima se on zamjerio i da u svemu ima niz nelogičnosti. Takođe je tvrdio da je svoju izjavu u Centru SDB potpisao pod prinudom, ali je pristao da potpiše računajući da će sa slobode uspjeti da dokaže njenu netačnost. U čitavom svom izlaganju ispoljio je nekritičnost, što je bilo prisutno i na Aktivu SK i u radu Drugarskog vijeća. Sve je to uticalo na otežano vođenje diferencijacije sa njim u okviru Organizacije SK u kojoj su pretežno studenti kojima on predaje. Njegovo istupanje, kako je to ocjenjeno i na zajedničkom sastanku Sekretarijata OO SK i Predsjedništva AK SK Fakulteta, ostavilo je jak utisak na studente komuniste i dovelo do podjele među njima, zatim do kolebljivog stava kod jednog dijela, te sumnji u Informaciju i Izveštaj, a primjećeno je i neozbiljno ponašanje(6)pojedinaca na što im je ukazano na samom sastanku.

Sve je to uticalo na krajnji ishod izjašnjavanja o Izvještaju i prijedlogu Drugarskog vijeća – umesto predloženog isključenje iz Saveza komunista, bez izri-canja bilo koje mjere idejno-političke odgovornosti. Na sastanku su govorili u prilog Izvještaja drugar-skog vijeća svi prisutni nastavnici, ali to nije bitnije moglo da promeni stav studenata članova SK.“

(Informacija Predsjedništva AK SK)

5)Kolega Miodrag Zec je na sastanku Druge OO SK sam predložio da mu se izrekne kazna opomena pred isključenje iz članstva SK.

6)Komentar: Nije se radilo o neozbiljnom ponašanju studenata. Naprotiv, veoma ozbiljno su u svojim diskusijama isticali da ne mogu da shvate zašto je podignuta tolika hajka protiv mene, a pogotovo ih zapanjuje ponašanje mojih kolega – njihovih profesora. Neargumentovane optužbe svojih profesora na moj račun, kao i njihove apele studentima da glasaju za moje kažnjavanje, studenti su dočekivali glasnim negodovanjem.

* * *

„Sastanci na kojima je utvrđivana njihova idejno-politička odgovornost, pričaju očevici, bili su dugi i burni.(7)Studenti koji čine većinu među komunistima na ovoj banjalučkoj visokoškolskoj ustanovi, odbijali su da poveruju u neprijateljske aktivnosti svojih nastavnika, tim pre što Dušanić i Zec važe za ubedljivo najbolje predavače.(8)

I još sećanje studenata na pritiske, plač pred drugovima onih slabijih, izgubljen poneki ideal i pokretanje postupka za odstranjivanje iz procesa nastave.

Akteri ovog događaja nisu voljni da razgovaraju sa novinarima. Jovan Dušanić piše pismo Kongresu SKJ i novinarima koji su objavili Saopštenje opštinskog komiteta. I pokušava da pronađe stan u Beogradu ili Ljubljani – iseljava se iz Banjaluke. Miodrag Zec kaže da ostaje. Žaliće se Statutarnoj komisiji CK SK BiH i iskreno je uveren da je SDB dovedena u zabludu. Ljubomir Zolotić, poručnik u rezervi, u vreme boravka potpisnika ovog teksta u Banjaluci, bio je na vojnoj vežbi...

U Opštinskom komitetu u Banjaluci smatraju da je sve rešeno i rečeno. Sada je najvažnije da se svi posvete nastavi, kažu. Energično će protestovati protiv svakog pokušaja da se slučaj iskoristi kao potvrda teze da se iz Bosne proteruju intelektualci.Mi smo morali da intervenišemo, jer se pokazalo da sami studenti nisu sposobni da prepoznaju neprijateljsko delovanje. Moramo da u narednom periodu posvetimo veću pažnju radu na tom polju.“

 (Momčilo Petrović, Dogodilo se u Banja Gulagu, Mladost, Beograd, 16.06.1986)

7)Komentar: U vreme svih ovih mučnih dešavanja na Fakultetu ono što mi je, ipak, ostalo u lepom i nezaboravnom sećanju i što mi, kao profesoru mladih ljudi, predstavlja ogromnu satisfakciju, jeste odlučnost da se bore protiv nepravde i nedvosmislena podrška koju sam dobio od skoro svih mojih studenata. Studenti su se tako poneli i pored činjenice da su prethodno mnogi pozivani, od strane partijskih funkcionera sa Fakulteta i iz Opštinskog komiteta, i tada su im obećavane razne privilegije ukoliko budu diskutovali protiv mene, a na samom partijskom sastanku im je prećeno sankcijama ukoliko budu na mojoj strani. Sastanak OO SK je trajao izuzetno dugo jer je diskutovalo veoma mnogo studenata i nijedan od njih nije podržao moje kažnjavanje. Od desetine studenata koji su diskutovali najubedljivije diskusije su imale Vesna Marić (sada, udata Aleksić, je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci) i Amela Velagić.

8)Na Univerzitetu u Banjaluci studenti su redovno svake školske godine ocenjivali svoje profesore. Od strane studenata Ekonomskog fakulteta svako godine sam bio jedan od tri najbolje ocenjena profesora, a više puta (kao i kod poslednjeg ocenjivanja pre moga hapšenja) i najbolje ocenjen.

DRUGI DEO

* * *

„Povodom ovakvog ishoda diferencijacije članova SK na drugoj i trećoj godini studija zakazan je sastanak Predsjedništva AK SK za 01.04.1986. godine. Sastanku su prisustvovali i članovi sekretarijata obe OO SK. Ocjenjeno je, kako je već navedeno, da je do preinačenja predložene mjere na Drugoj OO SK došlo pod uticajem samokritičnosti, čvrstoj volji i borbi druga Miodraga Zeca da ostane u SK, zatim pod uticajem njegovog uviđanja grešaka, spremnosti na korigovanje u ponašanju i prihvatanja odgovornosti za greške pred OO SK, te pod uticajem postupnosti u izricanju mjera.

Po ocjeni Presjedništva i Sekretarijata Treće OO SK, do podele članstva OO SK došlo je zbog nesamokritičnosti druga Jovana Dušanića, njegovog negiranja navoda, postupka utvrđivanja njegove idejno-političke odgovornosti, insistiranju na materijalnim dokazima i slično. Svojim ponašanjem u velikoj mjeri doprinio je stvaranju sumnje u Informaciju SDB, Izvještaj drugarskog vijeća, te stvaranju predstave da mu se bez materijalnih dokaza ne može izreći ni mjera idejno-političke odgovornosti.

Zbog podjele oko krupnog ideološkog pitanja, te zbog sumnje kod jednog dobrog dijela članova u činjenice koji su pouzdana osnova za utvrđivanje i izricanje mjera idejno-političke odgovornosti Predsjedništvo AK zaključilo je da postoje osnove za obnavljanje sastanka na Trećoj OO SK. Zaključeno je da se mora povesti odlučna diferencijacija i sa onima koji se solidarišu sa drugom Dušanićem. U tom cilju precizirano je da bi se članovi SK morali nedvosmisleno izjasniti da li dovode u sumnju osnovanost Informacije SDB, Izvještaj drugarskog vijeća i da li smatraju da je ponašanje druga Dušanića prikazano u Informaciji i Izvještaju spojivo sa likom člana SK i sa članstvom u SK. O obnavljanju sastanka na Trećoj OO SK obavljene su i konsultacije u Opštinskom komitetu SK.(9)

Sastanak Treće OO SK zakazan je za 08.04.1986. godine. O održavanju sastanka drug Dušanić Jovan obavešten je ranije. Pred početak sastanka on je sekretaru OO SK uputio pismenu izjavu kojom sa danom 07.04.1986. godine istupa iz SK po ličnoj želji. Izjava je napisana sa dosta cinizma i ironičnog stava prema postupku utvrđivanja njegove idejno-političke odgovornosti.“

(Informacija Predsjedništva AK SK)

9) Komentar: Dragan Davidović, tada zaposlen u Institutu za istoriju, uspevao je da (preko svoga prijatelja koji je bio blizak sa tadašnjim sekretarom Predsjedništva OO SK) saznaje o namerama OK SK i o tome me blagovremeno obaveštava. Od njega sam saznao da OK SK insistira da se obnovi rasprava na Trećoj OO SK o mome neprijateljskom delovanju. Pošto su bili svesni da studenti neće hteti da glasaju za moje kažnjavanje, odlučili su da od studenata zahtevaju da se nedvosmisleno izjasne da li dovode u sumnju osnovanost Informacije SDB, Izvještaj drugarskog vijeća i da li smatraju da je ponašanje druga Dušanića prikazano u Informaciji i Izvještaju spojivo sa likom člana SK i sa članstvom u SK. Da studente ne bih dovodio u situaciju da rizikuju da i oni budu predmet proganjanja kroz koje ja prolazim (jer je zaključeno da se mora povesti odlučna diferencijacija i sa onima koji se solidarišu sa drugom Dušanićem), pre održavanja ponovnog sastanka Treće OO SK, samovoljno sam istupio iz članstva SK.

Da mi olakša situaciju samoinicijativno se, u to vreme, angažovao i profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta u Banjaluci Mićo Carević (nosilac Partizanske spomenice 1941. i dva Ordena za hrabrost). Nekoliko puta je bio u Sarajevu pokušavajući da članove Predsjedništva Centralnog komiteta SK BiH (prema nezvaničnim informacijama oni su pokrenuli, koordinirali i usmeravali aktivnosti na slučaju banjalučkih univerzitetskih profesora) ubedi da odustanu od montiranog političkog procesa na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci.

* * *

„Sekretar Treće OO SK obavestio me je 07.04.1986. godine da je za 08.04.1986. zakazan novi sastanak OO SK. Takođe me je obavestio da ne postoje neki novi momenti i činjenice koje bi se mogle prezentovati OO SK. Imajući gore navedeno u vidu, a sećajući se toka prethodnog sastanka OO SK, smatrao sam svojom ljudskom obavezom da studente poštedim novih neprijatnosti. Zbog toga sam istoga dana (07.04.1986) preporučenom poštom poslao Izjavu OO SK i obavestio je da u skladu sa članom 25 Statuta SK BiH (koji u celosti glasi: Član može po svojoj volji istupiti iz SK), sa danom 07.04.1986. godine istupam iz SK. Jedan primerak te Izjave uručio sam sekretaru neposredno pred početak sastanka, a istu sam pročitao na samom početku. Budući da je navedena izjava od strane Predsedništva AK SK zvanično okvalifikovana kao cinična i ironična, navodim je u celini.

„Danas (07.04.1986) sam obavešten da je za sutra zakazan sastanak Treće OO SK, a u vezi sa ponovnim razmatranjem izveštaja Drugarskog veća. U vezi sa tim izjavljujem sledeće:

1. Na Fakultetu je u vezi sa ovim „slučajem“ stvorena atmosfera koja teško pogađa ne samo mene, nego i kolege sa kojima radim, a naročito studente.

2. Drugarsko veće predložilo je OO SK da mi izrekne najtežu meru idejno-političke odgovornosti petog stepena, odnosno isključenje iz SK, mada nije utvrdila činjenično stanje koje bi govorilo o mojoj odgovornosti kao člana SK.

3. Na sastanku Aktiva radnika SK Ekonomskog fakulteta održanom 20.03.1986. godine podržan je predlog drugarskog veća uz sledeći zaključak: Jednoglasno je zaključeno da Jovan Dušanić, Miodrag Zec i Ljubomir Zolotić nisu u svojim javnim istupanjima (rad u nastavi, organima upravljanja i naučnoistraživački rad) delovali sa nacionalističkih pozicija niti pojedinačno niti kao grupa.

4. Dana 27.03.1986. godine na sastanku Treće OO SK, na kome je razmatran Izveštaj drugarskog veća, članovi SK su bili opominjani da će, ukoliko ne budu glasali za predlog Drugarskog veća, i oni biti proglašeni nacionalistima. Njihovo eventualno glasanje protiv predloga drugarskog veća proglašavano je povredom principa demokratskog centralizma (pošto je odluka već doneta od strane viših organa SK – Predsedništva Centralnog komiteta SK BiH, Predsedništva Opštinsko komiteta SK Banjaluka, Predsedništva Akcione konferencije SK Ekonomskog fakulteta), te da će zbog toga biti isključeni iz SK. Ukoliko OO SK ne prihvati predlog drugarskog veća preti joj raspuštanje, a ponovo će u SK biti primljeni samo oni koji su se izjasnili za predlog drugarskog veća. Posle višečasovne rasprave članovi OO SK su pojedinačno prozivani da glasaju kako bi se moglo evidentirati kako se ko izjasnio. I pored svega toga većina članova OO SK izjasnila se protiv predloga drugarskog veća.

U želji da doprinesem smirivanju situacije (koja bi omogućila Fakultetu da se vrati u normalno stanje, a studentima da se posvete studiranju i spremanju ispita), te da članove OO SK (pre svega, studente) sačuvam od daljih moralnih lomova, obaveštavam vas da sa današnjim danom (07.04.1986), a u skladu sa članom 25 Statuta SK BiH istupam iz SK.“

(Jovan B. Dušanić, O jednom „isključenju“,

NIN, Beograd, 15.06.1986)

* * *

„Na 9. sjednici Predsjedništva Opštinskog komiteta SK, održane 24.04.1986. godine obavljena je rasprava o Informaciji o provođenju diferencijacije članova SK povodom neprijateljskog djelovanja Dušanić Jovana, Zec Miodraga i Zolotić Ljubomira, radnika Ekonomskog fakulteta u Banjaluci.

Razmatrajući tok aktivnosti na sjednici Predsjedništva OK SK konstatovano je, da je ista trebala biti vođena brže i energičnije. Zatim, s obzirom na karakter i kvalifikacije ispoljenih aktivnosti – sa nacionalističkih pozicija, napad na osnovne vrijednosti našeg socijalističkog samoupravnog društva, tekovine NOB-a i socijalističke revolucije, ličnost i djelo druga Tita, idejno-političke mjere koje su OO SK izrekle navedenim članovima nisu adekvatne niti primjerene navedenim djelima.

U vezi s tim, Predsjedništvo OK SK konstatovalo je da je kroz ukupno vođenje ove aktivnosti u OO SK ispoljena kolebljivost i oportunizam, posebno kod članova Saveza komunista iz reda studenata, koji čine većinu ukupnog članstva ovih OO SK.

Predsjedništvo se opredelilo da Opštinskom komitetu SK predloži da obavi raspravu o navedenim informacijama i formira Drugarsko vijeće, koje će nastaviti aktivnosti na ispitivanju okolnosti i utvrđivanju činjeničnog stanja, te OK SK predloži da izrekne odgovarajuće idejno-političke mjere navedenim članovima.

Pored navedenog, posebno je ukazano na odgovornost članova SK u poslovodstvu i samoupravnim organima Ekonomskog fakulteta u smislu njihove odgovornosti prilikom procenjivanja mogućnosti daljeg radnog angažovanja ovih nastavnika na Fakultetu.“

(Rezime rasprave koju je Predsjedništvo

OK SK Banjaluka uputila 25.04.1986. godine

Predsjedništvu AK SK Ekonomskog fakulteta)

* * * 

Raspravljajući danas, na redovnoj sjednici Opštinskog odbora Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (OO SUBNOR-a) Banjaluka o izreče-nim idejno-političkim mjerama trojici profesora Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, zaključeno je da je Opštinski komitet SK Banjaluka pravilno postupio pri izricanju idejno-političkih mjera, ali da se na tome ne smije ostati.

Naime OO SUBNOR-a smatra da se protiv dr Jovana Dušanića i mr Miodraga Zeca pokrene i krivični postupak, jer su se djelujući sa pozicija srpskog nacionalizma ogriješili o zakon, pa ratnici smatraju da to ne smije proći nekažnjeno.

Raspravljajući o kažnjavanju trojice naučnih radnika, dr Jovana Dušanića, mr Miodraga Zeca, koji su isključeni iz SKJ, te mr Ljubomira Zolotića, kažnjenog posljednjom opomenom (koji je proglašen nebudnim oportunistom), borci ističu da se u ovakvim slučajevima mora brže i efikasnije djelovati, da pojave valja presijecati u korijenu i da je neprihvatljivo da su takvi ljudi toliko dugo djelovali s pozicije srpskog nacionalizma. Sve ove pojave, ističu ratnici, suprotne su tradicijama naše revolucije, nasrću na bratstvo-jedinstvo, jednu od temeljnih odrednica naše revolucije

 (J. S., Nacionaliste pred sud

Glas, Banja Luka, 25.06.1986)

* * * 

„Obavještavamo vas da je Predsjedništvo AK SK Ekonomskog fakulteta zauzelo stav da, s obzirom na prirodu idejnih zastranjivanja zbog kojih se vodi postupak utvrđivanja idejno-političke odgovornosti Dušanić Jovana, Zec Miodraga i Zolotić Ljubomira, treba pokrenuti postupak, što ovim putem i činimo, za ocjenu mogućnosti njihovog daljeg opstanka u nastavi.“(10)

(Dopis od 28.04.1986.

Predsjedništva AK SK Ekonomskog fakulteta upućen

poslovodstvu i samoupravnim organima Fakulteta)

10)Komentar: Na sednici Saveta Ekonomskog fakulteta, održanoj 08.05.1986. godine doneta je odluka da se pokrene postupak za ocenu izvršavanja dužnosti nastavnika i saradnika dr Jovana Dušanića, mr Miodraga Zeca i mr Ljubomira Zolotića i imenovana je Komisija sa zadatkom da utvrdi činjenice da li nastavnik izvršava dužnost u skladu sa važećim propisima.

Komisija je predložila da kolega Miodrag Zec i ja budemo isključeni iz nastavnog procesa na Fakultetu. Ovaj predlog razmatran je na Naučno-nastavnom veću (NNV) i Zborovima studenata, te na Savetu Fakulteta. 

* * *

„Naučno-nastavno veće (NNV) predložilo je Savetu da dr Dušanića i mr Zeca isključi iz nastave na Fakultetu. Za ovakvu odluku NNV glasalo je 18 od 23 člana u slučaju Dušanića, a 17 kada se glasalo o mr Zecu.(11)

Za 20.06.1986. godine bila je zakazana sednica Saveta na koju je došla većina delegata. Inače Savet ima dvadeset jednog člana – po sedam delegata iz redova zaposlenih na Fakultetu, zatim iz redova studenata, te društveno-političke zajednice. Pre ove sednice održani su Zborovi studenata druge, treće i četvrte godine na kojima su studenti jednoglasno bili protiv predloga NNV o isključenju svojih profesora iz nastave. Studenti su, kao i na sastancima Osnovne organizacije SK, bili puni hvale za radne i moralne kvalitete svojih profesora ističući da oni nikada u radu sa njima nisu pokazivali nacionalističko opredelenje. Sa takvim stavom njihovi delegati su i došli na sednicu Saveta.“

(A. Kozomara, Studenti protiv isključenja,

Novosti, Beograd, 27.06.1986)

11)Komentar: O atmosferi koja je vladala na sednici NNV govori i činjenica da je kolega M. Zec, kako mi je kasnije rekao, bio toliko zbunjen da je glasao za moje isključenje iz nastave. Otuda i razlika od jednog glasa prilikom glasanja. Na sednici NNV diskutovali su i glasali protiv našeg isključenja sva tri studenta-člana NNV, te kolege Milorad Karalić (nastavnik fizičkog vaspitanja i osvajač zlatne medalje u rukometu sa Olimpijskih igara) i Ratko Kravarušić (asistent matematike). Protiv isključenja kolege Miodraga Zeca sam i ja glasao.

* * *

„Nova sednica Saveta bila je zakazana za 25. jun, ali je odmah pred sami početak po drugi put otkazana (iako je bio nadpolovičan broj delegata Saveta).(12)

Na narednoj sednici Saveta pored odluke o eventualnom isključenju dvojice profesora delegati će se izjašnjavati i o novom dekanu Ekonomskog fakulteta. Dosadašnji dekan dr Ivan Marković, izabran prošle godine, podneo je neopozivu ostavku na ovu dužnost.“(13)

 (Kvorum bio, ali ...

Novosti, Beograd,03.07.1986)

12)Komentar: I pre sednice Saveta znalo se da su za isključenje iz nastavnog procesa kolege Zeca i mene svih sedam članova Saveta predstavnika društvene zajednice (partijski funkcioneri), a protiv svih sedam članova Saveta predstavnika studenata. Od sedam članova Saveta iz redova zaposlenih na Fakultetu četiri nastavnika su bila za, a tri asistenta protiv isključenja. Pošto se odluke na Savetu donose većinom od ukupnog broja (najmanje jedanaest) članova nedolazak na sednicu Saveta samo jednog člana iz redova nastavnika ili predstavnika društvene zajednice znači da se odluka o isključenju ne može doneti. To je i razlog odlaganja sednice Saveta do momenta kada je obezbeđeno (u trećem pokušaju) kompletno prisustvo članova Saveta – predstavnika društvene zajednice i nastavnika Fakulteta

13) Komentar: Pre ostavke kolege Ivana Markovića, odmah posle moga pritvaranja, sa mesta predsednika Predsedništva AK SK Ekonomskog fakulteta povukao se kolega Krstan Malešević. Pored toga, oni su, u to vreme, učinili još po jedan izuzetan gest. Naime, u vreme kada su me 11.12.1985. godine odveli od kuće moja porodica nije mogla da dobije informaciju gde se nalazim i u kakvom sam statusu. Meni nije bilo omogućeno da se javim porodici i imam kontakt sa bilo kim (advokatom, prijateljima), osim inspektora SDB, zatvorskih čuvara i (tri) osuđenika iz moje zatvorske ćelije. Kolega Krstan Malešević (koji je bio i član rukovodstva OK SK) je 13. decembra telefonirao mojoj supruzi i obavestio je da sam pritvoren, te da je uveren da se radi o nesporazumu, da se mnogo ne brine i da se nada da ću uskoro biti oslobođen. Iste večeri supruga kolege Ivana Markovića je došla u posetu mojoj supruzi mada su se do tada jedva i poznavale. Nešto kasnije kolege Ivan Marković i Krstan Malešević će takođe biti prisiljeni da napuste Banjaluku. Ivan Marković će penziju dočekati kao profesor Ekonomskog fakulteta u Rijeci, a Krstan Malešević kao profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

* * *

 „Nije, u svemu ovome, nezanimljiv podatak da Savjet banjalučkog Ekonomskog fakulteta, koji je trebalo da odluči o „sudbini“ trojice nastavnika, dva puta uzastopno nema kvorum. Otuda malo je vjerovatno da je rješenje – u očekivanju kvoruma.“

(Jovan Babić, Grijeh ili greška,

Danas, Zagreb, 01.07.1986)

* * *

„Uvažavajući izveštaj komisije za utvrđivanje činjenica i mišljenje Naučno-nastavnog veća, članovi Saveta Ekonomskog fakulteta na jučerašnjoj zatvorenoj sednici većinom glasova doneli su odluku da se dr Jovan Dušanić i mr Miodrag Zec isključe iz naučno-nastavnog procesa zbog nacionalističkih istupanja.

Interesantno je da su članovi Saveta, pre početka jučerašnje sednice, odlučili da prilikom donošenja ovih odluka ne budu prisutni novinari.

Prema prvim saznanjima, studenti su i ovom prilikom, kao i na sednici Naučno-nastavnog veća, bili protiv isključenja Dušanića i Zeca.“

(Dušanić i Zec isključeni iz nastave,

Politika, Beograd, 08.07.1986)

* * *

„Zoran Kalinić, sekretar Predsedništva Opštinskog komiteta SK u Banjaluci, kaže tim povodom: Pitali smo ih, niko ih iz SDB nije tukao.(14) A dokle je išlo to nepoverenje, kada je Dušanić odbijao da jede, ta tri dana. Tražio je samo mleko u tetrapaku da mu nešto ne bi stavili unutra!

Zoran Kalinić prihvata da su obavljene konsultacije sa Nevenkom Selimović, članom Predsedništva CK SK BiH,ali da nikakav pritisak nije bio u pitanju – taman posla.(15) 

Na pitanje zašto je Komitet „preskočio“ mišljenje OO SK pomenutih profesora, Zoran Kalinić kaže: I iz zvaničnog saopštenja je jasno da su se OO SK nezrelo susrele sa nacionalizmom. Ispitujemo i odgovornost komunista koji su svedočili u SDB, a nikad na svojim OO SK nisu ukazivali na njihov nacionalizam, koji je po mišljenju Komiteta ipak postojao.

A na sastancima, koji su se tih dana jedan za drugim nizali na Ekonomskom fakultetu, izražena je jednodušna procena da trojica profesora „ozloglašeni nacionalisti“ nisu ništa drugo do „izuzetno omiljeni i stručni nastavnici.“

(Svetlana Prlina, Rašomon na Vrbasu,

Novosti 8, Beograd, 19.06.1986)

14)Komentar: Istina niko nas nije tukao, ali smo kolega Ljubomir Zolotić i ja bili maltretirani od strane inspektora SDB. Kolegi Lj. Zolotiću bilo je naređeno, u prostorijama SDB, da se okrene prema zidu sa rukama podignutim uvis. Iza njegovih leđa inspektori SDB su na njega vikali i pretili mu da će ga (ukoliko ne potpiše unapred pripremljenu izjavu) premlatiti i na kraju likvidirati. Drugi su predlagali da ga odmah likvidiraju. Sve to je bilo praćeno udaranjem pendrecima po stolu iza njegovih leđa i repetiranjem i stavljanjem pištolja na potiljak glave kolege Lj. Zolotića. Mene su neprekidno ispitivali u prostorijama SDB i to je trajalo 16-18 časova svakog dana, a onda se me prebacivali na spavanje u zatvor „Tunjice“ u ćeliju u kojoj su bili robijaši osuđeni na višegodišnje kazne zatvora i policijski provokatori. Za mene je bio „rezervisan“ krevet ispod razbijenog prozora naše zatvorske ćelije, a temperatura se tih decembarskih noći spuštala do minus deset. O maltretiranjima koje sam imao prilikom ispitivanja u prostorijama SDB detaljnije ću pisati u jednoj od narednih fusnota.

15)Komentar: Na sednicama OK SK Banja Luka prisustvovali su kao „pojačanje“, kada se raspravljalo o našem slučaju, ispred CK SK BiH nekoliko njenih članova, a uvek su bili prisutni članovi Predsedništva CK SK BiH: Nevenka Selimović i narodni heroj Rudi Kolak, koji je bio i član CK SK Jugoslavije (kadar iz BiH). U jesen 2009. godine kolega Krstan Malešević mi je, posle pročitanog ovog teksta, poslao pismo (iz Austrije gde sada živi)elektronskom poštom u kome je, između ostalog napisao: Pročitao sam i tekst o tvojim mukama u vreme tzv. slučaja banjalučkih univerzitetskih profesora. Mislim da je dobro da si sve ovo pretočio na papir i to na način da „sami dokumenti o sebi govore“. Za svakog budućeg čitaoca to je najverodostojnije. Iako ovaj tekst svakako po nekim svojim karakteristikama prevazilazi (u metodološkom smislu) tzv. dokumentacionu osnovu, on govori u najširem smislu o stanju duha tog vremena. Kao živi učesnik tog vre-mena i događanja u vezi sa ovim „slučajem“ mogu potvrditi istinitost navoda i autentičnost dokumenata. Iako mi je pomalo neprijatno da govorim o sebi u tom vremenu, istine radi, ipak ću ti pomenuti još dve informacije, do kojih ti, čini mi se, tada nisi mogao doći. Jedna se odnosi na prvu sednicu Komiteta za ONO i DSZ Fakulteta, gde sam ja prvi izgovorio rečenicu, koju su kasnije mnogi, posebno studenti tako često ponavljali: Navodi iz Informacije SDB se ne mogu prihvatiti, jer ne navode relevantne dokaze. Ovde nisu u pitanju čistači ulica, već intelektualci, čiji se javni rad može prosuđivati samo po onome što pišu u svojim tekstovima i javno govore studentima, odnosno nekoj drugoj javnosti. Ni iz jednog od ova dva izvora nisu navođeni nikakvi dokazi protiv ovih ljudi. Druga se odnosi na sednicu Opštinskog komiteta SK, gde sam imao više puta priliku i potrebu da govorim, uvek osporavajući argumente iz Informacije. Tada sam se i sukobio sa prisutnim članom Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije Rudi Kolakom, koji mi je otvoreno rekao da je i onaj koji brani nacionaliste i sam nacionalista. Naravno, uzvrati sam pitanjem:a gde su dokazi da su ovi ljudi nacionalisti? Nekoliko članova OK SK je podržalo mene, ali većina ne! Od mene se najmanje očekivalo takvo ponašanje, budući da sam i sam bio član OK SK. Čak su me plašili da ću i ja biti uhapšen zbog takvog držanja! Ali u životu sam se uvek rukovodio određenim moralnim principima i ni po koju cenu nisam bio spreman da pređem donju crvenu liniju. To sam pokušao i u ratu (90-ih) i za to platio odgovarajuću cenu. Ali ne kajem se.

TREĆI DEO

* * *

„U jugoslovenskoj javnosti je putem saopštenja OK SK, odnosno i pisanjem ovim povodom u nekim javnim glasilima, potom, Banja Luka predstavljena sa apsurdnom tezom kao grad u kome „policija“ juri intelektualce. Krajnji proizvod ove akcije na samom Fakultetu, međutim, ogleda se u „krajnjoj podeljenosti“ – studenti i deo profesora na jednoj, a ostali profesori na drugoj strani.

Novinarima, iako su to tražili, nije dopušteno da prisustvuju partijskim raspravama o ovom slučaju, nego im je kao svojevrstan izraz poverenja dato zvanično saopštenje u kome nije bilo ni riječi o, na primjer, prvim saznanjima radne grupe. Naime, članovi ovog tijela imali su utisak i pokušali da dokažu da se u slučaju Ekonomskog fakulteta radi o tzv. „tempiranom nacionalizmu“, odnosno o situaciji kada se određeni problemi ne mogu riješiti pa se poturi nacionalizam.(16)

Isto tako, provijava utisak da je na osnovu „naknadnih“ radnji došlo do izjave Dušanića, koji nikog nije optužio već „karakterno“ iznio svoje mišljenje. Između ostalog, i o tome da se slaže sa Đuretićem i njegovom knjigom, da se po Bosni nepotrebno jure intelektualci zbog svog mišljenja, kao i da se o ulozi četnika u minulom ratu netačno uči u školama, i slično.

Dušanić potom traži saglasnost da zamjeni stan, što dobija, iako nema desetogodišnje stanarsko pravo, i na kraju, posljednju sjednicu Saveta fakulteta pretvara u raspravu o Službi državne bezbjednosti.

Očigledno da je najveću „korist“, za sada, od bespotrebnog uvlačenja SDB u ovaj slučaj imao Dušanić, kome je ovo, izgleda, bila okosnica u svim raspravama. Na kraju, ipak, ostaje utisak da je pogrešno prenaglašavanje uloge SDB ostavilo privid u javnosti, ali i među studentima, da „policija“ juri intelektualce, što nije tačno, a „jeste“ samo po Dušaniću.“

(Dušan Kecman, Svjedočenje i činjenice,

Glas, Banja Luka, 19-20.07.1986)

16)Komentar: Pravi razlozi ovog montiranog procesa nisu poznati i njima se malo ko i od novinara bavio. Sem naznaka u ovom tekstu, svoju pretpostavku su izneli novinar NIN-a Zvonko Simić i novinar Mladost-i Momčilo Petrović (u ranije navođenim tekstovima) koji su po dva dana proveli u Banjaluci, sa mnogima razgovarali i, između ostalog, napisali:

U jednom traktatu o antisemitizmu Hana Arent napisala je da ništa ne izaziva toliku zavist, ništa toliko ne provocira agresivnost okoline kao bogatstvo bez vlasti. Da li se to odnosi i na intelektualno bogatstvo? I da li ta lucidna misao može pomoći da se razume „slučaj banjalučkih univerzitetskih profesora? (Zvonko Simić)

O krivici tri banjalučka profesora teško je razgovarati, jer dokaza nema, ili javnosti nisu predočeni. Profesori Dušanić i Zec važe za najbolje predavače (studenti im stalno daju najviše ocene u redovnim ocenjivanjima rada profesora na Ekonomskom fakultetu, iako je kod njih najniža prolaznost na ispitima) i već su afirmisani kao stručnjaci u celoj Jugoslaviji. Njihovo zalaganje za pooštravanje kriterijuma za izbor u naučna zvanja lako je moglo da ih dovede u sukob sa sredinom, koju su već napustila dva stručnjaka, inače bivša dekana ovog Fakulteta. Iz istih razloga kažu u Banjaluci. (Momčilo Petrović)

* * *

U vašem listu je (19-20.07.1986) objavljen tekst D. Kecmana pod naslovom Svjedočenje i činjenice, a koji, (kako u nadnaslovu piše) predstavlja Prilog anatomiji slučaja profesora Ekonomskog fakulteta u Banjaluci. Zbog preseljenja u Beograd sa zakašnjenjem sam pročitao taj tekst i želeo bih da se osvrnem na nekoliko „činjenica“ koje se u njemu navode.

Vaš novinar već u podnaslovu teksta ističe sledeće: Nepotrebno uvlačenje Službe državne bezbjednosti u cijeli slučaj. Međutim, u Saopštenju OK SK Banja Luka piše: Aktivnosti na utvrđivanju idejno-političke odgovornosti ovih nastavnika – članova SKJ, mladih i stručnih radnika, inicirana od OK SK, a na osnovu dužeg praćenja njihovog istupanja i ponašanja od strane nadležnih organa, vođeni su već nekoliko mjeseci u OO SK ovog fakulteta. U Izveštaju sa sastanka sva tri drugarska veća navodi se sledeće: osnov za rad drugarskih vijeća je Informacija SDB Banja Luka i ona se ne smije dovoditi u pitanje, a u Izveštaju drugarskog veća Treće OO SK se naglašava da je Služba državne bezbjednosti, prateći djelovanje Jovana Dušanića od 1979. do 1985. godine napisala Informaciju, koja ukazuje na njegovo djelovanje sa pozicija srpskog nacionalizma i građanske desnice. Drugarsko vijeće polazi od toga da je Informacija tačna. Ovakvi stavovi su zauzeti i pored činjenice da niko (osim SDB) nije primetio takvo delovanje (Na sastankuTreće OO SK Ekonomskog fakulteta i Aktiva SK, čiji su članovi zaposleni na Fakultetu, pored članova koji su davali izjave u SDB, diskutovao je i određeni broj ostalih radnika i studenata i svi su u svojim diskusijama izjavili da u ponašanju J. Dušanića nije primećeno ništa što bi ga moglo okvalifikovati kao srpskog nacionalistu i desničara–piše u Izveštaju drugar-skog veća Treće OO SK), te da je Informacija SDB, u najmanju ruku, neprofesionalno napisana jer su u njoj bile očigledne neistine (netačne čak i godine našeg rođenja i nazivi ulica u kojima stanujemo), a da ne govorim o primitivnom nivou opaski koje nam se stavljaju u usta.

U navedenom tekstu D. Kecman naglašava da posljednju sjednicu Saveta fakulteta (J. Dušanić) pretvara u raspravu o Službi državne bezbjednosti. Očigledno da je Vaš novinar dobro obavešten i zna šta se dešavalo na sednici Saveta kojoj nije prisustvovao. Uostalom, on je dobro obavešten i o tome ko je šta potpisao u SDB, te zna da samo ja nisam nikoga okrivio, i da sam iznio svoje mišljenje. Ne znam ko je vašeg novinara o svemu tome detaljno informisao i da li to ima neke veze sa pokušajima da se u njegovom tekstu osporava nešto što se teško osporiti može.

Prisutnima na sastancima na Fakultetu želeo sam, a sada i vašim čitaocima želim da skrenem pažnju na nekoliko detalja.

Pretres stana. Dva inspektora SDB u pratnji jednog uniformisanog policajca probudili su me noću u prvim časovima, za mene već nezaboravnog, 11.12.1985. godine i obavestili me da treba da izvrše pretres moga stana. Na moje insistiranje da mi daju na uvid pismeni nalog za pretres pokazali su mi službenu legitimaciju i saopštili da u izuzetnim uslovima na bazi nje može da se vrši pretres, a ti su se uslovi prema njihovoj proceni stekli. Zatim mi je naređeno da probudim suprugu i sina. Moja molba da četvoromesečno dete ostave da spava, odbijena je sa obrazloženjem da prilikom pretresa u stanu svi moraju da budu budni. Oko podneva, po završetku pretresa stana, iako u stanu nije pronađen nikakav nedozvoljeni ili kompromitujući materijal, naredili su mi da (opet bez bilo kakvog pismenog naloga) pođem sa njima u prostorije SDB.      

Ispitivanje.(17)U prostorijama SDB sam istoga dana ispitivan do kasno u noć i onda prebačen u zatvor na spavanje. Rešenje o pritvoru uručeno mi je sutradan (12.12.1985) oko deset časova. Na moju molbu da mi daju Krivični zakon SFRJ, iz koga bih mogao da saznam na šta se odnose članovi 133/1 i 157 (u Rešenju o određivanju pritvora pisalo je da postoji osnovana sumnja da sam počinio krivična dela iz ova dva člana) odgovorili su da to ne mogu da učine jer im Krivični zakon nije „pri ruci“. Ispitivanja su trajala svakog dana do kasno u noć.

U pritvoru smo zadržani samo kolega Lj. Zolotić i ja, pošto samo nas dvojica nismo pristali da potpišemo izjave već prvog dana saslušavanja u SDB. U in-formaciji SDB se navodi da su Dušanić i Zolotić, zbog neiskrenog i nekorektnog stava(18)prema radnicima SDB, zadržani u pritvoru od 11. do 14. decembra 1985. godine. Ne znam koliko to može biti osnov za pritvor i zbog čega se u Rešenju o pritvoru navode drugi razlozi: Obzirom da postoji bojazan od bjekstva imenovanog i uništavanja tragova krivičnog djela stekli su se uslovi za određivanje pritvora.Koliko se i ovde radi o pravim razlozima teško je reći ako se ima u vidu da mi je pasoš oduzet prilikom pretresa stana (a i sa njim zašto bih i gde bežao?) ili o kakvom uništenju tragova krivičnog dela se može govoriti ako sam osumnjičen za verbalni delikt ili delikt mišljenja.

Svedoci. Istovremeno, sa pretresom moga stana, vršen je pretres i kod kolege M. Zeca. Tek posle pretresa naših stanova (tokom dana – 11. decembra) u SDB su privedeni svedoci sa Fakulteta (među njima i kolega Lj. Zolotić). Na sastancima na Fakultetu svi svedoci su izjavili da je to bio njihov prvi kontakt sa SDB. Postavlja se logično pitanje: kako je moguće da sam ja bio pritvoren pre nego što su svedoci privedeni da daju izjave na osnovu kojih bih mogao eventualno da budem osumnjičen? Takođe, svedoci su na tim sastancima izjavili da su od islednika bili obavešteni da sam ja sve priznao i da je u mome stanu pronađen dokazni materijal neprijateljskog delovanja (radio stanica i šifrovani materijal), te da oni treba da potpišu samo ono što sam ja već priznao i potpisao.

Napominjem da se sve to dešavalo 11.12.1985. godine kada ja u SDB nisam ništa priznao ni potpisao. Na kraju, svima su kao „neoborivi“ dokazi moga nacionalizma navođene činjenice koje su svi znali: da se potpisujem ćirilicom i u potpisu obavezno stavljam srednje slovo, da su pitanja na ispitnim ceduljicama otkucana ćirilicom, da ocene u indeks takođe upisujem ćirilicom da su sva obaveštenja na mome kabinetu ispisana ćirilicom, te da mi sin nosi ime Arsenije.

Očigledno da je najveći „korist“, za sada, od bespotrebnog uvlačenja SDB u ovaj slučaj imao Dušanić – piše D. Kecman. Međutim, za sada se moja „korist“ od celog ovog slučaja ogleda u tome što sam prisiljen da se iselim iz rodnog kraja, što sam onemogućen da objavim već pripremljenu knjigu, budem izabran u zvanje vanrednog profesora i da iskoristim odobrenu stipendiju španske vlade (u okviru međunarodne naučno-tehničke i kulturno-prosvetne saradnje), a da ne spominjem kako sve ovo preživljavaju moji najbliži.

Nadam se da ćete objavljivanjem ovoga teksta omogućiti svojim čitaocima da sami donesu sud o tvrdnji vašeg novinara da na kraju, ipak ostaje utisak da je pogrešno prenaglašena uloga Službe državne bezbednosti.

(Moj odgovor banjalučkom listu Glas, 09.08.1986)

17)Komentar: U prostorijama SDB stalno su se (na svaka 2-3 časa) menjali inspektori koji su me ispitivali. Po pravilu, smene su bile po sistemu toplo-hladno. Prvo su sa mnom jedni lepo razgovarali, tražili da potpišem već pripremljenu izjavu, obećavali da će sve to zaboraviti ukoliko pristanem da radim za njih i u tom slučaju garantovali mi nezamislivo uspešnu karijeru. Zatim bi se pojavljivali drugi inspektori koji su bili „sirovi“, stalno su vikali i pretili mi. Tvrdili su da za moju krivicu imaju materijalne dokaze i izjave bezbroj svedoka, te da ukoliko ne pristanem na saradnju sa njima predstoji mi minimalno desetogodišnja robija.

Pošto od mene nisu uspeli da dobiju nikakvo priznanje krivice i pristanak na saradnju, četvrtog dana od moga hapšenja, u prostoriju je, za vreme ispitivanja od dva „sirova“ inspektora, ušao novi inspektor koji je odmah počeo da viče na mene, naglašavajući da ja ne shvatam gde se nalazim i danima zamajavam njegove kolege – inspektore. Rekao je da se i ovde ponašam kao profesor i svima pokušavam da demonstriram svoju intelektualnu superiornost i držim moralne pridike. Istakao je da je i on intelektualac, da je završio pravni fakultet, te da je i on mogao da doktorira da mu vreme ne oduzimaju neprijatelji naroda, kao što sam ja, protiv koji mora da vodi danonoćnu borbu. Zatim je zasukao rukave, seo na niski stočić za kojim sam sedeo i unevši mi se u lice, povišenim tonom rekao je da je specijalista za one koji vole da filozofiraju, te da će me on propustiti kroz svoje ruke posle čega ću (kao i svi filozofi koje je on do sada obrađivao) brzo propevati i svoju krivicu izdeklamovati kao azbuku – a, b. c, d... Odgovorio sam mu da ne sumnjam da je završio fakultet, ali da me iznenađuje da je zaboravio nešto što se uči još na početku osnovne škole: azbuka počinje slovima a, b, v, g, d, a abeceda slovima a, b. c, d… U tom trenutku on je zanemeo, izgubio je svoju malopređašnju samouverenost i brzo izašao iz prostorije, a i druga dva inspektora su ostala zbunjena. Nastupio je tajac od nekoliko minuta i u prostoriju je onda ušao zamenik načelnika SDB, rekao preostaloj dvojici inspektora da izađu napolje i sa mnom je, kao i ranije kada je on vodio ispitivanje, počeo pristojno da razgovara.

18) Komentar: Čim sam priveden u prostorije SDB zamenik načelnika me je ukorio zbog nekorektnog odnosa prema inspektorima koji su vršili pretres moga stana, kao i zbog paušalnih ocena koje sam iznosio o radu SDB. Zamereno mi je što nisam imao poverenje u njihove ljude, kada su došli da vrše pretres stana, nego sam od njih tražio pismeni nalog za pretres. Imali su primedbu i na nedovoljnu saradnju sa njihovim ljudima jer sam odbio da predložim dva lica koja će biti pri pretresu (pa su oni probudili i doveli susetku i suseda iz dva stana u mojoj zgradi), te sam na kraju pretresa odbio da potpišem zapisnik o privremeno oduzetim stvarima jer se među desetinama knjiga iz religije i srpske istorije našla i Biblija, a ne Talmud i Kuran koje su u mojoj biblioteci nalazile jedne pored drugih. Zapisnik sam potpisao tek kada su na spisak dopisali, te u SDB poneli i Kuran.

Zamerke su imali i na to što sam, pri tako ozbiljnom poslu – pretresu stana, javno iznosio neprimerene opaske. Tako, na primer, stvari koje će kasnije biti privremeno oduzete inspektori su odlagali na moj pisaći sto. Kada su izdvojili i Crkveni kalendar za 1985. godinu, susetka je spontano i uplašeno rekla da isti takav kalendar u stanu ima i njena majka. Tada sam u šali rekao da to nije morala da kaže jer se sada inspektori mogu uputiti i u pretres njihovog stana.

Međutim, najviše mi je zamereno što sam na početku pretresa stana na pitanje inspektora, da li u stanu ima nekih nedozvoljenih materijala, odgovorio: Nema, sem eventualno onih koje ste vi prethodno ostavili, te na njihovo dodatno pitanje, kako sam ja to mogao i da pomislim i znam li ja kako oni rade, odgovorio: Znam, pa zbog toga tako i govorim.

* * *

APEL JAVNOSTI

 „Prema pisanju NIN-a od 22.06.1986. godine dvojica docenata Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, dr Jovan Dušanić i mr Miodrag Zec, odlukom Naučno-nastavnog veća isključeni su iz nastave. To je učinjeno na osnovu policijske, ničim dokazane dostave Službe državne bezbednosti, u kojoj se tvrdi da su pripadnici ove beogradske grupe punih sedam godina delovali s pozicija srpskog nacionalizma, da su grubo i tendenciozno komentarisali NOB i da su grubo napadali ličnost druga Tita i drugih istaknutih rukovodilaca.

Našu posebnu zabrinutost izaziva činjenica da policijska informacija SDB, sastavljena na osnovu anonimnih i pod sumnjivim okolnostima prikupljenih izjava, može da posluži kao valjan dokaz političkog delikta mišljenja dvojice univerzitetskih nastavnika. Zar izjave anonimnih svedoka date pod policijskom prisilom, van suda, bez prisustva javnosti i bez ikakve odgovornosti za lažno svedočenje uopšte mogu biti pouzdan dokaz o bilo kojoj relevantnoj činjenici? I zar u ovoj zemlji, u kojoj se jamči jednakost prava i dužnosti, isključenje iz Saveza komunista može da bude dovoljan razlog za isključenje iz univerzitetske nastave?

Stoga se obraćamo jugoslovenskoj javnosti i svim ljudima dobre volje i osetljive savesti sa molbom i predlogom da najodlučnije osude ovakvo nezakonito kažnjavanje dr Jovana Dušanića i mr Miodraga Zeca i da preduzmu sve što je u njihovoj moći da se ova dvojica univerzitetskih nastavnika odmah vrate u nastavu.“

ODBOR ZA ODBRANU

SLOBODE MISLI I IZRAŽAVANjA

 

akademik Matija BEĆKOVIĆ, dr Kosta ČAVOŠKI, akademik Dobrica ĆOSIĆ, prof. dr Andrija GAMS, dr Ivan JANKOVIĆ, prof. dr Neca JOVANOV, akademik prof. dr Mihailo MARKOVIĆ, Borislav MIHAJLOVIĆ – MIHIZ, akademik Dragoslav MIHAILOVIĆ, akademik prof. dr Nikola MILOŠEVIĆ, Tanasije MLADENOVIĆ, akademik dr Gojko NIKO-LIŠ, akademik prof. dr Predrag PALAVESTRA, akademik Mića POPOVIĆ, akademik prof. dr Radovan SAMARDŽIĆ, akademik Mladen SRBINOVIĆ, akademik prof. dr Dragoslav SREJOVIĆ, akademik prof. dr Ljubomir TADIĆ

* * *

„Savjet Ekonomskog fakulteta u Banjaluci doneo je konačno jednu značajnu odluku – stavio je van snage odluku Savjeta ovog Fakulteta donesenu prije osam godina (07.07.1986) kojom su dr Jovan B. Dušanić i dr Miodrag Zec isključeni iz naučno-nastavnog procesa.

Montirani politički proces, da podsjetimo, uzburkao je tih dana banjalučku i jugoslovensku naučnu i kulturnu javnost, uzevši za žrtve mlade i perspektivne naučne radnike, ali i ugled ove banjalučke visokoškolske institucije.

Savjet Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, stavljajući van snage raniju odluku, ocjenjuje da ni u vrijeme njenog donošenja, a ni danas, nisu postojali razlozi za isključenje iz naučno-nastavnog procesa dr Jovana B. Dušanića i dr Miodraga Zeca.“

(Rehabilitacija dr Dušanića i dr Zeca,

Glas Srpske, Banja Luka, 14.04.1994)

* * *

 „ ...U drugom dijelu ovog razdoblja već su bili evidentni znaci stagnacije, koja je bila podstaknuta izmišljenom, odnosno montiranom političkom aferom. Radilo se o takozvanom verbalnom deliktu koji se pripisivao dvojici naših profesora – dr Jovanu B. Dušaniću i dr Miodragu Zecu, i jednom višem asistentu – mr Ljubomiru Zolotiću.

Nažalost, Naučno-nastavno vijeće i Savjet Fakulteta su podlegli pritisku tadašnjih vlasti i donijeli odluku o isključenju dr Jovana B. Dušanića i dr Miodraga Zeca iz nastavnog procesa. Kao posljedica te afere, na Fakultetu se među kolegama pojavilo podozrenje i međusobno nepovjerenje, što se negativno odrazilo na rad sa studentima i kvalitet tog procesa.

Najveća direktna šteta te izmišljene afere bilo je eliminisanje sa katedre dvojice profesora – dr Jovana B. Dušanića i dr Miodraga Zeca – koje bi po njihovom naučnom opusu poželio svaki ekonomski fakultet tadašnje SFRJ.

Zbog činjenice da je kolektiv Ekonomskog fakulteta u vrijeme te afere, u proljeće 1986. godine, propustio da energičnije stane u odbranu svojih kolega, moralna je obaveza nas njihovih kolega koji smo iz tog vremena i danas na Fakultetu, da im uputimo javno izvinjenje zbog toga, sa jedne strane, te da im se i zahvalimo što su i pored neprijatnosti i šikaniranja, koja su tada doživljavali, bili spremni da ponovo budu u funkciji razvoja Fakulteta onda kada je to od njih zatražio upravo ovaj Fakultet. (19)

Zbivanja tog vremena predstavljaju najtamniju stranicu u životu ovog Fakulteta; ona, kao da su naslućivala dolazak težeg razdoblja; ali ovog puta ne samo Fakulteta, već i našeg šireg okruženja.“

 (Iz pozdravnog govora dekana na proslavi

25-ogodišnjice Ekonomskog fakulteta u Banjaluci

05.02.2000. godine)

19) Komentar: Kada sam se krajem 1990-ih godina vratio iz Moskve u Beograd, prihvatio sam molbu i na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci izvodio predavanja na redovnim i poslediplomskim studijama, te bio mentor većem broju kandidata koji su odbranili diplomske i magistarske radove, te doktorske disertacije.

P.S.

Sve ovde navedene dokumente, kao i većinu komentara, autor je objavio u knjizi BAUK VELIKE SRBIJE Banjalučki slučaj (Književna radionica Rastka Zakića, Beograd, 1989), a u knjizi koja je nedavno izašla on opširnije piše o još nekim zbivanjima koja su se dešavala u to vreme i kasnije. Navešćemo tri detalja: prvi, se odnosi na ispitivanja u SDB; drugi, najave novog hapšenja autora i osude na višegodišnju robiju, te njegovo napuštanje Banjaluke i nalaženje posla u Beogradu; i treći, susret i razgovor autora sa tadašnjim načelnikom SDB do koga je došlo 30-ak godina posle banjalučkih dešavanja.

* * *

Kao pojačanje (ili kontrola) neposredno pre moga hapšenja iz Sarajeva je stigao inspektor (imenovan za zamenika načelnika SDB u Banjaluci) koji je koordinirao celu akciju (slučaj banjalučkih univerzitetskih profesora) i bio glavni islednik prilikom moga ispitivanju – vođe beogradske neprijateljske trojke. Imao je ulogu „dobrog“ inspektora koji se korektno ponašao prema meni. Svakog dana je satima ostajao u razgovoru sa mnom i razgovarao na razne teme i uvek bio učtiv.

Prvog dana ispitivanja dao mi je pripremljenu izjavu o mojim neprihvatljivim razgovorima sa prijateljima i poznanicima koje sam tobože vodio (istina, nešto od toga što je u izjavi pisalo bilo je tačno, ali mnogo više toga izmišljeno). Saopštio mi je da zbog toga mogu biti osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu i predložio mi da će oni sve to „ostaviti po strani“ ukoliko se ja iskreno pokajem i pristanem da radim za njih. Od mene se očekuje da im samo dajem potrebne informacije sa Ekonomskog fakulteta, te tokom moga studijskog boravka u Španiji (gde je trebalo da putujem sledeće školske godine).

Kada se uverio da je to uzaludan posao, drugog dana ispitivanja, više nije spominjao moju saradnju sa SDB nego me je ubeđivao da potpišem izjavu koju su pripremili. Odbio sam da to učinim. Na početku trećeg dana ispitivanja (petak, 13. decembar) saopštio mi je da će on po podne otputovati za vikend porodici u Sarajevo, te da budem razuman i da na kraju potpišem izjavu i budem pušten kući. U suprotnom, vikend ću provesti sa drugim islednicima (naglasivši mi da sam ih dobro upoznao i da mogu pretpostaviti kako će to izgledati), a da ćemo razgovore nastaviti od ponedeljka kada se on vrati iz Sarajeva i koji će trajati sve dok ne dobiju moju potpisanu izjavu.

Rekao sam mu da izjavu koju su oni napisali neću nikada potpisati, pre svega, iz razloga što u njoj treba da potvrdim da su moji prijatelji i kolege sa Fakulteta, govorili o stvarima zbog kojih bi mogli da budu pozvani na odgovornost, a da se ja tih njihovih izjava uopšte ne sećam. Sve ono što su oni u SDB-u protiv mene u izjavi napisali, a ja treba potpisom da potvrdim, potpisaću, mada ništa ne priznajem. Rekao sam mu da se sve optužbe protiv mene zasnivaju na izjavama koje su prikupili od drugih, te izrazio sumnju da će oni to potvrditi u direktnom suočavanju sa mnom. Pored toga, ukoliko dođe do suda i tamo ću izjaviti da sam izjavu pristao da potpišem (mada nisam priznavao ono što u njoj piše) zbog toga što sam bio izložen raznoraznom maltertiranju u zatvoru i prostorijama SDB.

Na kraju radnog vremena ponudio mi je da potpišem nešto izmenjenu verziju izjave. U njoj su bili izbačeni delovi u kojima govorim o izjavama drugih, ali su u celini ostala moja priznanja o tome šta sam sve govorio, te navođenje osoba u čijem prisustvu sam to činio. Odbio sam da potpišem i tu izmenjenu verziju izjave. Tražio sam da iz izjave budu izostavljena imena bilo kojih drugih lica.

Posle dužeg ubeđivanja pristao je, pod uslovom da ostane samo ime jednog kolege sa Fakulteta, koji je u svojoj potpisanoj izjavi sam priznao da je neke izjave davao u mome prisustvu. Pročitao mi je njegovu izjavu u kojoj iznosi niz (stvarno izrečenih, ali i izmišljenih) izjava koje sam izgovarao u njegovom prisustvu, ali i sopstvenih izjava koje je on izrekao u našim razgovorima. Nisam ni na to pristao, izjavivši da se ne sećam tih njegovih izjava. Kasno u noć, pre nego što su me prebacili u zatvor na spavanje, pozdravio se sa mnom i tom prilikom izrazio žaljenje što sam ostao tvrdoglav, te da ćemo se videti ponovo u ponedeljak.

Sutradan sam iz zatvora ponovo doveden na ispitivanje u prostorije SDB i imao najneprijatniji susret sa jednim od „loših“ inspektora koji mi je pretio i fizičkim nasiljem (o čemu sam ranije pisao). Posle te nemile scene, na moje iznenađenje, pojavio se zamenik načelnika SDB. Rekao mi je da je zbog nekog iznenadnog posla morao da pomeri put za Sarajevo i da će tokom dana otputovati. Ubeđivao me je da budem razuman i potpišem jučerašnju verziju izjave, kako narednih dana, ne bih bio izložen još većim neprijatnostima. Ponovo na to nisam pristajao i posle dva sata razgovora telefonirao je svojim saradnicima rekavši im da mu donesu već pripremljenu izjavu da je potpišem i da automobil bude spreman da me odvezu do stana. U izjavi koju sam potpisao bile su samo moje izjave, ali bez navođenja osoba u čijem prisustvu sam to činio.

Sve je završeno u kratkom roku i pre korektnog rukovanja i rastanka, zamolio sam ga da telefoniram supruzi kako bih je obavestim da uskoro dolazim. Za četiri dana od moga hapšenja nije mi bilo dozvoljeno da imam kontakt sa bilo kim osim inspektora SDB, zatvorskog osoblja i zatvorenika u ćeliji, a za to vreme suprugu niko nije zvanično obavestio gde se nalazim.Dozvolio je da telefoniram rekavši mi da ću prvo morati u zatvoru (koji se nalazio nekoliko desetina kilometara van grada) da završim formalnosti, te da ću kod kuće moći da budem kroz sat vremena.

Automobilom su me prvo odvezli do zatvora, gde sam preuzeo stvari (novac, kaiš, pertle…) koje su mi bile oduzete, pre nego što sam smešten u zatvorsku ćeliju. Kada sam se potpisivao u knjigu o preuzetim stvarima, video sam i potpis Ljubomira Zolotića. Shvatio sam da je i on bio u zatvoru, te da ga je napustio pre mene.

Supruga je kroz prozor videla kada sam stigao pred ulaz zgrade i sa sinom Arsenijem u naručju dočekala me je otvorenih vrata od stana. Neverovatno da je tako malo (četveromesečno) dete moglo da iskazuje toliko emocija, kada me je ugledao posle četiri dana odsustva. Te trenutke neću nikada da zaboravim – njegovu radost i mahanje ispruženim ručicama da ga uzmem u naručje. U ovim izuzetno teškim danima za mene, supruga mi je bila glavni oslonac. Bila je prava heroina i pružila mi je bezrezervnu podršku. To vreme mi je jasno pokazalo ispravnost reči P. P. Njegoša: U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci.  

Sutradan smo posle doručka supruga i ja, sa Arsenijem u kolicima, otišli do stana Ljubomira Zolotića. Dobro smo ga poznavali i pretpostavljali kako se oseća posle zatvora i maltretiranja u SDB. Pesnički je bio preosetljiv, a uz to je izrazito introvertni tip ličnosti koji živi u sopstvenom svetu i ne komunicira mnogo sa okolinom. Pored toga, u stanu je živeo sam. Obradovao se kada nas je ugledao i sa nama je došao u naš stan. Narednih meseci sve do našeg preseljenja u Beograd, bio nam je skoro svakodnevni gost.

Moje prijateljstvo sa Ljubomirom traje još od srednjoškolskih dana. Mada je kao srednjoškolac imao već objavljenu knjigu pesama i planirao da studira književnost, na kraju se zajedno sa mnom upisao na Ekonomski fakultet u Beogradu. Na studijama smo bili cimeri u studentskim domovima (Studentski grad na Novom Beo-gradu i 4. april na Voždovcu), a kasnije smo zajedno radili na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci. Bio je pasionirani čitalac i veliki znalac književnosti. Ponosan sam na naše prijateljstvo koje je teško vreme tih meseci samo potvrdilo i još više učvrstilo.

ČETVRTI DEO

* * *

Od moga hapšenja (11.12.1985) do donošenja odluke Saveta Ekonomskog fakulteta u Banjaluci (07. jul 1986) da mi „prestaje pravo da učestvujem u izvođenju naučno-nastavnog procesa“ prošao je relativno dug period. Do toga je došlo delimično zbog moga odlučnog suprotstavljanja ovom montiranom procesu i, pre svega, zahvaljujući doslednim i beskompromisnim stavovima studenata – članova Saveza komunista (SK), koji su stali na stranu okrivljenih profesora.Mesecima nisu mogli da slome otpor studenata i kada je ceo slučaj (posle pola godine od hapšenja) izbio u javnost, sredstva informisanja su, po pravilu, izražavala sumnju u zvaničnu verziju, a ona je bila podstaknuta, u velikoj meri, nepokolebljivim stavom studenata da ni po koju cenu ne žele da bespogovorno prihvate, ničim potkrepljene optužbe, samo zbog činjenice da one dolaze od tada nedodirljive državne institucije – Službe državne bezbednosti (SDB).

Na kraju sam (krajem aprila 1986), odlukom OK SK izbačen iz SK (mada sam početkom istog meseca zvanično napustio članstvo u SK), proglašen moralno-politički nepodobnim za rad sa studentima, a od Ekonomskog fakulteta je zahtevano da tu odluku sprovede u delo. Na osnovu odluke Saveta (od 07.07.1986) ubrzo sam dobio rešenje (09.07.1986) u kome je pisalo: „Dr Jovanu Dušaniću, docentu na predmetu Monetarna ekonomija, prestaje pravo da učestvuje u izvođenju naučno-nastavnog procesa, počev od 7. jula 1986. godine. Imenovani se za sada ne raspoređuje na druge poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi s obzirom na stvarne potrebe Fakulteta, ali ostaje u radnom odnosu najduže jednu godinu od dana prestanka prava da učestvuje u naučno-nastavnom procesu.“ Rešenje je potpisao „Zamjenik dekana Ekonomskog fakulteta, prof. dr DŽevad Medić“.

Na istoj sednici Saveta Ekonomskog fakulteta u Banjaluci (07.07.1986) prihvaćena je i molba dekana prof. dr Ivana Markovića da bude razrešen sa te dužnosti iz zdravstvenih razloga. Želeo je da izbegne da se njegov potpis nađe na rešenju koje bi morao da potpiše. Pored toga, bio je obavešten da će do kraja iste godine protiv mene biti pokrenut krivični postupak zbog dela koje su mi stavljana na teret (iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ) i da posle toga sledi novo rešenje kojim bi mi prestao radni odnos na Ekonomskom fakultetu.

Opštinski odbor SUBNOR-a (Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata) Banjaluke je zvanično tražio da se „pokrene i krivični postupak“. Kolega Dragan Davidović, koji je posredno dolazio do informacija o narednim koracima koji se planiraju, obavestio me je da je najuže rukovodstvo Opštinski komitet SK, sa pojačanjem koji su dobili iz Sarajeva, odlučilo da se do jeseni napravi pauza, kako bi splasnuo medijski publicitet koji je pratio ovaj slučaj, i da se tada samo protiv mene (vođe beogradske neprijateljske trojke) pokrene krivični postupak. Tada su i licitirali sa kaznom koja mi predstoji – sedmogodišnja robija.

Razlog zbog čega se najuže rukovodstvo Opštinskog komiteta SK Banjaluke, sa pojačanjem koje su dobili iz Sarajeva, odlučilo da samo protiv mene nastave progon zvanično su objašnjavali činjenicom da sam organizovao i bio na čelu beogradske neprijateljske grupe. Nezvanično se govorilo da su se odlučili na takav  tretman, pre svega, iz druga dva razloga. Od desetine profesora i asistenata (većinom sa Ekonomskog, ali i sa drugih fakulteta Univerziteta u Banjaluci) koji su tih dana bili privedeni u SDB da daju svoje izjave, jedino ja nisam pristao da bilo koga drugog okrivim, te u toku rasprava na Ekonomskom fakultetu koje su potom vođene na partijskim, samoupravnim i poslovodnim sastancima, nisam ispoljio ni najmanji stepen samokritike, šta više, drznuo sam se da kritikujem rad Službe državne bezbednosti i ne povinujem se odlukama viših partijskih organa – Opštinskog ko-miteta SK u Banjaluci i Centralnog komiteta SK Bosne i Hercegovine

U dogovoru sa suprugom, ona sa našim osmomesečnim sinom krajem aprila 1986. godine, putuje kod svojih u Moskvu, a ja od Ekonomskog fakulteta tražim i dobijam saglasnost da mogu zameniti stan. Prof. dr Ivan Ribnikar, profesor na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani (pod čijim sam mentorstvom uradio i odbranio doktorsku disertaciju), ponudio mi je da se preselim u Ljubljanu, ali se ja ipak opredeljujem da zamenim stan za Beograd ili Novi Sad i tamo potražim posao. Dvoiposobni, relativno novi, stan u Banjaluci sam sredinom avgusta zamenio za stari stan od 36 kvadratnih metara na Belim Vodama u Žarkovu. Nekoliko dana po mome preseljenju u Beograd iz Moskve je doputovala supruga sa sinom.

Ističe mi godišnji odmor i prvog radnog dana u septembru bi trebalo da se pojavim na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci i time rizikujem da me ponovo hapse i da protiv mene podignu krivičnu optužnicu. Da bih to izbegao, planiram da u Beogradu koristim bolovanje. Smatrao sam da bi bilo najbolje da se obratim psihijatru i objasnim mu situaciju, računajući da ću uz njegovu dijagnozu lakše na lekarskim komisijama dobijati produžavanje bolovanja (koje može potrajati mesecima – dok u Beogradu ne nađem novi posao) nego uz dijagnozu, recimo, interniste ili kardiologa.

Na preporuku prijatelja odlazim kod psihijatra dr Mile Vukov, docenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu (sada – prof. dr Mila Goldner Vukov, član kraljevskog psihijatrijskog koledža Australije i Novog Zelanda). Kao pravi profesionalac do detalja je želela da sasluša sve ono što mi se događalo u prethodnih devet meseci i na kraju je konstatovala da, posle svega što sam preživeo u poslednje vreme, treba da izbegnem stresnu situaciju sa kojom bi se sigurno suočio povratkom u Banjaluku i da mi je neophodan mir u narednih nekoliko meseci. Napisala je detaljan lekarski izveštaj sa kojim je trebalo da se javim lekaru opšte prakse. U Domu zdravlja Banovo Brdo uputili su me dr Čerekoviću koji će biti moj lekar. Zahvaljujući dr Mili Vukov i dr Čerekoviću koristio sam bolovanje (do kraja novembra 1986) sve dok nisam našao posao u Beogradu.

Prvi susret sa dr Čerekovićem vredi opisati. Pažljivo je pročitao izveštaj psihijatra, pogledao podatke iz moje zdravstvene knjižice i upitao me: „Da niste vi onaj profesor iz Banjaluke koga su izbacili sa Fakulteta o čemu je pisala i Politika?“ Odmah sam se setio Esada Ćimića i njegove knjige Politika kao sudbina u kojoj opisuje svoj progon sa Fakulteta u Sarajevu. Na jednom mestu u knjizi piše da se obratio psihijatru rekavši da mu je, posle svega kroz šta je prošao, neophodno bolovanje kako bi se psihički oporavio. Psihijatar ga je izgrdio, nazivajući ga neprijateljem koji ne samo da ne zaslužuje bolovanje nega treba da bude drakonski kažnjen, i na kraju mu preporučio da učini sa sobom isto ono što je učinio i Andrija Hembrang (izvršio samoubistvo po zvaničnoj verziji). Pod tim utiskom, skrušeno i tiho sam potvrdno odgovorio na pitanje dr Čerekovića. Tada je on ustao sa stolice, izljubio me i rekao kako se, kada je čitao tu vest, toliko iznervirao da je pocepao Politiku. (20)

20) Nebojša Katić, jedan od najboljih srpskih ekonomista, objavio je u knjizi Novi surovi svet (Beograd, 2018), u poglavlju: O intelektuacima i društvenoj kritici, tekst pod naslovom: Jovan Dušanić jedna neobična akademska karijera(tekst se nalazi i u trećoj knjizi: Ekonomsko troknjižje), u kome piše:

„Ako me sećanje dobro služi, Jovana Dušanića sam upoznao februara 2009, kada smo na poziv Beogradskog fonda za političku izuzetnost držali predavanja na jednom od godišnjih seminara ove nevladine organizacije. Naše druženje i prijateljstvo datiraju od tada.

Pored privatnog, personalnog afiniteta, vezuju nas i sličnost pogleda na dominantne tokove svetske ekonomske misli, i još važnije, sličnost pogleda na put, ili bolje na stranputicu, kojom Srbija ide. Nije sramota reći i da je naš javni angažman ostao na marginama srpske ekonomske nauke. Kažem na marginama, budući da su stavovi koje zastupamo u neskladu sa ekonomskom misli koja u Srbiji dominira bar poslednjih dvadeset godina i koja sada oblikuje generacije i generacije mladih ekonomista.

Dušanićeva biografija je interesantna, ponekad i bolno interesantna, i atipična je za akademske ekonomiste.

Prvo, akademski ekonomisti su po pravilu pragmatični ljudi koji se lako prilagođavaju političkim trendovima. Sa retkim izuzecima, oni su i po pravilu na pobedničkoj strani istorije, gde god ona bila. Kada je u modi samoupravni socijalizam, oni su njegovi grlati promoteri. Kada se vreme promeni, kada socijalističke ideje postanu passé, ekonomisti će sa neverovatnom lakoćom i entuzijazmom prigrliti nove, pobedničke ideje. Time se i može objasniti trijumf neoliberalizma u Srbiji, i ne samo u Srbiji.

Drugo, akademski ekonomisti, pogotovo oni koji se bave makroekonomskom politikom, najčešće su odsečeni od realnog privrednog života i sa velikih visina ekonomske teorije i apstraktnih doktrina gledaju na svet oko sebe. Moram sa žaljenjem da primetim da sam uvek iznova bivao iznenađen naivnošću kojom su poneki od poznatih srpskih ekonomista koje sam sretao gledali na svet oko sebe. Ta udaljenost, gotovo izolovanost od stvarnosti, danas je jedna od ključnih karakteristika srpske ekonomske nauke i prepreka je promeni vladajuće paradigme.

Dušanić je imao i sreću i nesreću da mu život omogući drugačije uvide od onih koji su tipični za smirenu i ušuškanu akademsku egzistenciju. Verovatno je ključni događaj u njegovoj karijeri bilo hapšenje 1985, a potom i izbacivanje sa Ekonomskog fakulteta u Banja Luci 1986. U tamnom bosanskom vilajetu, u skladu sa klasičnom frazeologijom vunenih vremena, Dušanić je stradao zbog moralno-političke nepodobnosti i delovanja sa pozicija građanske desnice i srpskog nacionalizma.

Samo neko ko je prošao sličan put može razumeti svu dramu takvog iskustva. Koliko sam mogao da primetim, muke i traume tog perioda nisu na Dušaniću ostavile vidljivog traga. Ni rezignacija, ni cinizam, ni gorčina, ni paranoični oprez koji obično prati takva iskustva, nisu promenili niti oblikovali njegovu ličnost. Pri tome, svoju disidentsku istoriju on nikada nije potencirao, niti je imao potrebu da se njome hvali ili da sebe prikazuje kao žrtvu. I njegov pogled na prošlost je odmeren, objektivan i nije pomućen lošim iskustvima.

Sada, kada se sve ipak sretno završilo, možda je to traumatično iskustvo bilo ono što anglosaksonci nazivaju a blessing in disguise. U Srbiji bi rekli: ko zna zašto je to (bilo) dobro.

Krajem 1986. Dušanić dolazi u Beograd, prekida akademsku karijeru i počinje da radi u privredi, prvo u „Metalservisu“ (savetnik generalnog direktora), a potom u „Zmaju“ (zamenik generalnog direktora). Iako nikada o tome nismo ozbiljnije razgovarali, pretpostavljam da su ova iskustva bila dragocena i da su mu pomogla da bolje razume ekonomsku stvarnost, onu stvarnost o kojoj „debele knjige“ ne pišu.

Upravo su godine koje je Dušanić proveo u privredi bile izuzetno interesantne, ne ponovile se. Ovde mislim na ukupnu destabilizaciju političkog i ekonomskog sistema koja baš od 1986. počinje da biva sve snažnija. Taj period počinje velikim ubrzanjem inflacije, a završava se reformama Ante Markovića i raspadom Jugoslavije. O političkim događajima tog vremena se gotovo sve zna, ali je geneza ekonomske krize uglavnom ostala u senci, ili se interpretira sa previše štetnog, političkog i ideološkog naboja.

Tokom devedesetih godina (1991-1997) Dušanić boravi u Rusiji. Iako se ne sećam da smo detaljnije razgovarali o njegovim moskovskim godinama, verujem da su one presudno uticale na konačno formiranje njegovih ekonomskih stavova. Tu pre svega mislim na odnos prema neoliberlizmu koji je osnovna, dugogodišnja i gotovo opsesivna tema Dušanićeve kritike.

Tokom devedesetih, neoliberalna politika je baš u Rusiji pokazala sve svoje najcrnje strane i dovela je državu na sam rub propasti i samouništenja. Reč je o verovatno najvećoj ekonomskoj i društvenoj katastrofi i najvećoj pljački u modernoj ljudskoj istoriji. Uzgred, za razliku od Dušanića koji sa optimizmom gleda na budućnost Rusije, ja verujem da su štete (demografske, moralne, ekonomske i teritorijalne) koje je Rusija pretrpela raspadom SSSR-a i prihvatanjem neoliberalne politike takve, da se Rusija od njih nikada neće oporaviti.

Dušanić je, kao verovatno jedini srpski ekonomista akademske provenijencije, imao prilike da izbliza gleda ogoljeni neoliberalizam na delu, i pre nego što je on trijumfalno stigao i u Srbiju. To iskustvo mora da je bilo i strašno, i strašno otrežnjujuće. Kada je o neoliberalizmu pisao, Dušanić to nije činio samo na bazi literature, već i na osnovu života koji je neposredno gledao. Kao retko ko u Srbiji, Dušanić je jasno i na vreme video katastrofu koja se sprema i koja u Srbiju dolazi.

Na jednom skupu sam se našalio i Dušanića sam nazvao prvoborcem rata protiv neoliberalizma. Iako zvuči šaljivo, to je nepobitna istina. Kod Dušanića nije reč o naknadnoj pameti i post-mortem analizi. Njegova upozorenja su bila pravovremena i velika je šteta što su prošla bez većeg odjeka u široj javnosti.

Uprkos uzaludnosti, uprkos tom oranju mora, Dušanić je nastavio da upozorava na fatalne greške ekonomske politike. Kada smo razgovarali o smislu daljeg pisanja, on mi je sa bosanskim mirom govorio da je važno ostaviti trag za budućnost. Možda će neke nove generacije izvući kakvu pouku, ili bar videti da nisu svi ćutanjem ili aplauzima ispratili Srbiju na put bez povratka. Dušanić je i mene, koji sam mnogo ciničniji, uspeo da ubedi u potrebu da se piše uprkos svemu, i da se napisano stavi u knjige.

U skladu sa dobrom srpskom tradicijom čiju cenu uvek iznova plaćamo, dobronamerna i korektna Dušanićeva upozorenja su ili ignorisana, ili su dočekivana na nož u onom delu stručne javnosti čiji je posao da ideološki oblikuje novu stvarnost. Zanimljivo je da među kritičarima Dušanićevih tekstova preovlađuju oni koji su neviđenom lakoćom, pa i elegancijom, presvukli svoju staru, socijalističku kožu i ušli u novu.

Dušanić je jedan od retkih srpskih ekonomista koji nije bio dobar ni starom ni novom sistemu, i koga kritikuju oni koji su bili dobri svakom sistemu. U socijalizmu su ga kritikovali kao predstavnika građanske desnice, dok ga danas neoliberali kritikuju zbog dirižističkih stavova i levih skretanja.

Nažalost, uvek isti mentalni sklop oblikuje srpsku stvarnost, bar onu kojoj sam savremenik i o kojoj mogu da svedočim iz prve ruke. I uvek su posledice iste – pogubne po Srbiju. Voleo bih da grešim, ali mi se često učini, da kada bi im okolnosti išle na ruku, novi ideolozi bi voleli da naprave neki novi Goli otok, ako ne baš fizički onda intelektualni, i da tamo smeste svoje neistomišljenike. Dušanić bi tada verovatno bio u prvom transportu.

Koliko god su Dušanićevi kritičari bili akademski brutalni, toliko je on uspevao da mirno i argumentovano, bez ljutnje i agresije, odgovara na takve kritike. Ovo tim pre zato što je tužna tranziciona sudbina Srbije dala za pravo Dušaniću, a ne njegovim kritičarima. Malo je primera da u Srbiji neko ostane dostojanstven i civilizovan i onda kada je izložen tako grubim, neukusnim i potcenjivačkim napadima nadobudnih ideologa.

Dušanić je napisao veliki broj radova i on spada u onaj mali broj vrednih ekonomista koji su svoju misiju našli u pisanju, a ne u praznoslovlju kafanskih ekonomskih razgovara. Takođe, on nije tražio afirmaciju kroz tužne i nesretne srpske medije i na ekonomskoj estradi. Ovde je reč i o skromnosti i o samodisciplini, osobinama koje su, nažalost, atipične za nas sa Balkana.

I na kraju moje priče, pomenuo bih sa poštovanjem i Jovanov afinitet za istoriju, posebno za istoriju svog kraja kojom se on danas bavi i o kojoj piše. To me navodi i na pomisao o kojoj sa Dušanićem nisam razgovarao – da su okolnosti bile drugačije, da se rodio u kakvoj bogatoj spahijskoj kući, da nije morao da bira neko od praktičnih zanimanja, da li bi i tada odabrao da bude ekonomista? Meni se čini da možda naslućujem odgovor, ali ću to ostaviti za neki novi susret i razgovor.

A svakom se, iznova, radujem.“

* * *

Tokom avgusta sam uspeo da se preselim u Beograd, stigli su mi supruga i sin iz Moskve, regulisao sam bolovanje i početkom septembra krećem da rešavam pitanje zaposlenja. Znao sam da neću lako doći do adekvatnog zaposlenja, ali se to pokazalo težim nego što sam očekivao. Bilo mi je jasno da ne mogu produžiti univerzitetsku karijeru, ali sam računao da ću moći nastaviti naučno-istraživački rad. Iz oblasti monetarne ekonomije sam završio poslediplomske studije (grupa: Monetarna ekonomija) i odbranio doktorsku disertaciju (pod nazivom: (KreiranjeprimarnegodenarjavJugoslaviji – Kreiranje primarnog novca u Jugoslaviji), pa je moja prva opcija bio Centar za istraživanje pri Narodnoj banci Jugoslavije (NBJ).

U Centru za istraživanjesu se obradovali mome dolasku i bili raspoloženi da sve učine kako bih počeo da radim kod njih. Međutim, rekli su mi da svaki kandidat za zaposlenje u NBJ mora prvo da prođe bezbednosnu proveru, pa samo sa onima koji nju prođu obavljaju se razgovori i vrši izbor. Izrazili su bojazan da bih, zbog svega onoga što mi se dešavalo u Banjaluci, tu proveru teško prošao. Predložili su mi da se prijavim na konkurs koji je raspisan (i traje još par dana) za savetnika za monetarno regulisanje u kabinetu guvernera NBJ, pošto ispunjavam tražene uslove i da, po njihovom mišljenju, imam velike šanse da budem izabran ukoliko prethodno prođem bezbednosnu proveru. Ukoliko ne budem izabran, a budem pozvan na razgovor to bi značilo da sam prošao bezbednosnu proveru i oni bi raspisali konkurs u Centru za istraživanje, pa bi me primili. Poslušao sam ih i konkurisao, ali nisam pozvan na razgovor i na to mesto po konkursu niko nije bio izabran.

Početkom oktobra pozvao me je prof. dr Jovan Rodić (prvi dekan Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, koji je tada radio kao profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu) i saopštio da je njegov prijatelj Svetozar Rikanović, tadašnji ministar finansija u Vladi SFRJ, predložio mene Branku Miljeviću, generalnom direktoru Beobanke, koji je raspisao konkurs i traži savetnika za monetarna pitanja.

Posle nekoliko dana bio sam pozvan na razgovor kod gospodina Miljevića. Posle dosta dugog razgovora saopštio mi je da mogu smatrati da sam primljen, te da on jedino treba da obavi i konsultacije vezane za moj banjalučki slučaj ali misli da tu neće biti problema. Rekao mi je da početkom sledeće sedmice ima (ranije zakazan) sastanak sa Dragišom – Bucom Pavlovićem, predsednikom Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, te da će ga obavestiti o mome zaposlenju. Odmah mi je predložio da dođem kod njega sledeći dan posle njihovog sastanka i da se dogovorimo o formalnostima oko moga zaposlenja. Kada smo se sastali u dogovoreno vreme, saopštava mi da je Buca Pavlović kategorično protiv moga zaposlenja, pošto bi to, kako mu je rekao, moglo da naruši dobre odnose sa „drugovima iz Sarajeva“.(21)

21) Nije slučajno da se poslednjih decenija naši liberalni drugosrbijanski aktivisti, tadašnje rukovodstvo srpskih komunista (Ivan Stambolić – Dragiša Pavlović) kao i ono sa kraja 1960-ih i početka 1970-ih godina (Marko Nikezić i Latinka Perović)uporno predstavljaju kao korifeje demokratije u jednopartijskom sistemu, uprkos činjenici da je upravo u to vreme dolazilo do najčešćih zabrana knjiga, filmova i pozorišnih predstava, te progona studenata i intelektualaca. Uzgred da navedem, da u Beogradu, za vreme njihove vlasti, nisam mogao da dobijem pasoš (koji mi je bio oduzet u Banjaluci 1985). Pasoš (broj CR 659619) sam ponovo dobio tek 1988. godine.

Govoreći o mojoj knjizi Srbi Bosne i Hercegovine u HIH veku – borba za slobodu i ujedinjenje (na predstavljanju knjige u Kripti Hrama Svetog Save, 27.10.2018)profesori Milo Lompar i Nenad Kecmanović su, između ostalog, istakli i sledeće: „U tom smislu važno je ukazati na to da je civilni adlatus, baron Hugo Kučera, jedan od istaknutih ideologa Kalajevog režima, smatrao da ‘srpski duh nije ništa drugo nego gajenje velikosrpske ideje na osnovu državnog i nacionalnogujedinjenja svih Srba‘. To je direktno nešto što smo mogli slušati punih trideset godina, poslednjih, u višepartijskim uslovima, u uslovima liberalnog ili demokratskog sveta iz usta istaknutih predstavnika drugosrbijanske inteligencije, i naročito one koja je, poput Latinke Perović posezala za istoriografskim obrazloženjima.“ (Milo Lompar – videti prikaz moje knjige u časopisu Nacionalni interes broj 1/2019, str. 297-303)

 „Nažalost otpor toj neokalajevštini nisu pružili srpski političari u BiH, a ni u Srbiji, nego su, naprotiv, bili ili pokrovitelji ili distancirani posmatrači. Dok su Marko Nikezić i Latinka Perović upućivali bosanske Srbe da svoje probleme rješavaju u Sarajevu, a ne u Beogradu…“ (Nenad Kecmanović – videti: Reč povodom izuzetnog dela Jovana Dušanića, Zbornik matice srpske za društvene nauke, br !70/219)

Na kraju, sam postigao dogovor da počnem da radim u Institutu za ekonomiku industrije (od 1989. godine – Ekonomski institut). Međutim, nekoliko dana posle toga (dok je proces prijema u Institutu bio u toku) usledio je poziv na razgovor od Aleksandra Krausa, generalnog direktora Metalservis-a, u to vreme jednog od najboljih menadžera jedne od najuspešnijih firmi u zemlji. Posle medijskih pisanja o banjalučkom slučaju, rekao je da se o meni raspitivao kod nekoliko profesora sa Ekonomskog fakulteta i kod prof. dr Božidara Stavrića sa Tehnološko-metalurškog fakulteta. Planirao je da formira Internu banku Metalservis-a i predložio mi da se angažujem oko njenog osnivanja i budem njen direktor.

Posle dužeg razgovora zaključili smo da nije celishodno osnivanje Interne banke, pa mi je predložio da budem njegov savetnik. Rekao mi je da moj banjalučki slučaj nije nikakva prepreka za zaposlenje. (Od drugih sam saznao da je u rodbinskim vezama sa, tada moćnom, porodicom Stambolić.) Uslovi su bili izvanredni i ponudu sam prihvatio, a sa Institutom se dogovorio da za njih radim honorarno. Od 1. decembra 1986. godine počeo sam da radim kao savetnik generalnog direktora Metalservis-a i plata koju sam dobio za mesec decembar (istina sa godišnjim viškom koji je tada isplaćen) bila je veća od ukupnih prethodnih 11 plata koje sam u toj godini primio na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci.

* * *

Tridesetak godina posle ovih dešavanja imao sam duži razgovor sa tadašnjim načelnikom Centra SDB u Banjaluci. Razgovor je (na inicijativu načelnika) organizovao naš zajednički poznanik – profesor Ekonomskog fakulteta. Iznenadilo me je da, posle toliko proteklog vremena, moj sagovornik sve dobro pamti, sećajući se i najsitnijih detalja. Kao da je to bio jedini slučaj u njegovoj dugogodišnjoj karijeri i koji se desio nedavno – pre samo nekoliko meseci.

Od njega sam saznao da su za sve nas koji smo počeli da radimo u Banjaluci, a prethodnih godina živeli van BiH, tražili naše dosije (SDB) iz republika gde smo do tada boravili. Moj beogradski dosije nije bio posebno „bogat“. Konstatovano je samo da su se često na veseljima u kojima sam učestvovao (pa i na dočeku Srpske nove godine) pevale srpske patriotske pesme, koje su u BiH kvalifikovane kao nacionalističke. Međutim, kada sam se 1979. godine oženio u Moskvi, proverili su podatke i o mojoj porodici i, na svoje iznenađenje, utvrdili da potičem iz četničke i svešteničke porodice. Posumnjali su da i moja supruga Tatjana može biti ubačeni ruski špijun, pa su mi stan i fakultetski kabinet „ozvučili“.

Prisluškujući moje razgovore uverili su se da ne postoje nikakve špijunske aktivnosti, ali da se u razgovoru, sa meni (tada) bliskim ljudima, iznose stavovi koji nisu „na liniji Saveza komunista“. Odlučili su da o tome obaveste Opštinski komitet SK, kako bi nam oni „drugarski“ skrenuli pažnju da to više ne činimo, pošto su na Univerzitetu, po rečima načelnika, dobili informaciju, da smo kolega Miodrag Zec i ja najperspektivniji njihov mlađi kadar, te da bi trebalo da ostanemo kao nastavnici na Univerzitetu u Banjaluci. Mislili su da će to biti dovoljno, ali je informacija „procurila“ do Centralnog komiteta SK BiH i onda je Sarajevo preuzelo kontrolu i poslalo svoja „pojačanja“ u Opštinski komitet SK i Centar SDB, koji su o svemu odlučivali.

Tadašnji načelnik Centra SDB u Banjaluci je tokom toga razgovora rekao da mu je iz tog perioda kao najupečatljiviji utisak, ali i najveće iznenađenje, ostalo ponašanje univerzitetskih profesora koji su bili pozivani na razgovor u SDB. Osim kolege Ljubomira Zolotića i mene svi ostali su pristali, već u prvim satima razgovora, da potpišu izjave koje su od njih tražene. Naveo je i dvojicu nastavnika sa Ekonomskog fakulteta koji su bili najrevnosniji. Sa jednim od njih sam se površno poznavao i kolegijalno smo se samo pozdravljali i nismo imali duže razgovore. Sa drugim sam se blisko družio i otvoreno sa njim o svemu raspravljao. Nažalost, on ne samo da je odmah potpisao sve ono što su u SDB od njega tražili, nego je sutradan samoinicijativno došao u prostorije SDB, rekavši: noćas sam se još nečeg setio, zatraživši da napiše novu izjavu. Po rečima tadašnjeg načelnika SDB, u njoj je izneo mnogo teže optužbe na moj račun od onih koje je potpisao u prvoj izjavi.

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner